IZMIŠLJENO DOSELJAVANJE SRBA I SLOVENA NA BALKAN U 6. I 7. VEKU: 5. DEO – ISTORIJSKI IZVORI: Fredegar, Teodor Sinkel, Čuda Sv. Dimitrija I. deo (7. vek)
U ovom delu našeg rada prikazaćemo još tri autora koji su živeli i stvarali u 7. veku a čija dela naša službena istorijografija uzima kao dokaz o navodnom doseljavanju Slovena i Srba na Balkan. Ti autori su: Fredegar Skolastik, Teodor Sinkel i solunski mitropolit Jovan (Čuda Sv. Dimitrija I). Krenimo redom.
Fredegar Skolastik
Fredegar Skolastik je polulegendarni franački pisac. Smatra se da je rođen krajem 6. ili početkom 7. veka, a da je umro oko 660. god. Napisao je IstorijuFranaka ( Liber Historiae Francorum) kojom je nastavio pisanje svog predhodnika Grigorija (Grgura) Turskog. Bez obzira što ga naša službena nauka uzima kao jednog od pisaca koji dokazuje naše doseljavanje na Balkan, iz citata njegovog dela koji ćemo navesti, gde on pominje Slovene, videćete da nikakvog govora o doseljavanju Slovena nema. Pošto to delo još nije prevedeno na srpski, daćemo najpre tekst na latinskom, a zatim prevod na srpskom. Evo tog citata:
„Anno 40 regni Chlotharii, homo quidam, nomine Samo, natione Francus, de pago Sennonago plures secum negotiantes ascivit, ad exercendum negotium in Sclavos , cognomento Winidos, perrexit. Sclavi jam contra Avares, cognomento Chunos , et regem eorum Gaganum coeperant rebellare. Winidi Befulci Chunis fuerant jam ab antiquitus, ut cum Chuni in exercitu contra gentem quamlibet aggrediebant, Chuni pro castris adunato illorum exercitu stabant, Winidi vero pugnabant; si vero ad vincendum praevalebant, tunc Chuni praedas capiendum aggrediebant; sin autem Winidi superabantur, Chunorum auxilio fulti vires resumebant. Ideo Befulci vocabantur a Chunis, eo quod duplici in congressione certaminis vestita praelia facientes ante Chunos praecederent Chuni ad hiemandum annis singulis in Selavos veniebant; uxores Selavorum et filias eorum stratu sumebant; tributa super alias oppressiones Selavi Chunis solvebant. Filii Chunorum, quos in uxores Winidorum et filias generaverant, tandem non sufferentes hanc malitiam ferre et oppressionem, Chunorum dominationem negantes, ut supra memini, coeperant rebellare. Cum in exercitu Winidi contra Chunos fuissent aggressi, Samo negotians, de quo memoravi superius, cum ipsis in exercitu perrexit, ibique tanta ejus fuit utilitas, ut mirum fuisset, et nimia multitudo de Chunis gladio Winidorum trucidata fuisset. Winidi cernentes utilitatem Samonis, eum super se eligunt regem, ubi triginta quinque annos regnavit feliciter. Plura praelia contra Chunos suo regimine Winidi gesserunt, suo consilio et utilitate Winidi semper superarunt. Samo duodecim uxores ex genere Winidorum habebat, de quibus viginti duos filios et quindecim filias habuit.“[1] (PREVOD: „Četrdesete godine Hlotarove vlasti, čovek imenom Samo, po nacionalnosti Franak, iz oblasti Senoag, pozvao je mnoge trgovce sa sobom i otišao među Sklave koji se zovu i Vinedi da trguju. Sklavi su već počeli da se bune protiv Avara zvanih Huna i njihovog kralja gagana. Još od starine Vinidi su Hunima bili alternativna podrška, pa kad su Huni išli u boj protiv kog naroda postavljali su svoju sakupljenu vojsku pred tabore, a u stvari su ratovali Vinidi. Kada je pobeda bila sigurna dolazili bi Huni da ugrabe plen, a kada su Vinidi bili savladavani, opet bi obnavljali napade potkrepljeni Hunskom podrškom. Stoga ih Huni prozvaše bifulcima, jer su išli pred Hunima u bojnom sukobu spremajući dvostruka borbena odeljenja. Preko godine Huni su Sklavenima dolazili na zimovanje, pa su obljubljivali sklavinske žene i kćeri; a pored drugih nameta Sklavi su plaćali Hunima i danak. Sinovi hunski što su ih sa ženama i kćerima vinidskim izrodili nisu više mogli da podnose opakosti i pritisak, pa su odbacili hunsku vlast, kako sam pre spomenuo, i počeše se buniti. Kad su Vinidi s vojskom pošli protiv Huna, napred pomenuti trgovac Samo pođe sa njima u borbu i toliko je koristio protiv Huna, da je bilo za divljenje kako ih je ogroman broj bio sasečen od vinidskog mača. Videći tu važnost Samovu, Vinidi ga izaberu za svog kralja, pa je tu srećno vladao 35 godina. Za njegove vlade Vinidi su imali više sukoba sa Hunima, ali njegovim savetom i valjanošću Vinidi su Hune uvek savladali. Samo je imao dvanaest žena vinidskog porekla, od kojih je dobio 22 sina i 15 kćeri.[2])
Gde se u ovom citatu, jedinom u Fredegarovoj Hronici koja pominje Slovene govori o njihovom doseljavanju na Balkan. Nigde. Čak i prostor koji opisuje nalazi se na Alpima i u Panoniji. Geografski i ne pripada Balkanu. To je prostor bivših rimskih provincija Retija, Norik, Vindelicija i Panonija, dakle prostor od današnje Ist. Švajcarske, preko Sev. Italije, cele Austrije, Slovenije i Zap. Mađarske. Na tom širokom prostoru je knez Samo stvorio državu Slovena, tačnije predaka današnjih Slovenaca koja je ujedno bila brana germanskom prodoru na istok i avarsko-hunskom prodoru na zapad. U savezu sa njegovom državom stupiće i Dervan (Drvan) knez Lužičkih i Polabskih Srba, tako da će ta moćna slovenska država, ili bolje rečeno savez država, na vrhuncu svoje moći da se prostire od Polablja na severu, do Jadranskog mora na jugu. Što se tiče Samovog navodnog franačkog porekla u to moramo da izrazimo sumnju, jer kao što nam nijedno antičko delo nije došlo u originalu, tako nam nijedno srednjovekovno delo nije došlo u originalu, već u bezbrojnim prepisima, a Fredegarova „Istorija Franaka“ nije izuuetak od te žalosne prakse. Takođe, postoje podaci da je knez Samo bio Sloven poreklom. Npr. u spisu „O pokrštavanju Bavaraca i Karantanaca“ govori se da je Samo bio Sloven, a ne Franak.[3] Čak i ako analiziramo ime Samo, već na prvi pogled vidimo da je slovensko, a ne germansko. Sa druge strane među tzv. Germanima koja su razorili Rimsko Carstvo i stvorili države na njegovoj teritoriji, ima mnogo onih koji nose slovenska lična imena, tako da se verovatno ne radi o čistim Germanima, već je među njima svakako bilo i Slovena. S tim u vezi, možemo da prihvatimo da je Samo bio „Franak“, ali samo u političkom, ali ne i u etničkom smislu.
Dakle iz ovog Fredegarovog citata vidimo odnose između Slovena i Avara-Huna, a ne vidimo nikakve dokaze o doseljavanju Slovena na Balkan. To se ne pominje nigde, pa samim tim Fredegarova „Istorija Franaka“ nikako ne može da se uzima u dokazivanju navodnog doseljavanja Slovena na Balkan.
Slovenska država kneza Sama
Teodor Sinkel
Teodor Sinkel živi u vreme cara Iraklija (610-641) i patrijarha Sergija (610-639). Bio je čuvar posuđa, prezviter i sekretar (sinkel) crkve Aja Sofije. Službuje, dakle, na istom mestu i u isto vreme kad i Georgije Pisida. Ostale pojedinosti ο njegovu životu nisu nam poznate. Dakle, i Teodor Sinkel je kao i pre njega Georgije Pisada, Teofilakt Simokata i anonimni pisac čuda Uskršnje Hronike, čije smo radove obradili u predhodnom tekstu isto živeo i radio u vreme cara Iraklija, a da nije ni jednom pomenuo nikakvo doseljavanje Srba kao ni njegovi gorepomenuti savremenici, već samo vojnu opsadu Carigrada od strane Avara i Slovena. O seobi ni reči, kao što se može videti iz priloženih citata koji pominju Slovene u njegovim delima.
Tako opisujući opsadu Carigrada iz 626. god. od strane Persijanaca sa istoka i Avaro-Slovena sa zapada, Sinkel o Avaro-Slovenima kaže sledeće: „Zapadni neprijatelj, odvratno nedonošče, koje domaći varvari nazivaju hagan, kroz više dana približavaše se samim zidinama grada, vodeći bezbrojno mnoštvo plemena koja oružjem prekriliše kopno i more“. Malo dalje Sinkel kaže: „Stoga je on sa kraja zemlje pa sve do mora ispružio svoje krvlju umazane ruke. More pretvori u kopno razbojničkim plovilima, a zemlju prekrili konjicom i pešadijom, želeći da ovaj Jerusalim napadne sa svih strana. A šta ga uspali do tog ludila? I ko mu usadi tu krvavu ubilačku misao“.[4]
Iz ovog Sinkelovog citata vidimo dolazak avaro-slovenske vojske pred zidine Carigrada, kao i njegovo opkoljavanje i sa kopna i sa mora. O doseljavanju ni reči. Takođe, svi Sinkelovi spisi odišu velikom mržnjom prema Slovenima, što je inače vrlo uobičajeno za gotovo sve grčke pisce, kako antičke, tako i srednjovekovne.
Dalje vidimo da avarsko-slovenski pohod na Carigrad Sinkel objašnjava grehovima Romeja kao u pohlepom samog avarskog kagana. Evo šta o tome kaže: „I to je on naumio i izvršio i prikupio je sav potčinjeni mu varvarski živalj, zemlju i more isdžunio je plenima divljim koji od ratovanja žive“. Malo dalje opisujući mnoštvo avaro-slovenske vojske Sinkel kaže: „Na jednog našeg vojnika dolazilo je no sto i više varvarskih, sve obučenih u oklope, sve zaštićenih šlemovima i sa svakovrsnim ratnim spravama“[5].
Međutim, Sinkel pominje da je na jednog romejskog vojnika, dolazilo po sto varvarskih. Da je to bilo baš tako, sigurni smo da bi Sloveni zauzeli Carigrad, bez obzira kako da je spretna odbrana grada bila. Svakako da se radi o preterivanju. Nesumnjivo da je avaro-slovenska vojska bila brojnija od branioca grada, jer onaj ko napada uvek mora imati više vojske od onog koji se brani, jer je onaj koji se brani u povoljnijem položaju, od onog koji napada, ali je razlika u broju od 100 avaro-slovenskih vojnika naspram 1 romejskog nesumnjivo preterivanje. Time je pisac hteo samo da uveliča pobedu Romeja nad koalicijom Avara, Slovena i Persijanaca.
Nakon nekoliko napada avarsko-slovenske vojske na grad, usledili su pregovari koji su bili uobičajeni u svakom ratu. Pošto su se pregovori završili bezuspešno, avarski kagan je zapretio da će narednog dana avaro-slovenskoj vojsci kao ispomoć doći persijska vojska. Evo šta o tome pripoveda Sinkel: „To on reče i, pripretivši još gorim, dodade da ćemo mi, ukoliko što brže ne iziđemo iz grada, još sutra gledati kako persiska vojska dolazi pred zidine da pomogne tiraninu (haganu). I doista, mi sami videsmo Persijance koje je poslao Šahrbaraz, i kako darove nose, a čusmo da oni i ugovor sklopiše tako da će se poslati slovenski monoksili i u njima da će se preko mora prevesti persiska vojska iz Halkedona.
To su bile reči poslanika. Vojsku od Persijanaca tražio je (hagan) ne zato što bi varvarinu trebalo saveznika – jer zemlja i more bili su puni divljih plemena pod njegovom komandom – nego da bi Persijancima pokazao svoju saglasnost u neprijateljstvu protiv nas. Kad nastupi noć behu otpremljeni monoksili i na njima isplovi slovenska momčad, sposobna da preveze savezničku vojsku Persijanaca. Sloveni su, naime, stekli ogromno iskustvo u borbi c morem otkad i oni uđoše u poslove Romeja“. Međutim „Bog spreči prelaz Persijanaca do psa (hagana), postavivši zasede i neke od onih, koje su tirani jedan drugom slali, uništivši. Šestoga, sedmoga i osmoga dana produžiše borbu čarkanjima i mestimičnim napadima. Uz veliki napor žurno je radio (hagan), na kopnu postavljaše opsadne sprave i naprama gradskim kulama pripravljaše helepole, a za more opremaše slovenske monoksile, kako bi u datom trenutku i u određen čas izvršio juriš na grad istovremeno sa kopna i sa mora. On je već prethodno čitav zaliv Kerat (Rog) u kopno pretvorio monoksilima koji su nosili momčad raznorodnih plemena, procenivši da taj (zaliv) pretstavlja dobar položaj za napad na grad“.
Sinkel nas ovde obaveštava o savezu između Avara i Slovena sa jedne i Persijanaca sa druge strane i o njihovim sinhronizovanim napadima na Carigrad. Takođe, vidimo da su Sloveni opkolili grad i sa morske strane gde su preklili svojim monoksilima zaliv Rog pretvorivši ga u „kopno“. Pisac je ovde slikovito hteo da prikaže mnoštvo slovenskih brodova (monoksila).
U međuvremenu avarski kagan je do obale rasporedio svoju oklopnu konjicu. Nakon toga buknula je borba duž čitavog bedema, produžila se kroz čitavu noć, da bi se sutra pretvorila u odlučnu bitku. „On (hagan) pokrenu rat protiv grada u jednom te istom trenutku i sa kopna i sa mora. I duž čitavog bedema i po svemu moru razlegalo se jako kričanje i bojna vriska. Jer bojne trube su svirale sa svih strana na juriš, i sav se grad okruži vikom i bojnom hukom. On je udesio da se duž čitavog zida pokrenu u jedan mah bacačke sprave, da otpočne hitanje strela i sve ‘što je bilo pripremljeno za rat protiv grada. U zalivu Kerat napunio je monoksile Slovenima i ostalim divljim plemenima koja je doveo, i učinio je da skoro bezbrojno mnoštvo u njima ukrcanih varvarskih hoplita otpočnu uz veliku viku c veslanjem u pravcu grada. On je pokušavao i mislio da će pomoću kopnene vojske probiti gradske zidine, a pomoću boračke momčadi u zalivu Kerat da će dobiti lak prilaz u sam grad. Ali bog i nebeska carica pokazaše da su njegove nade u svakom pogledu neostvarive i jalove. Jer na svakom položaju zida bila je tolika gomila mrtvaca i toliko je napad sasvim propao da varvari kasnije nisu mogli ni da pokupe i spale poginule.
Kad je nastala borba na moru, Bogorodica je potopila momčad i čamce pred svojim svetilištem u Vlahernama, tako da si čitav onaj zaliv, ako nije preterano da se kaže, mogao neokvašen peške preći po lešinama i praznim čamcima koji su tamo amo lutali i besciljno plovili“.
„Kad zađe sunce i pade noć, oni prokletnici zapale kornjače, tribole, helepole, drvene kule i sve sprave i sva bacačka oruđa, potpuno sve, bilo što su na kolima dovezli bilo što su tu izgradili“[6].
Beseda se završava opširnim dokazavanjem da poraz združenih vojski Avara, Slovena i Persijanaca predstavlja ispunjenje nekih proročanstava iz Starog zaveta.
I iz ovih poslednjih Sinkelovih citata mi vidimo opis bitke za Carigrad i ništa više od toga. Teodor Sinkel i njegovo delo ne samo da nije dokaz o nekakvom doseljavanju Slovena na Balkan, jer on opisuje samo opsadu Carigrada od strane Avara i Slovena sa evropske i Persijanaca sa azijske strane, već nije ni dokaz za tzv. Seobu Srba i Hrvata na Balkan, koja se navodno desila nakon opsade Carigrada 626. god. Da se takva seoba Srba i Hrvata zaista dogodila kao što je 330 godina docnije zapisao romejski car Konstantin VII Porfirogenit, tu seobu bi morao da opiše jedan savremenik, a Teodor Sinkel je pored Teofilakta Simokate, Georgija Pisade i anonimnog pisca Uskršnje Hronike, to svakako bio. Pošto kod njih nemamo kao što smo videli ni jednu reč o tom „čuvenom“ događaju, pošteno bi bilo da naša službena nauka prestane sa obmanjivanjem budućih naraštaja.
Avarsko-slovensaka opsada Carigrada
Mitropolit Jovan (Čuda Svetog Dimitrija I. deo)
Prva zbirka Čuda Sv. Dimitrija sastavljena oko 620. god. Za razliku od mnogih sličnih spisa Čuda Sv. Dimitrija nisu anonimno delo. Njihov autor je Jovan, solunski mitropolit koji živi na prelazu 6. u 7. vek. Zbirka se sastoji od trinaest poglavlja, odnosno homilija u čast solunskog čudotvorca. U prva dva poglavlja autor prenosi kako sam kaže, „stare priče“, dok u svim ostalim opisuje „čudesne događaje“ svoga doba. Nas zanimaju pre svega vesti iz vremena romejskog cara Mavrikija (582-602), o napadu pet hiljada Slovena, kao i o sedmodnevnoj avarsko-slovenskoj opsadi Soluna. U ovom tekstu obradićemo podatke koje se odnose na Slovene u prvom delu Čuda Sv. Dimitrija, dok ćemo u našem narednom tekstu obraditi podatke koje se odnose na Slovene, a pribeleženi su u drugom delu Čuda Sv. Dimitrija. Ovo odvajanje celog dela Čuda Sv. Dimitrija smatramo nužnim iz dva razloga: prvi razlog je da ne prekoračimo obim teksta koji sada pišemo, a drugi razlog onaj važniji, što je pisac prvog dela „Čuda“ poznat, a to je solunski mitropolit Jovan, dok pisac drugog dela nije poznat.
Mitropolit Jovan u svojim „Čudima Sv. Dimitrija“ pod godinom 584. beleži sledeće: „oni (građani sa bedema) ugledaju na poljani pred hramom hristonosne mučenice Matrone varvarsku vojsku, ne toliko veliku – naši su ih nabrojali do pet hiljada – ali veoma snažnu, pošto je bila sastavljena od izabranih i iskusnih boraca. Jer u tom broju oni ne bi ni navalili na ovako mnogoljudan grad kad snagom i odvažnošću ne bi bili bolji od svih c kojima su dotle ikad ratovali“. Kad se sasvim razdanilo, jedan odred branilaca iziđe van grada u susret varvarima. „I sve do u poodmaklo doba dana vršili su uzajamne nasrtaje, i ta borba, kako pri gonjenjima tako i pri povlačenjima, bila je opasnija po borce Velikomučenika, pošto se nasuprot njima nalazio, kako je rečeno, odabrani cvet čitavog plemena Slovena. Najzad, pošto se pokaza pomoć samog Mučenika, varvarska vojska bi naterana u bekstvo. Povlačeći se po odeljenjima zamakoše tamo odakle su i došli. I tako se završi taj neočekivani i zverski napad“.[7]
Ovde moramo da kažemo da su kako prvi deo ČudaSv. Dimitrija čije delove obrađujemo u ovom tekstu, tako i drugi deo Čuda Sv. Dimitrija, koga ćemo obrađivati u našem narednom tekstu, pored Prokopija pre njih i spisa Konstantina VII Porfirogenita posle njih, glavni dokaz o navodnom doseljavanju Slovena na Balkan. Neka čitaoci sami prosude, da li se ovde radi o doseljavanju. I u ovom citatu, gde pisac opisuje samo napad 5.000 odabranih slovenskih ratnika na grad Solun, kao i u budućim citatima, čitalac će videti da nikakvog opisa doseljavanja tu nema.
Ono što je za nas veoma zanimljivo jeste jedan drugi citat mitropolita Jovana, koji se odnosi na ovaj napad Slovena na Solun, a koji glasi: „Oni su svojim naviklim ušima raspoznavali čak i neke znake varvarskog dozivanja“.[8]
Da li se ovde radi o „naviklim ušima“ kako kaže mitropolit Jovan ili o nečem drugom. Ako su Sloveni zaista prvi put došli do Soluna kao jedan nov etnos, potpuno stran „starosedeocima“, zar bi za samo jedan dan vojnog napada Slovena na Solun mogli stanovnici Soluna da nauče slovenski jezik i da znaju šta oni govore. Ovako nešto ne postoji čak ni u dečijim bajkama, a o pravoj nauci i da ne govorimo. Zar nije logičnije, da je i među građane Soluna koji su bili može biti većinom grčkog porekla, ipak bilo i Slovena. Već smo ranije pokazali da su Sloveni takođe bili u civilnoj i vojnoj administraciji romejskog carstva, pa je logično i da su činili i dobar deo stanovništva samoga carstva, kao što ćemo i pokazati kroz dokazni materijal u našim budućim tekstovima. Samo ako prihvatimo činjenicu da su među građane Soluna bilo Slovena, koji su po pravilu bili hrišćani i kao takvi štitili romejsko carstvo sa drugim hrišćanskim naroda od napada „drugih“ Slovena koji su uglavnom bili staroverci, možemo shvatiti kako su za samo jedan dan napada Solunjani razumeli dovikivanje slovenske vojske izvan zidina.
Mitropolit Jovan u svojoj poslednjoj besedi navodi kako je avarski kagan zatražio nekakve ustupke od romejskog cara Mavrikija, ali pošto mu je zahtev bio odbijen, on odluči da opsedne Solun. Opsada se desila 586. godine. Evo tog citata: „on (hagan) pozove sebi svu neveru iz Sklavinija, divlji soj – njemu se, naime, pokoravaše ceo taj narod – i pomešavši c njima i neke druge varvare, naredi im da zajedno pođu u pohod protiv bogom štićenog Soluna.
To je bila najveća vojska koja bi viđena u naša vremena, o ljubimi. Jedni su ih, naime, procenili na preko sto hiljada naoružanih ljudi, drugi manje, a neki mnogo više. Mišljenja gledalaca su podeljena jer se istina nije mogla utvrditi zbog mnoštva. Novu Kserksovu vojsku ili etiopsko-libisku opremljenu negda protiv Jevreja, takvu videsmo. Čuli smo da su reke i izvori presušili kraj kojih bi zaseli logorujući i svu zemlju, kojom prođoše, ostaviše kao dolinu uništenja, kako reče prorok.
I tolika masa dobila je naređenje da takvom brzinom obavi put da mi nismo ni čuli o njihovom dolasku sve do uoči tog dana. Kad su o njima javili u nedelju, 22-og dana meseca septembra, i kad su građani u nedoumici držali da će oni stići ovamo za četiri ili čak jedva i za pet dana, i kad su zbog toga ostali nemarniji prema zaštiti grada, baš pred početak druge noći po suboti banuše oni bez graje pred zidine grada. I odmah se prva pomoć preslavnog mučenika Dimitrija pokaza u tome što su oni mrakom te noći bili zaslepljeni i nekoliko važnih časova zadržani oko tvrđave pobednice mučenice Matrone, misleći da je to grad. I čim je, najzad, svanula zora i čim ugledaše da je grad u blizini nasrnuše na nj kao lav koji grabi i riče. I kad posle prisloniše uz bedem lestvice – dovukli su ih već napravljene, pošto su njihovi vojnici nameravali da se uspnu – tada, baš tada se desi slavno i veliko čudo svetog mučenika Pobednika“.[9]
Iz ovog citata mi vidimo još jednom da su Sloveni koji su napadali na Solun bili staroverci, tj. pripadnici sopstvene religije, a ne hrišćani, što ne znači da u to vreme nije bilo hrišćana među Slovenima. To vidimo po iskazu da je avarski kagan pozvao „sebi svu neveru iz Sklavinija, divlji soj“ što su izrazi koji grčki pisci često upotrebljavaju za nehrišćanske narode. Ono što je veoma zanimljivo iz ovog citata jeste to da su navodno Sloveni opustošili sve krajeve dok su došli do Soluna, a odmah potom pisac nas obaveštava da su oni čuli za toliko mnoštvo slovenske vojske samo četiri dana pre njihovog dolaska. Pitamo se sada kako je to moguće da jedna vojska prolazi kroz romejsku teritoriju od Save i Dunava na severu do Soluna na jugu, a da niko o njoj ne čuje. I tek kada su bili pred Solunom oni su doznali za njih. Ako neko misli da tolika velika armija kako je opsuje mitropolit Jovan može za četri dana da dođe od Beograda do Soluna neprimećena, moramo da primetimo da to ne bi mogla da izvede za tako kratko vreme čak i da je imala sva čuda tehnike koja imaju moderne armije sveta, a kamo li peške i na konjima. Jasno je da iz ovog citata sledi da se slovenska vojska pripremala i sakupljala za napad na Solun iz neposredne okoline Soluna, tj. iz slovenskih naselja u široj okolini Soluna, a za takvu tvrdnju daćemo čvrste dokaze u narednom tekstu, kada obrađujemo drugi deo Čuda Sv. Dimitrija.
Mitropolit Jovan izlaže da su se građani Soluna pada strahovito uplašili i to, pre svega, zbog svojih grehova. Evo šta kaže: „A neiskazivo velik strah zadalo je gradu i to što je tada prvi put video varvarsku falangu, jer sami građani, izuzev onih koji su služili u vojnim odredima, nisu nikada pre toga videli iz tolike blizine neprijatelje koji opsedaju. Tada je svima srce sišlo u petu, kako hrabrima tako i strašljivcima“. Dalje mitropolit Jovan saopštava da se stanovništvo sasvim demoralisalo, i to iz više razloga: tragovi kuge, koja je harala pre napada, još su bili vidljivi, u gradu malo vojske, a neprijatelja veoma mnogo. Evo citata: „Jer kad bi neko zamislio da su se tada u Solunu našli na okupu svi Makedonci, Tesalci i Ahajci, oni svi zajedno ne bi pretstavljali ni jedan mali deo onog varvarskog mnoštva koje je tada opkolilo grad“[10].
Ovde pisac pominje Makedonce, Tesalce i Ahajce. Da neko ne pomisli da se radi o nekakvim plemenima ili narodima. Ne. Makedonci, Tesalci, Ahajci su samo stanovnici provincija Makedonije, Tesalije, Epira, bez obzira na nacionalnu pripadnost i takvo etiketiranje je svojstveno za romejske pisce kroz ceo srednji vek.
Mitropolit Jovan nas obaveštava i o prebezima iz avaro-slovenske vojske u Solun. Evo šta o tome kaže: „Vođa Avara od mnogih je dobio obaveštenja da grad raspolaže veoma malim brojem boraca pošto je ovde, pored ostalog, do nedavno vladala i kuga, na je stoga nas ovamo poslao govoreći da ćemo grad osvojiti čim stignemo. Ali od dana kad ovamo stigosmo mi smo na gradskom bedemu videli toliko i takvih boraca da oni i brojem svojim i hrabrošću svojom daleko prevazilaze našu vojsku. Izgubivši svaku nadu u pobedu mi prebegosmo ovamo da nam pružite utočišta“. Prvi dan opsedanja varvari su proveli u plačkanju u porobljavanju gradske okoline. Sutradan kad je svanulo, tj. izjutra trećeg dana: „Oni postave helepole i gvozdene ovnove i ogromne bacače kamenja i takozvane kornjače koje su, kao i bacače, prekrili isušenim kožama. Ali da ne bi stradale od vatre ili užarene smole, promeniše odluku i na ove sprave prikucaju sirove i još krvave kože tek zaklanih goveda i kobila te ih tako privuku zidu. Od trećega dana pa dalje hitali su kamenje veliko kao brežuljčići. I najzad, njihovi strelci strelama su podražavali zimskome snegu, tako da se niko od onih ia bedemu nije mogao bez opasnosti nagnuti i videti šta se vani dešava. Spoljnoj strani gradskog bedema privukli su čak i kornjače i njihovim kljunovima strahovito potresahu temelje zida“. Trećega dana u grad prisšiže sve veći broj izbeglica iz varvarske vojske. Evo šta mitropolit Jovan kaže o tome: „Ali izlagati podrobno sve ono što se desilo na severnoj i zapadnoj strani grada, – a tamo su, po pričanju, neprijatelji bili privukli najviše ratnih sprava i tamo su se, prema našim obaveštenjima, borili najhrabriji i najdivljiji varvari – pa onda pričati opširno ο tome kako su varvari pokušali da na morsku površinu postave drveno i ravno tle da bi preko njega mogli provaliti u gradsku luku, na o tome kako je tad varvarska skela bila razbijena čim je podignuta, i to pomoću jedne sprave koju je izumeo ne čovek nego sami bog, pričati sve te pojedinosti bilo bi suviše opširno i prevazilazilo bi okvir onoga što ja želim da kažem. Nastojeći da opširnošću izlaganja ne zamaram pažnju slušalaca ja ću ispričati, i to delimično, samo ono što sam svojim očima video i svojim prstima opipao na istočnoj strani grada, i to kako ono što su neprijatelji preduzimali tako i ono čime je sami bog njihove pokušaje razbijao“.
„Posle toga podiđoše zid u kornjačama što puze kao zmije i koje su, kao što rekoh, bile pokrivene kožama. I pregnuše svim silama da bojnim sekirama i polugama podriju temelje bedema“.
„kornjače koje su, kao što znate, bile prekrivene sirovim kožama tek zaklanih goveda i kobila i kojima se ništa nije moglo naškoditi ni hitanjem kamenja, pošto su imale utvrđen krov, ni vatrom ni užarenom smolom, pošto ih je čuvala vlaga sirovih koža“.[11]
Iz ovih opširnijih citata mi vidimo kako su Sloveni na razne načine pokušavali da prodru u grad Solun i sa kopnene i sa morske strane. Takođe, ono što nam privlači pažnju je priča o prebezima, koji sa avaro-slovenske strane beže romejima u Solun. To je još jedan od dokaza da je među stanovnicima Soluna bilo i Slovena koji su tamo bili nastanjeni, kao i da su prebezi verovatno i bili iz bliže okoline Soluna, kao što ćemo videti kada obrađujemo drugi deo Čuda Sv. Dimitrija u narednom tekstu. Inače ako pretpostavimo da u Solunu nije bilo Slovena kao stanovnika, mala je verovatnoća da bi neko prihvatio slovenske prebege.
Pošto su toga dana „napustili kornjače, poluge i trnokope, Sloveni četvrtog dana preduzmu napad bacačima kamenja ili petrabolima, kako ih naziva mitropolit Jovan. Evo tog citata: „Te sprave bile su četverouglog oblika, prelazeći iz širih osnova u uže krovove na kojima su imali jako debele cilindre, gvožđem okovane na krajevima. Za ove su bile prikovane drvene grede, poput onih na velikim kućama, snabdevene napravom za bacanje. Podižući se uvis ove su neprekidno hitale ogromno kamenje, tako da njihov pogodak nije mogla izdržati ni zemlja a kamoli ljudske kuće. Štaviše, ovi četverougli bacači bili su ograđeni sa tri strane daskama, tako da strele branilaca sa bedema nisu mogle pogoditi članove njihovih posada. Međutim, čim je jedan daskama obloženi bacač bio zapaljen vatronosnom strelom i ubrzo izgoreo, varvari uklone sprave i povuku se.
Sutradan dovuku ponovo one iste daskama okovane bacače, ali obložene sirovim kožama, i privuku ih sasvim blizu gradskom bedemu. Gađajući na nas hitali su čitava brda i brežuljke. Kako bi drukčije moglo da se nazove ono ogromno kamenje!“ Malo dalje mitropolit Jovan o daljem toku događaja pripoveda: „Iako su neprijatelji gađali onim ogromnim kamenjem svakoga dana od zore do sedmoga časa, ipak skoro nijedan ne pogodi u sami bedem, nego je kamenje padalo ili unutar ili van zida“.[12]
Nakon podizanja opsade i povlačenja avaro-slovenske vojske, mitropolit Jovan nas obaveštava o velikoj gladi koja je nastupila u Solunu posle opsade grada od strane avaro-slovenske vojske. Time on i završava svoju poslednju besedu.
Po svemu sudeći to se dogodilo zato što je avaro-slovenska vojska opustošila neposrednu okolinu Soluna, pa se sam grad nije mogao snabdeti hranom. Međutim, pitanje koje ovde treba postaviti je sledeće: Kako je moguće da su četvrtog dana Sloveni izveli na bojno polje bacače kamenja kojim su tukli grad, ako su primećeni četiri dana pred napad? I ne samo bacače kamenja, već i druge opsadne sprave: kornjače, trnokope… čak i velike splavove, kojima su pokušavali da se približe gradskim bedemima sa morske strane, a koji su služili za prevoz opsadnih sprava? Da li se nekad neko od naših zvaničnih istoričara i vizantologa zapitao kako je moguće da slovenska vojska bude primećena tek četiri dana pred opsadu, a da već od prvog dana koristi sve te opsadne sprave pokušavajući da prodre u grad Solun? Zar sve te sprave mogu da se izgrade za tako kratko vreme? Naravno da ne. Za to su potrebni meseci pripreme i rada. Pa kako onda da niko nije primetio i dojavio Solunjanima o tolikoj vojsci Slovena, koja se približava njihovom gradu, i da im niko nije dojavio da za sobom vuku sve te opsadne sprave? Stvar je dosta prosta za onog ko želi da je vidi. Kao što smo već rekli, vojska Avara i Sloveni nikako nije mogla da dođe od Beograda do Soluna za 4 dana, čak i da je sva bila sastavljena od konjanika, pogotovo što prostor od Beograda do Soluna u to vreme nije bio trasiran kao danas autoputem, nego je bio jedna nepregledna šuma, kao i većina Evrope toga vremena, tako da nikakvo krupno pomeranje stanovništva, a pogotovo celih naroda nije moglo da se izvede. A sigurno da vojska Avara i Slovena to nije mogla da izvede ako je sa sobom vukla sve opsadne sprave. Logično je jedino ako zaključimo, da se bar većina tako velike vojske mogla sakupiti u bližoj i nešto daljoj okolini Soluna i da su sve te sprave pravljene i pripremane neposredno i pred napad na grad, što jasno pokazuje da je cela okolina Soluna u to vreme bila nastanjena Slovenima, kao što ćemo i ubedljivo pokazati u našem narednom tekstu, a ne da su oni došli sa prostora hiljadama kilometara udaljenih od Soluna, kako to želi da nam prikaže naša službena istorijografija.
Dakle mi vidimo da nijedan od ovih pisaca koje smo obradili u ovom poglavlju, ni Fredegar, ni Teodor Sinkel ni mitropolit Jovan, ne pišu o nikakvom doseljavanju Slovena na Balkan. O tome nema ni govora, niti jednog jedinog redka, ni najmanje naznake. Naprotiv. Sve ukazuje da su Sloveni na tom prostoru živeli vekovima unazad. Naredni tekst posvetićemo samo drugom delu Čuda Sv. Dimitrija, jer kao što smo već napomenuli on se uz Prokopija i Konstantina VII Porfirogenita uzima kao glavni izvor za dokazivanje o navodnom doseljavanju Slovena na Balkan. Videćemo da li je to tako ili je stvarnost drugačija.
*Autor je do sada objavio nekoliko članaka i knjigu „Srbi u Grčkoj, tragovi Srba i Slovena na terotoriji savremene Grčke“, gde je, između ostalog, obradio i pitanje helenizacije Srba
Autor: Aleksandar Mitić*
Izvor: balkanskageopolitika.com
LITERATURA
[1] Krusch, Bruno – Monumenta Germaniae Historica, Scriptores rerum Merovingicarum 2: Fredegarii et aliorum Chronica. Vitae sanctorum. Hannover 1888, str. 215 – 328
[2] Aleksandar M. Petrović – Praistorija Srba, Razmatranje građe za staru povesnicu, Pešić i Sinovi, Beograd, 2004. str. 215-216
[3] Milko Kos – Conversio Bagoariorum et Carantanorum, Razprave znanstvenega društva v Ljubljani 11, Ljubljana, 1936, str. 129
[4] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd, 1955. Teodor Sinkel, prevod Franje Barišića, str. 162
[5] Isto, str. 163
[6] Isto, str. 165-168
[7] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd, 1955. Miracula S. Demetrii I, prevod Franje Barišića, str. 175-176
[8] Isto, str. 176.
[9] Isto, str. 177-178
[10] Isto, str. 178
[11] Isto, str. 180-182
[12] Isto, str. 182-183
