Измишљотина да су стећци или мрамори некакви споменици босанских „богумила“
Често слушамо приче да су стећци или мрамори некакви споменици босанских „богумила“ који нису били православци и који су владали босанском средњевековном државом да би од њих касније настали босански муслимани тј. Бошњаци. То напросто није тачно!
Шта пише на стећцима који имају натписе?
Ево једног знаменитијег са подручја Варошиште, општина Рогатица:
„А се лежи Озрин Копијевић, жупан кнеза Павла. Се писа дијак Милосалић Баројевић. Смрти не поисках навиден краљевства босанскога и госпоцтва СРБСКОГА за мога господина службу. Бодоше ме и сјекоше ме и стјераше и тој смрти не допадох и умрих на рошдество Христово и господин ме воевода окрили и укопа и побележи“.
Жупан Озрен Копијевић потиче из знамените српске породице Копијевића, властеоске породице са подручја данашње Републике Српске тј. географске источне Босне.
По овом натпису али и из извора који се чувају у Дубровачком архиву, видимо да је жупан Озрен био у „служби“ српског кнеза Павла Раденовића за кога је обављао послове који су укључивали како дипломатске мисије, тако и ратовање, чак и ратовање у сукобима око поседа против српског краља Босне Стефана Остоје Котроманића и његовог знаменитог војводе Сандаља Хранића.
Жупан Озрен је, како пише, умро на Божић, по свему судећи 1420. године, након сукоба са војводом Сандаљем Хранићем у вези поседа Павловића (синова кнеза Павла Раденовића) на Приморју.
Овакви стећци, као мрамор жупана Озрена Копијевића, по правилу се налазе у и око православних храмова и исписани су српском ћирилицом и зато нас чуди зашто се и даље инсистира да су стећци споменици испод којих су се сахрањивали некакви „богумили“ као претече босанских муслимана?
Читава прича о постојању неоманихејске секте богумила на Балкану служи да се сатанизује српски народ и блати наше средњевековно наслеђе, као и да се новостворени бошњачки народ утемељи у прошлости на основу лажи о постојању некаквих богумила.
Творац тих лажних представа о богумилима код нас је фрањевац из 19. века и отац историје Хрвата Фрањо Рачки. Његов циљ је био да прикаже српску средњевековну бановину и краљевину Босну, као земљу препуну јеретика-богумила и да је Немањићка Србија над тим богумилима извршила некакав погром и „геноцид“.
Ништа од тога није тачно!
Не постоји ниједан материјални доказ о присуству богумила код нас. То је кључ читаве фантазије о богумилима. Због непостојања историјских извора о богумилима, непостојања материјалних доказа (цркве, књиге, гробља итд.) на сваки помен било какве „јереси“ (римокатоличке у изворима православаца или православне у изворима римокатолика), ставља се знак једнакости са богумилима.
Тако се и једно помињање „јереси“ у житију српског великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона Мироточивог) користи за измишљање лажи о „геноциду“ Стефана Немање над богумилима. Истина је да се Стефан Немања обрачунао са тим „јеретицима“ али то нису били никакви богумили, већ римокатолици или његови политички противници.
Нико од тих „јеретика“ није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над њима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде—што је у средњем веку представљало велику срамоту или је њиховом вођи урезан језик. То се чинило њиховим вођама који нису хтели да се одрекну њиховог учења и политичких ставова и одбијали су да напусте Србију.
Богумили се, по тумачењима данашњих шарлатана, често изједначавају и са појмовима „патарени“ и „крстјани“ и помен било ког од ова два појма (поред појма „јереси“) се изједначава са измишљеним богумилима.
Појам „патерени“ везан је за православце које тако називају римокатолици (због православног одбијања да усвоје римокатоличку јерес „Filioque“ измисливши да Дух Свети поред Оца, исходи и од Сина), док појам „крстјани“ се опет односи на православце. Свети Сава се рецимо потписивао: „всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни“.
Никаква „Црква босанска“ као црква богумила није постојала. То уопште није била ни црквена организација, већ саветодавно тело босанских банова и краљева, састављено од најугледнијих Православаца (искључиво цивила-мирјана) чији је задатак био одбрана од насртаја и ширења римокатоличанства, као и решавање спорова међу српским великашима босанске државе.
Само због постојања појма „Црква“ у називу „Цркве босанске“ заправо постоји тврдња да је то тело заправо црквена заједница богумила. Да је она заиста била Црква, знало би се када је „Црква босанска“ основана, где јој је било седиште, где су њени храмови, зашто није опстала у првим деценијама након доласка Турака итд?
Не смемо да дозволимо да нам други отимају нашу културу и да нам причају бајке како стећци нису српски и православни споменици и како они припадају некаквим ”богумилима” тј. Бошњацима. Нека они народи који су настали на 2. заседању АВНОЈ-а и које је од Срба створио аустроугарски каплар Тито, чувају своју културу и нека не отимају нашу.
Аутор: Историја Срба
