Јавна молба и предлог Председнику Србије – спасите српску ћирилицу по Уставу Србије
Писмени православни Срби су у Србији чували у свом језику своју ћирилицу око 900 година. И сачували су је као своје једино национално писмо све до 1916. године до окупације Србије у Првом светском рату. Од тада настаје њено забрањивање, прогон и замењивање хрватским националним латиничким писмом – гајицом. Највећи дугорочни прогон ћирилице и њено замењивање догодили су се у периоду владавине комуниста и Јосипа Броза.
Највећи пад ћирилице, пак, догађа се данас пред нашим очима, када у Србији у општој употреби у јавности ћирилице има једва десетак процената. Све је преплављено (90 одсто) хрватским националним латиничким писмом.
Узроци томе су у уведеном двоазбучју (писмо и туђе параписмо) у српски језик, противно Члану 10. Устава Србије и општој пракси у целом остатку Европе и целом свету.
Донети Закон о употреби српског језика и ћириличког писма 15. септембра 2021. године је противуставан и нико није приметио да га ико примењује већ три године, а и када би се примењивао, он не би донео ништа ново и добро за српско писмо.
Стога предлажемо да Председник Србије стварно спасе српску ћирилицу и да се она доведе до стопостотне употребе у српском језику, како је то опште правило праксе за сва друга писма у свим другим језицима, на овај начин:
Прво, да поништи правнички скрнав Закон о српском језику и ћирилици (његов изворни глуп назив нико нормалан не може запамтити) усвојен у 15. септембра 2021. године у Скупштини Србије.
Друго, да издејствује нормалност – да српски лингвисти хитно усвоје нормалан српски правопис с решењем питања писма као у свим другим језицима у Европи и свету и да у одељку о писму пише као у свим другим правописима за сваки други језик и његово писмо (једно, наравно, ћириличко, српско писмо без параписма, јер ниједна друга држава на усваја два писма за свој језик, као што ниједна нормална и независна држава не плаћа војску и паравојску). У њему мора да пише, као и у сваком другом правопису за сваки други језик и његово писмо: „Српски језик се пише српским, ћириличким писмом.“ Наравно, не двама писмима као што је било у српскохрватском језику. У глупу лингвистичку науку и правопис није штета умешати се, када свако нормалан види да у свету нико други не решава питање писма језика шизофрено, у двописму, па да једно другом писма сметају, тј. сметају језику и људима да на том језику буду нормални и јединствени и Срби као што је у свом писму јединствен сваки други народ.
Треће, да исправи своје раније погрешно објашњење „Спасићемо ћирилицу, иако је и латиница наша“, јер је још Вук знао и написао да је гајица хрватско латиничко писмо које је наметано Србима. (Подсећамо да у Члану 10. важећег Устава Србије за српски језик и ћириличко писмо јасно пише: „У службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Остали језици и писма добро су решени законом, у складу с Уставом.)
Четврто, да, уместо споменутог малопре тренутног вишеструко неуставног закона, иницира нови закон за српски језик и писмо с два нормална члана. Први члан: „Службени језик у Србији је српски језик и српско (ћириличко) писмо.“ Други члан; ко не поштује у јавности овај закон биће новчано кажњен: на пример појединац са 200.000 динара, фирма са 2.000.000 динара. (У Србији није развијана култура да се у својој земљи поштују Устав и закон без добре казне, јер смо често били под окупацијом, па не поштујемо законе у својој држави.) Може се додати у загради да се други језици и писма користе у службеној употреби по Закону о употреби других језика и писама, у складу с Уставом. А нема државе на свету у којој имају други већа права него у Србији. И нека имају, али морају имати (и) Срби макар у Србији право на своје национално писмо, а не да им се, као до сада, стално намеће туђе писмо, па да оно доминира чак у 90 процената. Тога нигде на свету нема осим данас у Србији.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОГА – УНАЈКРАЋЕ РЕТРОСПЕКТИВА ПРОБЛЕМА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ
Не умемо па нећемо да се бавимо политиком, поготово не политичарењем јер ниједно од та два појма нису циљ нашег удружења. Наш је једини циљ – стварни спас нашег писма у нашем језику, а не (нестручна) и политикантска манипулација тим спасавањем. И ништа друго. За сва друга питања, осим спаса ћирилице, сматрамо да постоје способнији од нас.
Подсећамо укратко. Све што су православни Срби и највредније и мање вредно написали од Светога Саве до данас исписано је српским (ћириличким) писмом. У изнудици само је мањи део Срба католика у Далмацији и мало шире од ње једно време писао свој, српски језик посебном србокатоличком латиницом која је била у употреби док није, по налогу Броза, сваки Србин католик постао Хрват. Откако су они асимиловани у Хрвате, велика су посебна насилна настојања да се и православни Срби полатиниче да би и они, тако, лакше, потом, отишли путем којим су нестали Срби католици. Свешћемо овде своју реч о насилном латиничењу Срба само на оно што се с ћирилицом насилно плански радило од Првог светског рата, Другог светског рата, у Краљевини Југославији, у Брозовој комунистичкој Југославији и на оно што се српској ћирилици насилно ради данас. Јер ако се усвоји видно неуставан закон, и то је насиље. Пажњу ћемо посветити Србији јер се обраћамо Председнику Србије, а зна се да се ћирилици изван Србије увек црно писало и, наравно, црње него у Србији.
Како је дошла краљева Југославија 1918. године, било је одмах заборављено наметање латинице у Србији почетком 1916. године, када је Аустроугарска успела да измучену Српску војску потисне све до Албаније. Ту је поумирало на стотине хиљада српских војника и дела српског народа и до Грчке, где остаци храбре Српске војске не би ни стигли из Албаније да није руски цар Николај дао ултиматум „западним пријатељима“ – савезницима да ће сачинити с Немцима сепаратни мир ако савезници бродовима не превезу из Албаније до Грчке остатке српске војске. „Пријатељски“ Запад“ је то са закашњењем учинио, а цар Николај је у следећем погодном моменту већ 1917. године добио разбијање Царске Русије, њену предају комунистима, уз милионе страдалих Руса у подстакнутом са Запада грађанском рату и уз потпуно уништење и породице цара Николаја до последњег најмлађег детета у тешком дивљачком злочину у Јекатеринбургу.
У Краљевини Југославији је, зарад „братства-јединства“, заборављено наметање хрватске латинице у језику Срба, па је уведено двоазбучје у српскохрватском језику и у Србији је већ тада почело постепено замењивање српске ћирилице хрватском латиницом из времена окупације Србије.
У Другом светском рату ћирилица је поново забрањена у НДХ-у, а по доласку на власт Броза није било формалне забране ћирилице, али је почета планирана „добровољна“ замена да би се Срби „приближили Хрватима“ у новом „братству-јединству“. Од већинског писма ћирилица је већ тада претворена у мањинско писмо и у Србији, па је чак и оно што је писано званично из Владе Србије и српских институција било углавном писано хрватским латиничким писмом гајицом. Да није разбијена, уз страну помоћ, крајем 20. века Југославија, процена је да би данас Србија била у потпуности латиничка земља, а да није било Милошевића, тешко да би и Влада Србије данас писала српским писмом. (Мада је Милошевић био комуниста који никада није ни спомињао своје српство. А постао је у Југославији мрзак када је помислио и затражио да Србија има иста права у Југославији каква су имале друге републике.
Наше Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ из 2001. године добило је од Владе Србије највише новца за наш рад 2004. и 2005. године, уз оно цркавице што смо, као чланови могли да издвојимо из наших сиротињских џепова, а да, то се подразумева, нама никаква институција ни појединац из богатих светских западних држава нису никада дали никакву новчану помоћ (нити смо их ми за то молили), па ни моралну, јер се Запад не претрже да помаже било шта што се тиче стварних српских вредности. Од наше Владе, преко Министарства за културу 2004. и 2005. године добили смо укупно око 600.000 динара, чему се уопште нисмо надали. Када смо први пут били примљени у Министарству културе, тада је тамо био министар Драган Којадиновић и када смо га молили за помоћ од 20.000 динара за рад на спасавању ћирилице, рекао нам је: „Даћу ја вама за спасавање ћирилице помоћ од 200.000 динара! Били смо запањени (пријатно изненађени) том првом помоћи од државе, али још је много већа помоћ била у томе што је тадашње Министарство за културу са Д. Којадиновићем и његовим саветником Б. Брборићем схватило да треба да сарађује с нама, јер је тада било време када је у Министарству предлагана уставна заштита ћирилице у будућем Члану 10. Устава Србије где је (2006) усвојен став први тог члана, кључан за ћирилицу у српском језику. Тада је у сарадњи с нама у „Ћирилици“ Министарство културе предложило сасвим исправну уставну обавезу у вези са српским језиком и ћирилицом која је (и) српском писму одредила апсолутну сувереност (једноазбучје), како је то и у свим другим језицима и уставима, на овај начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Од тих пара добијених тада (никад више из Владе нам нико није помогао рад „Ћирилице“) развили смо до неслућености наше стручне и народне активности за спасавање српског писма (свакако ћириличког) које је хиљаду године прогоњено као српска национална вредност и српски симбол који је био вековима српски културни, национални и општи идентитет православних Срба.
Проблем српског (ћириличког) писма – и поред свих активности Удружења „Ћирилице“ да се спроводи уставна обавеза, као и бројних нових удружења, осниваних после 2008. године – суштински није решен и, у пракси, и по запостављању и даље српске ћирилице у српском језику у Србији није се мењао, осим у празним вербалним обећањима, ни после њене уставне заштите с народног референдума за Устав Србије, када је већински изгласана (малопре овде цитирана) уставна обавеза из 2006. године. Данас се мериторно процењује да је, не рачунајући то да само државни органи редовно пишу српски језик ћириличким писмом, како то налаже Устав, а изван државних органа у општој употреби нема ни 10 одсто српског писма у српском језику, јер је преко 90 одсто данас у Србији надвладало хрватско национално латиничко писмо (гајица). То сигурно радује усташког поглавника Анту Павелића на оном свету, јер се и он тешко могао надати успеху његове Законске одредбе о забрани ћирилице из 1941. данас (и) у Србији.
Зашто је то тако, има више разлога.
Прво, највећу штету српској ћирилици нанели су српски лингвисти јер је њено решење полазно у лингвистици, у Матици српској, на српским факултетима с катедрама за српски језик и, коначно, у Одбору за стандардизацију српског језика, јер је питање писма и по радној и по плаћеној обавези најпре стручна обавеза језичке науке о српском језику. А та наука се и данас држи сербокроатистике, Новосадског договора о српскохрватском језику у Матици српској (1954), у Српској академији наука, где Институт за српски језик и даље објављује нове томове капиталног дела сваке лингвистике – Речника не српског језика, него Речника српскохрватског књижевног и народног језика, док се објављују речници хрватског, босанског и црногорског језика. Само се у Србији наставља и даље рад на Речнику српскохрватског језика. Правопис српскога језика Матице српске само је формално променио назив у „српски језик“, а и даље је, као у српскохрватском језику, багателишући и општу праксу у решењу питања писма у целој Европи и свету (једноазбучје или потпуну сувереност свог националног писма у свом језику) и јасну уставну обавезу у Србији, усаглашену, тачније подударну с Европом и светом, држи се решења питања писма и даље у складу с Новосадским договором с Хрватима у Матици српској да само Срби имају шизофренију у свом писању (двоазбучје, тј. писмо и параписмо).
Српски лингвисти су чак отишли и даље у свој ћорсокак па појединци шире и даље лаж из 1987. и после тога да је хрватска национална латиница (гајица) – „српска латиница“, а један филолог чак је понизио Вука Караџића оптужујући га да је он створио то, објективно прилично фалично, хрватско латиничко национално писмо – гајицу, а не Људевит Гај, иако је Вук оставио запис када је предлагао Гају како да ту латиницу поправи, али је Гај одбио предложену поправку, па је Гајева латиница за Хрвате остала до данас у Гајевом саставу, осим једног слова које им је предложио Ђура Даничић и Хрвати то усвојили. А Даничић то слово није предлагао за Србе, него за Хрвате када је радио као тајник у ЈАЗУ у Загребу, а нико од Срба у то време није оспоравао Гају да је то његово писмо за Хрвате. Проф. В. Ђорђевић је у својој књизи то лепо објаснио овако (парафразирамо): лепо „звучи“ да је све у хрватском језику српско, али је промашај огроман на штету српске ћирилице лагати да је хрватска латиница – српска, јер је она изворно у српском језику Хрвата стварно хрватска. А ту лаж ни Вук Караџић није дозвољавао.
Ви сте, Председниче, много утицали на то да народ српски буде у заблуди па да и он и даље мисли, као појединци српски лингвисти што лажу, да је хрватско национално (латиничко) писмо – српско када сте више пута изјављивали на сусретима са Србима: „Спасићемо ћирилицу иако је и латиница наша“. Вероватно сте мислили на хрватску, а не на енглеску, немачку или неку другу верзију латинице које јесу „наше“, јер нам ти народи не забрањују да све више говоримо њихов језик и да пишемо њиховим писмом. Напротив, на све начине нас подстичу да то радимо. Посебно нас подстичу Хрвати да уместо ћирилицом пишемо њиховом латиницом и под морањем, а добровољно поготово. Они нам чак неће оспоравати да је то „српска латиница“ само да се оставимо своје ћирилице.
И наши пријатељи, а наши непријатељи поготово, добро знају да Србија, захваљујући и спољним ударима, није још успела да има јаке институције, те стога ми разумемо да Ви морате и треба да се у све мешате. Да ми имамо нормалне језичке институције, да наша језичка наука није и даље умногоме сербокроатистичка наука (квазинаука), да имамо јаку просвету, министарства науке, просвете и културе да имамо нормална министарства за градњу и грађевинарство, Ви се не бисте морали замарати изградњом путева, решавањем питања писма, подизањем болница и куповином медицинске опреме, спасавањем српских села и сељака да се спасу блата и уских путева по селима, изградњом школа. Али, пошто је то код нас све у неком зачетку, ми у „Ћирилици“ сматрамо да Ваше мешање у то све и Ваше кратко спавање и предаси морају да буду јер верујемо да Ви стварно волите да нешто иза Вас остане више и боље него за српским властима у претходних више од сто година. Зато ми мислимо да треба да се умешате и у стварно спасавање ћирилице, али на прави начин, а не као кад сте иницирали овај закон о српском језику и ћирилици који су Вам правници подметнули тако како то није нико до сада учинио у свету (на штетан начин). Преварили су Вас да потпишете закон 2021. у коме чак ни сви грађани и све институције немају иста права и обавезе у вези са српским језиком и, нарочито ћирилицом. Подвалили су Вам да потпишете закон у коме чак постоји и таква аномалија да само мањи део народа мора да пише ћирилицом, то је мањи део народа, а сви приватници и све приватне фирме могу српски језик да пишу неким другим писмом, осим ћириличког. Само се Срби, тако, и даље деле међусобно у писму. И Србија је једина земља у свету и некад и данас да писмо у неком језику зависи од тога у каквом је власништву нека фирма, па само државне фирме морају да пишу српски језик ћирилицом, а други не морају, као да постоје два Устава: један за државне фирме, други за приватне фирме. Ако тога има још игде на свету, пристајемо да будемо у „Ћирилици“ колективно испљувани.
Желимо Србији, српском језику и српској ћирилици, као, наравно, и Вама лично, свако добро.
У Новом Саду,
септембраа 2024.
За „Ћирилицу“
Драгољуб Збиљић, професор српског језика
