Један од најстравичнијих злочина који су почињени на Косову и Метохији
Један од најстравичнијих злочина који су почињени на Косову и Метохији (1998-2000) је злочин над српском породицом Станковић у Качанику.
Најпре су Албанци заробили и злостављали Србина Драгољуба Станковића, његову супругу Живку и ћерку Гордану, а потом их одвели до једне шуме где су их стрељали. Драгољуб је успео да преживи стрељање, али бол из срца никада није успео да избаци из себе. Од задобијених рана остао је трајно нем.
Случај Драгољуба Станковића, некада домаћина из Старог Качаника код Урошевца, а потом човека који се потуцао од једног до другог избегличког кампа, може слободно да се сврста у оне веровали или не. Уједно, Драгољубова исповест је и, нажалост, доказ због чега су Срби напустили Космет и са много неповерења примају позиве да се врате.
Драгољуб је са породицом, супругом Живком (49), ћеркама Сузаном (28), Горданом (26) и Слађаном (24) мирно живео у кући у Старом Качанику до јуна 1999. године. Тај кобни 26. јун 1999. заувек му је променио живот. Како је и сам објашњавао више пута, то није живот већ животарење и „боље да га не живи јер је преживео нешто што и у најгорој клетви не би могло да стане па чак, како рече, ни у изопаченим америчким филмовима“.
Наиме, након повлачења српске војске и полиције са Космета, српски живаљ је масовно напуштао своје домове. Тако је било и у Старом Качанику. Драгољуб, који се никоме није замерио, никога увредио, нити опсовао, веровао је да може да остане да живи у свом дому, поготово што су, ето, долазиле међународне снаге, миротворци. За сваки случај је ћерке Слађану и Сузану послао са комшијама у избеглиштво. Он, супруга Живка и ћерка Гордана су остали у свом дому верујући да им се ништа не може догодити.
Све до 26. јуна смо мирно живели и обављали кућне послове. Тог дана, када смо обавили кућне послове и нахранили стоку, кренули смо код мог шурака, Живкиног брата, који је, такође, остао у селу. На путу су нас пресрела тројица Албанаца: двојица у униформама и један у цивилу. Сви су били наоружани. Потрпали су нас у ауто који су претходно отели од мог шурака, а имали су и један свој ауто. Одвозе нас до неке школе у Ђенерал Јанковићу у којој је, наводно, главни штаб ОВК. Тамо нас изводе пред главног шефа који је, како нам је објаснио, имао црну књигу у којој су уписани сви непожељни Срби, али нас на том списку није било – говорио је Драгољуб за „Глас јавности“.
Главни закључује да нису на листи и да нису ништа згрешили, али слободу им условљава одлукама оне тројице који су их привели. Они имају права да располажу са њима. Међутим, та тројица сада играју своју игру. Поново их уводе у ауто и са њима крећу ка селу Гајде које се налази између Ђенерал Јанковића и Старог Качаника. На једном пропланку се заустављају где их изводе из аута, наводно да изврше детаљан претрес. Код Драгољубове ћерке Гордане налазе новац који је породица годинама сакупљала за не дај боже. Драгољуб их тада преклиње да узму паре али да их пусте јер их, ето, нису нашли ни у црној књизи. Међутим, то све нема утицаја. Чак их моли, ако имају жељу за убијањем, да њега убију, а супругу и ћерку да пусте
Један од њих ми је ставио пушчану цев у уста и рекао да прво мора да буде силовање па стрељање. Преда мном, сва тројица су ми силовали супругу и ћерку, а онда су нас сво троје поставили заједно, одмакли се и запуцали по нама – присећа се Драгољуб тог зверства. Гордана је у тренутку убиства имала 26, а њена мајка Живка 50 година.
Случај је хтео да не испадне све како су људи звери хтеле. Наиме, Драгољуб се после неколико сати освестио. Дотакао је ћерку. Она је већ била хладна. Супруга Живка је давала знаке живота. Накратко је дошла свести и упитала шта је са ћерком. Драгољуб није могао да јој одговори јер му је куршум разнео гласне жице, али је она све схватила из његовог погледа, и после неколико тренутака, издахнула је.
Драгољуб, искрвављен, рањен и скрхан болом, тумарао је неколико дана док се није довукао до болнице у Штимљу где му је указана помоћ. После прогона и трагедије наставио је да живи нем, јер су му разнете гласне жице, беспомоћан и разочаран, јер нико не жели да пронађе егзекуторе ове стравичне приче. Драгољуб је за ФХП испричао како се не сећа куда је даље ишао, нити како је стигао у село Брезовица , општина Штрпце код своје сестре. Након инцидента је напустио Косово и избегао у Македонију.
На првом излагању ствари и одевних предмета убијених Срба на Космету, ћерка Сузана је препознала ствари које су припадале њеној мајци и сестри. Није хтела да да крв за ДНК, нити да преузме лешеве. Вели, нека их као опомена на Косову за оне који би требали да хапсе крвнике.
Аутор: Косово и Метохија
