Јалова борба српске државе и српских лингвиста за ћирилицу
Иоле упућеном човеку у српски проблем с ћирилицом „борба“ српских лингвиста за спас српске азбуке личи на спрдачину, као што су гора од спрдачине и оба државна (противуставна и апсурдна) закона о употреби српског језика и ћириличког писма у Србији (1991. и 2021)
Знам за велике перипетије и сложености у вези с тим Законом о родној осетљивости. Али сам читао и поједине делове из излагања на овом скупу стручњака од 18. јануара у Београду, у којима неке професорке хоће да буду „професори“. То не прихватам. Код нас је у сваком смислу у природи језика да постоји мушки, женски и средњи род. И каква је ту логика да нека жена хоће да буде (као мушкарац) професор и, уз то, да их неки мушки лингвисти убеђују да она треба себе да зове „професор“, а не „професорка“. По тој логици зашто би се бунио нормалан „професор“ ако њега неко зове „професорка“. Ја се не петљам у оно што не знам или што недовољно знам. Мешам се у оно што апсолутно знам. Као што, на пример, знам да је тешка глупост (а не само незнање) код лингвиста и данас гусла о томе да треба да се бори за ћирилицу тако што се залаже (само) за већи проценат ћирилице у писању српског језика. Јадан је то (српски) лингвиста и правописац који и данас предлаже да Срби задрже двоазбучје у српском језику и да је то „велика српска предност“ што Срби користе свакодневно свој језик у два писма. Зар треба да се „учимо“ од хрватских лингвиста правописаца да национални језик мора имати национално писмо, а не да пише туђим писмом свој језик.
Смучило ми се кад су наши лингвисти у оном Прометејевом Појмовнику српских лингвистичких термина (2023) записали на стр. 23. под појмом „абецеда“: „Стандардни редослед у српској латиничНој абецеди од 30 слова је следећи: a b c č ć d dž đ e f g h i j k l lj m n nj o p r s š t u v z ž.“ По којој логици је оно што је састављао из два-три маха Гај за Хрвате — „српска латиНична абецеда“ а Вук предлагао Гају да је поправи (измени) чак у 13 знакова, а он и Хрвати одбили да то учине, осим у једном Ђурином знаку?
НЕ ПОСТОЈИ (ОПШТЕ)СРПСКО ЛАТИНИЧКО ПИСМО, НИТИ ЈЕ ПОТРЕБНО
Зна се зашто су Срби католици прешли на латиничко писмо, зна се како су и зашто они асимиловани у Хрвате, зна се да Срби православци нису никада састављали латиничко писмо за себе, јер су већ имали ћириличко писмо (па им нису требала два писма да се међусобно деле још и по писму), зна се зашто се Србима намеће латиничко писмо још од црквеног раскола посебно (1054), зна се зашто су сви окупатори Срба и злочинци над њима забрањивали ћирилицу и наметали им баш хрватску абецеду (наравно зато што је њоме могао да се пише и језик Срба) и онда замашна група српских лингвиста у реченом Појмовнику (са замашном групом рецеензената) запише да је то „српска латиничНа абецеда“ (па и пишу је са ЧН иако је Одбор предложио да се то пише са ЧК, а та група лингвиста поштује предлог Одбора само за „ћирилиЧКо писмо“, али не и у „латиниЧНо писмо“.
Како од лингвиста који и данас тврде (не само у реченом Појмовнику) да је гајица — „српско латиниЧНо писмо“ очекивати да ће у новом српском правопису нормално решити питање писма српског језика, да ће испоштовати готово општу светску праксу (једноазбучје) и нормалан став први Члана 10. Устава Србије, у чијем смо се нормалном предлогу изборили не лако (Б. Брборић и „Ћирилица“) да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ и то народ већински подржао, где се не спомиње никакво друго, алтернативно — примарно или секундарно писмо. А језичке институције (лингвисти у њима) изаберу да питање писма и у новом правопису решава онај који је у важећем још правопису (стр. 15) записао да „ћирилица у српском језику није егзистенцијално угрожена“ и да „нема штете по српску културу и српски идентитет“ да се и даље Срби међусобно деле и разликују по писму у свом језику и, затим, на 17. страни навео састав двају писама за писање српског језика: српско ћириличко писмо и хрватско писмо, а избегао је назив „хрватско писмо“ именовањем тог писма у шест речи плус једну полусложеницу: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“. А пре тога је на оној 15. страни говорио о „потискивању ћирилице“ (био је члан „Ћирилице“, па је хтео да каже да се он и даље залаже за „чување ћирилице“. А тај „начин чувања“ записује на истој 15. страни рекавши да ћирилица треба да има „предност“ на тај начин што предлаже да се текст пише „прво ћирилицом, па латиницом„, ничим не оправдавши аномалију да се само Срби међусобно деле (и) по писму. И то („прво ћирилицом, па латиницом“) истиче курзивом. Ја знам да из лингвистике не знам много шта, али нисам „дудук“ за елементарне ствари. Лингвиста М. Ковачевић је раније писао о „катастрофалним издајама у српској филологији“, а сада избегава та даје било какву оцену српске стогодишње „издајничке лингвистике“. Схватам зашто то избегава данас да чини, али ја, који слично мислим као он о многим чињеницама, немам потребе да избегавам да казујем шта тачно мислим о српским промашајима у лингвистици, нааравно — увек у нади да ће се „опаметири“.
СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ГОТОВО НИШТА ФУНКЦИОНАЛНО НИСУ УЧИНИЛИ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ ПОСЛЕ 1992. ГОДИНЕ
Нажалост, после 1992. године српски лингвисти углавном, институционално, нису ни у чему ништа озбиљно (у)чинили (практично, нормативно) за спас српског језика, а у својој „борби за спас српске ћирилице“ борба српских лингвиста је у трагедији српске азбуке у Србији примила видне обрисе „траги-комедије“. И то је схватио, боље од 99 одсто српских лингвиста, један дипл. инжењер машинства Немања Видић. И не само тај нелингвиста. А лингвиста М. Ковачевић је описао „издајничку српску филологију“ и српске лингвисте, по мом суду, реално на стр. 11. књиге Српски језик и српски језици (2003).
„Борба“ српских лингвиста и свих језичких институција (рачунајући ту и Матицу српску, и Институт САНУ за српски језик и Одбор за стандардизацију српског језика) за „спасавање српске ћирилице“ све до сада (после 1992. године) не заслужује поређење ни с дечјим смејуријама.
Ковачевићево „обећање“ новог српског правописа крајем 2023. године („који се неће мењати бар за следећих 50 година“) изјаловило се. Појава новог Матичиног издања Правописа 1993. (са изменама и допунама 2010) отезано је пуних пет година (јер је одлагано највише због решења питања писма), а наше дуго писање о решењу питања писма у правопису из „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ има за циљ да лингвисти-правописци макар продрмају своју главу пре него што се поново, трагично по српско писмо, обрукају новим (поновљеним) буквално шизофреним решењем питања писма у двоазбучју. Знамо ми из ова два удружења да су српске сербокроатистичке главе по Новосадском договору (званично још у пракси на снази у српској институционалној лингвистици) толико отврдле за време комунистичке владавине и дубоко укопане сербокроатистике толико отврдле да их не може протрести лако ни неки, не дај боже, јачи природни земљотрес.
Знам колико много не знам из лингвистике, али понешто знам довољно. И само о томе што знам говорим и пишем.
Чекаћемо, вероватно, нови српски правопис као што се чекало измењено и допуњено издање Правописа Матице српске из 1993. године пуних шест година (2004-2010) још шест година после 2023. године. Али ако поново дочекамо издајничко решење питања писма српског језика (противно свету и српском Уставу) у двоазбучју, то ће бити корисно само за правописце који ће примити нове хонораре исплаћене за нови глогов колац у српску свету ћирилицу коју су забрањивали и палили Србима сви њихови најгори окупатори и забрањивачи ћирилице. Својим двоазбучјем у српском правопису српски лингвисти су утицали пресудно на то да се она до данас сведе на 10-ак одсто употребе у српском језику (и) у Србији.
Аутор: Драгољуб Збиљић – језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику, прогону и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језзика “Ћирилица” (2001)
