IZMIŠLJENO DOSELJAVANJE SRBA I SLOVENA NA BALKAN U 6. I 7. VEKU: 4. deo – istorijski izvori: Teofilakt Simokata, Uskršnja Hronika i Georgije Pisada (7. vek)
- U predhodnim člancima analizirali smo radove pisaca koji su živeli i stvarali u 6. veku, a ovim tekstom počinjemo analizu autora koji su živeli i stvarali u 7. veku, a čija dela naša zvanična istorijografija uzima kao dokaze za navodnu seobu Slovena na Balkan
- U ovom delu obradićemo tri autora koja su pisala o događajima iz 7. veka i to: Teofilakta Simokatu, Georgija Pisadu, kao i anonimnog autora koji je napisao tzv. Uskršnju Hroniku. Krenimo redom
Teofilakt Simokata
Malo se zna o samom životu Teofilakta Simokate. Poznato je da potiče iz Egipta i da je u vreme romejskog cara Iraklija (610-641) zauzimao visoki položaj na dvoru. Najpoznatije Simokatino delo je njegova „Istorija“ u osam knjiga. U njoj on opisuje doba vladavine cara Mavrikija (582-602). Međutim, on u osmoj knjizi svoje „Istorije“ pominje i poraz i svrgnuće sa prestola persijskog cara Hozroja II, a tο je bilo početkom 628. god[1]. S druge strane, u uvodnom „Dijalogu“ svoje Istorije pominje carigradskog patrijarha Sergija još u životu[2]. Prema tome, osma knjiga pisana je y toku ili posle 628, a uvodni „Dijalog“ pre kraja 638, kada je umro patrijarh Sergije. Za nas je taj podatak neobično važan, jer se upravo u to vreme prema spisu romejskog cara Konstantina VII Porfirogenita, koji je pisan čitavih 330 godina nakon tog događaja, Srbi i Hrvati doseljavaju na Balkan, a da o tom „velikom“ događaju Simokata nije napisao ni jedan jedini redak. Sada ćemo videti šta je Simokata pisao o Slovenima, pa neka čitaoci sami prosude da li je reč o doseljavanju Slovena ili o nečem drugom?
Evo šta Simokata kaže za godinu 584. kada opisuje osvajanje Singidunuma, Viminacijuma i Avguste od strane Avara i Slovena, nakon neuspešnih pregovora između avarskog i romejskog vladara oko isplate danka: „I kad samodržac za to nije hteo da čuje, prezre hagan mirovni ugovor i zakletve pusti vetrovima da ih nose, pa pograbivši kavzi radu bojnu trubu, stade kupiti vojsku i iznenada pristupi osvajanju grada Singidunuma, koji nije bio zaštićen, niti je imao ratnih mašina, jer je zbog mira bila zavladala po čitavoj Trakiji silna nebrižljivost… Većinu gradskog stanovništva zateče na njivama, jer je vršidba zahtevala da se tako radi. Bilo je, naime, letnje doba, i ljudi su prikupljali zalihe hrane za život. Ali varvarin ne uze grad bez ljuta boja. Na gradskim kapijama došlo je do žestokog okršaja, i mnogi Avari izgiboše, tako da su, što se kaže, odneli Kadmovu pobedu.
Haganu padoše kao plen i mnogi drugi susedni gradovi, ali ovi vrlo lako i bez muke. Jer zlo je došlo iznenada, i ljudi mu se nisu nadali. Pošto zauze Avguste i Viminacijum – to su slavni gradovi koji pripadaju Iliriku – odmah se zatim uputi c vojskom i opkoli Anhijal i okolna sela opustoši…“[3]
Iz ovog Simokatinog catata vidimo da su Avari osvojili Singidunum (današnji Beograd) ne baš lako, a da su nakon njegovog zauzimanja brzo pale tvrđave Viminacijum (u blizini Kostolca) i Avguste (u blizini Prahova) i da se avaro-slovenska vojska odmah zatim uputila i opkolila tvrđavu Anhijal, a njegovu okolinu opustošila. Dakle, iz citata kao i svih predhodnih obrađenih i analiziranih u našim predhodnim radovima, vidimo da Simokata ne pominje nikakvo doseljavanje, već samo vojne pohode i zauzimanje romejskih gradova.
Evo šta Simokata kaže za 585. god, kada je opet prekršeno primirje između Avara i Romeja: „Ali posle kratkog vremena pokvari se blagostanje mira, i pleme Avara ponovo navali na Romeje, samo ovog puta ne otvoreno, već nekako podmuklije i lukavije.
Naime, hagan potpusti narod Slovena, koji opustoši najveći deo romejske zemlje; oni ti, navalivši u gustim jatima kao kakve zvezde padalice, stignu sve do takozvanog Dugog zida i prirede silan pokolj. Zato car, pobojavši se, postavi zaštitu za Dugi zid i sa vojskom, koliko je kod sebe imao, krene iz prestonice, organizujući na brzu ruku što bolju odbranu oko grada.
A Komentiol, kome bi poveren važan komandni položaj, krene u Trakiju, stane goniti gomile Slovena, stigne do reke Erginije, iznenada se pojavi pred Slovenima, žestoko napadne na njih i priredi varvarima silan pokolj. Zato bude od samodršca ponovo postavljen za stratega i poslan protivu neprijatelja, a bi odlikovan i romejskim odlikovanjima i dobi. čin prezenta…
Zatim, još istog leta sakupivši romejske snage, krene on u Adrijapopolj i usput naiđe na Ardagasta sa gomilama Slovena, vrlo uglednim zarobljenicima i bogatim plenom. Prenoćivši, priđe Komentiol zorom kaštelu Ansinum i uhvati se c varvarima hrabro u koštac. Neprijatelj okrete leđa, bi nagnan u bekstvo i isteran iz same Astike. I romejska hrabrost donese zarobljenicima radostan dan“[4].
Ovde Simokata kao što vidimo pominje prodor Slovena sve do Carigrada, tj. do Dugog zida koji je bio prva odbrana romejske prestonice, kao i borbu romejske i slovenske vojske kod reke Erginije, a to je pritoka reke Marice u današnjem turskom delu Trakije koja se danas zove Ergene (Erkene). Nakon pobede nad Slovenima, romejska vojska još istog proleća kreće ka Adrijanopolju tj. današnjem Jedrenu i usput nailazi na vojsku Slovena koju je predvodio vođa pod imenom Ardagast (verovatno Radigost), gde je slovenska vojska poražena kod kaštela Aksijum (u blizini Jedrena) i isterana iz oblasti zvane Astika. Za oblast Astiku neki istraživači misle da se nalazila između Crnog i Mramornog Mora, dog drugi misle da se nalazila između Adrinanopolja (Jedrena) i Filipopolja (Plovdiva). Mišljenja smo da su ovi drugi bliži istini jer ako se romejska vojska kretala ka Adrijanopolju, logično da je od njega išla uzvodno dolinom Marice ka Filipopolju, a ne da se vraćala nazad ka Carigradu. Takođe, Sloveni se u svim prodorima koji preduzimaju na romejsko carstvo uvek vraćaju ka svojoj slobodnoj teritoriji u Podunavlju, pa bi bilo nelogično da se povlače ka Carigradu sa zarobljenicima.
Još iste 585. god početkom jeseni ponovo je prekinut mir između Avara i Slovena s jedne i Romeja sa druge strane. Evo šta o tome Simokata kaže: „Međutim, haganova vojska opustoši susedne zemlje Skita i Miza i uze mnoge gradove: Racijariju, Bononiju, Akis, Dorostol, Zaldapu, Panasu, Markijanopolj i Tropajon. Ali je njihovo osvajanje zadalo haganu mnogo muke… I car postavi Komentiola za stratega i poveri mu celokupnu komandu nad vojskom“[5].
Iz ovog Simokatinog citata, vidimo da je vojska Avara i Slovena opustošila njima susedne kako Simokata kaže „zemlje Skita i Miza“. Pod ovim se podrazumevaju tadašnje romejske provincije Skitija i Mezija. Romejski pisci bez obzira na stvarno etničko poreklo, uvek su stanovnike određenih provincija nazivali imenima tih provincija, pa su u ovom slučaju Skiti i Mizi u stvari stanovnici provincija Skitije i Mizije (Mezije). Provincija Skitija je obuhvatala oblast današnje Dobrudže, a provincija Mezija oblast današnje podunavske Bugarske, od reke Dunava na severu, pa do planinskoh venca Balkan na jugu. Sve navedene osvojene gradove u pomenutom citatu nauka je ubicirala upravo na tom terenu. Tako je Racijarija u stvari današnji Arčar, a Bononija današnji Vidin, oba u Bugarskoj, Akis, današnji Vidrovgrad kod Negotina u Srbiji, Dorostol se nalazio kod današnje Silistrije, Zaldapa se nalazila u blizini današnje Varne, Makrijanopolj u blizini današnjeg Preslava, a Panas negde između Zaldape i Makrijanopolja, svi u današnjoj Bugarskoj, dok se Tropojan nalazio na mestu današnjeg Adamklisija između Silistrije i Konstance u Rumuniji. Dakle i iz ovog Simokatinog citata vidimo da su Sloveni zajedno sa Avarima došli kao vojska i osvojili pomenute gradove, dok se seoba tj. naseljavanje tih prostora nigde ne pominje, pa proističe logičan zaključak da su stanovnici tih oblasti bili istorodni sa Slovenima, odnosno da slovenska vojska ne osvaja već oslobađa navedene prostore od Romeja.
OPSADA CARIGRADA 626. GOD OD STRANE AVARA, SLOVENA I PERSIJANACA
Potvrdu ovakve tvrdnje imamo u jednom drugom Simokatinom citatu, gde on govoreći o godini 588. kaže da u proleće te godine: „getsko pleme ili, što je isto, gomile Slovena žestoko opljačkaju Trakiju…“
Ovaj kratak Simokatin citatat jasno govori da su Geti i Sloveni isto. Dakle, Geti ili Goti kako ih neki pisci nazivaju su isto što i Sloveni. Potvrdu toga imamo i u „Barskom rodoslovu“ tj. „Letopisu popa Dukljanina“ ili „Kraljevstvu Slovena“, kako se taj spis pravilno naziva gde se doslovno kaže da su Goti i Sloveni jedan narod i da pričaju istim jezikom[6]. U prilog ovome mogu da posluže i obaveštenja koja nam je ostavio još Herodot u 5. veku p.n.e. kada je opisivao Tračane, gde je jedno od najvećih tračkih plemena tj. Gete upravo ubicirao na prostoru od planine Balkan na jugu, pa do planinskog venca Karpata na severu, dakle na prostoru Podunavske Bugarske i Vlaške nizije[7]. Dakle, vidimo da su Sloveni tj. Geti samo oslobađali svoju iskonsku teritoriju od Romeja, a nikako se u njoj prvi put doseljavali, kako pripadnici zvanične istorijografije žele da nam predstave njihove vojne pohode.
Dalje nas Simokata obaveštava o pohodu romejske vojske 594. god. na Slovene u oblasti donjeg Dunava. Evo šta kaže povodom tog događaja: „Početkom proleća car pošalje stratega (Priska) na Dunav da bi slovenska plemena, pošto im se spreči da prelaze reku, i mimo svoje volje pružila Trakiji mir i sigurnost. Jer samodržac je Prisku govorio da se varvari neće smiriti dogod romejska vojska ne bude najpažljivije čuvala Dunav“. Izvršujući carevu zapovesš Prisk, stiže sa vojskom na Dunav. Avarsko-slovenski poslanik izveštava Priska da njegov dolazak sa vojskom krši odredbe mira koje su zaključene između njih. „Ne dajući drskosti (poslanika) zasluženi odgovor Prisk reče da je pošao u rat protiv Slovena. Jer sklapanjem ugovora sa Avarima rat c Getima nije završen. Dvanaestog dana Prisk pređe reku pošto su mu lađe bile gotove. Čuvši da je Ardagast poslao slovenske gomile u pljačku, usred noći krene u napad na njega. Ardagast, probuđen iza sna bukom, uzjaši neosedlana konja i da se u bekstvo. Nabasavši na Romeje, varvarin sjaha i poče se boriti, ali ne mogući da odoli sili, umakne u neprohodna mesta. Bio je brži da umakne jer je na to bio naviknut po prirodi. Zapavši u još goru nevolju, varvarin se spotakne o panj nekog velikog drveta. Tu bi ga gonioci vrlo lako uhvatili da ga ne spase reka: preplivavši je, on izbeže opasnost. Α Romeji, poklavši mačevima gomile Slovena, opustoše Ardagastovu zemlju, zarobljenicima vežu klade i pošalju ih u Vizant“[8].
Iz ovog Simokatinog citata mi vidimo da su Romeji napadali slovensku zemlju na donjem Dunavu i da su oni bili ti koji su prekršili primirje. Takođe, Simokata i ovde naziva Slovene Getima. Ono što je za nas neobično važno jeste pomen „Ardagastove zemlje“ što jasno govori da je Ardagast (Radogost) bio vladar koji je imao svoju teritoriju, otuda i pojam „Ardagastova zemlja“, što je jedan od dokaza da Sloveni toga vremena nisu bili „Varvari“ bez državnog uređenja, kako to želi da nam prikaže zvanična istorijografija[9].
Za istu godinu Simokata dalje beleži događanja vezana za ratove Romeja i Slovena. Evo šta kaže: „Vojvoda Prisk naredi ljudima da krenu u izvidnicu. Prođe jedan dan, a oni ne naiđu na neprijatelja. Zato on naredi Aleksandru da, prešavši zorom reku Helibakiju, pođe dublje u pozadinu. Aleksandar pređe susednu reku i naiđe na Slovene.
Ugledavši neprijatelja, varvari se sklone u obližnje močvare i šumu. Romeji krenu za njima da ih uhvate. Ali zagazivši u glib, nađu se u nesavladivoj nevolji. I čitava bi četa propala, da je Aleksandar ne izvede iz močvare. Onda zapovednik odreda Aleksandar opkoli predeo i pokuša da varvare vatrom natera na predaju. Ali vlaga ugasi plamen, i Aleksandrov poduhvat propade.
Međutim, beše sa varvarima jedan Gepid, od starina pripadnik hrišćanske veroispovesti. Ovaj prebegne Romejima i pokaže im prilaz. Romeji ovladaju prilazima i pohvataju varvare.Saslušavajući zarobljenike, Aleksandar ih je ispitivao odakle su rodom. A varvari, gledajući sigurnu smrt pred očima, nisu marili za muke, kao da tuđe telo trpi bolove od batina. Onda onaj Gepid sve ispriča i potanko izloži stvar: kako su ti zarobljenici podanici Musokija, takozvanog reksa varvarskim jezikom, kako taj Musokije boravi na trideset parasangi odatle, a te zarobljenike bio je poslao da uhode romejsku vojsku; čuo je i za nesreću koja je nedavno zadesila Ardagasta. Gepid je Romejima savetovao da preduzmu koncentrični napad i uhvate varvarina dok ne očekuje napad. Aleksandar pak odvede Prisku varvare i polemarh dade da se pogube. Dođe strategu i onaj varvarin Gepid, i izloži Prisku namere varvara, nagovarajući ga da napadne varvarina i dajući reč da će uspeti da prevari varvarina. Onda Prisk, radosno primivši te reči, sjajnim darovima počasti prebeglicu, osigura ga obećanjima još sjajnijih darova, pa ga pošlje da prevari onog varvarina.
Gepid ode Musokiju i zatraži od njega mnoštvo čamaca da bi prevezao one što su postradali sa Ardagastom. Musokije dade Gepidu monoksile da izbavi Ardagastove ljude, smatrajući tu zamku, pripremljenu upravo njemu, kao srećnu priliku. Primivši stopedeset čamaca i trideset veslača, dođe Gepid na drugu obalu reke koju domorocn zovu Paspirij. Α Prisk, prema dogovoru, u zoru krene c vojskom napred. Onda Gepid, zavaravši pažnju okupljenog ljudstva, u ponoć dođe romejskom vojskovođi i zatraži da mu da sto hoplita da vrhom mača pobiju one vadvare na obali. Strateg skupi dvesta ljudi i da ih komandantu Aleksandru. Kad se romejska vojska približila reci Paspiriju, Gepid postavi Aleksandra u zasedu. Pošto je bila noć varvari, savladani snom i vinom, čvrsto su spavali. A Gepid je vešto krio da želi da pogubi varvare. O trećoj straži on se malo izmakne, dođe zasedi i odazove Aleksandra na stranu od čete. Onda, uputivši Romeje prema reci Paspiriju te davši primivši ugovoreni znak, vrati se varvarima. Dok su varvari još spavali, dade Gepid Aleksandru znak pomoću avarskih pesama. Aleksandar navali na varvare, i oduze im san i život. Osvojivši čamce, pošalje on glasnike strategu, tražeći da krene u napad. A Prisk uze tri hiljade ljudi, rasporedi ih u čamce i pređe reku Paspirij. I upravo u ponoć krenu u napad.
Varvarin (Musokije) bio je mrtav pijan. Jer baš toga dana davao je daću svome pokojnom bratu, kao što je tο njihov običaj. Nasta silna panika. Varvarina živa uhvatiše. Čitavu noć provedu Romeji u krvavim orgijama. Kad svanu zora, naredi strateg da se pokolj obustavi. A y treću zoru prebaci strateg ratni prtljag i vojsku preko reke“[10].
Iz ovog podužeg Simokatinog citata vidimo opis ratovanja između Romeja i Slovena, izdaju slovenske vojske od strane jednog Gepida, kao i zarobljavanje slovenskog vođe Musokija (verovatno mu je pravo ime bilo Mužok). Ono što je za nas ovde bitno je podatak da Simokata za Musokija navodi da je reks tj. kralj. Dakle još jedna potvrda da su Sloveni bili organizovani u države. U prilog toj tezi ide i Simokatin navod „podanici Musokija“, jer podanike može imati samo vladar. Ni u ovom citatu kao i u predhodnim citatima iz dela Teofilakta Simokate nema ni pomena o nikakvom doseljavanju Slovena na Balkan.
Za godinu 595. Simokata opisuje pohod romejskog vojskovođe Petra protiv Slovene na donjem Dunavu, tj. na prostoru današnje Vlaške. Evo šta kaže o tom događaju: „…stigavši u Markijanopolj naredi (Petar) da hiljadu vojnika pođu u prethodnicu. Oni naiđu na šesto Slovena natovarenih romejskim plenom. Orobivši, naime, Zaldapu, Akis i Skopis, oni su ponovo pljačkali nesrećnike, i imali su veoma mnogo kola napunjenih plenom. Kad varvari ugledaju Romeje kako nailaze, i kad Romeji njih ugledaše, stanu klati zarobljenike. I pobiše sve muške zarobljenike. Videći da je sukob neizbežan, načine oni od nagomilanih kola kružni bedem, a žene i decu stave u sredinu. Približivši im se, Romeji nisu smeli da se uhvate u koštac sa Getima, to je staro ime tih varvara. Jer strahovali su za tvoje konje od varvarskih strela. Onda njihov komandant, po imenu Aleksandar, naredi romejskoj vojsci maternjim rimskim jezikom da sjašu i navale peške na neprijatelja. Romeji sjašu, priđu bedemu i upuste se u međusobno hitanje strela. Pošto je bitka tako neodlučno trajala, neki Romej uskoči na jedna kola od onih koja su činila bedem, i stane mačem tući po neprijateljima koji bi mu se približili. Varvari dospeju u bezizlazan položaj, jer im Romeji poruše bedem. Videći da nema spasa, varvari pobiju preostale zarobljenike. Romeji žestoko navale i jedva posle dužeg vremena pobiju varvare u bedemu“[11].
Pored toga što nam Simokata ovde daje opis bitke, još jednom pominje Slovene pod imenom Geta i doslovno kaže: „to je staro ime tih varvara“. Evo šta kaže u produžetku: „Četvrtog dana (Petar) se približi susednoj reci (Dunavu) i, sakupivši dvadeset ljudi, posla ih da npeđy reku i izvide kretanje neprijatelja. Ovi pređu reku i svi budu pohvatani, i to na ovaj način. Izviđači obično noću idu a danju spavaju. Prevalivši prve noći veliki put i silno se zamorivši, oni zorom uđu u neko šipražje na počinak. Oko trećeg časa, dok su bez straža svi spavali, kraj šipražja stvore se varvari. Sjašivši c konja Sloveni pođu u hlad da se osveže i konje odmore. Prolazeći otkriju Romeje i, zarobivši jadnike, ispitivahu ih o namerama Romeja. Izgubivši nadu u spas, oni otkriju sve.
Piragast, poglavica te skupine varvara, sa svojim snagama ulogori se na mestima prelaza preko reke i sakri se u šumi, nevidljiv kao grozdić pod lišćem. Strateg Petar, samodržčev brat, ne verujući da je tamo neprijatelj, naredi vojsci da pređe reku. Kad je njih hiljadu prešlo reku, varvari ih sve pobiju. Doznavši to, strateg natera vojsku da ne prelazi reku razbijeno nego zajednički da ne bi, prelazeći u malim odredima, postali žrtve neprijatelja. Kad je romejska vojska zauzela poredak, onda se i varvari raspodele na obali za borbu. Romeji iz čamaca obaspu varvare strelama, a ovi, ne mogući da odole masi strela, napuste obalu. Tu pogibe njihov komandant Piragast, ranjen u slabine. Kad pade Piragast, okrene neprijateljska vojska u beg. Romeji ovladaju obalom reke. Zatim, udarivši na varvarske mase, mnoge poubijaju i nagnaju ih u bekstvo. Nisu ih mogli daleko goniti, jer nisu imali konja, pa se vrate u logor.
Sutradan vodiči romejske vojske zalutaju, tako da vojska osta bez vode, i dospe u škripac. Teški oružanici, ne podnoseći oskudicu vode, stanu žeđ gasiti mokraćom. To zlo trajalo je već tri dana. I cela bi vojska propala, da im neki zarobljeni varvarin ne pokaza reku Helibakiju, četiri parasange daleko. Onda Romeji još izjutra dođu na vodu. Jedni su, kleknuvši, lakomo gutali vodu ustima, drugi su je grabili rukama, a treći sudovima. Pošto se na drugoj strani reke nalazila gusta šuma i u njoj se skrili varvari, Romeji dospeju u veliku opasnost. Varvari, naime, zaspu kopljima Romeje dok su pili i, zato što su sami ostali neviđeni, mnoge poubijaju. Moralo se od dvoga izabrati jedno: ili se odreći vode i umreti od žeđi, ili zajedno sa vodom crpsti i smrt. Sklopivši splavove Romeji pređu reku da pohvataju neprijatelje. Ali kad hopliti pređu na onu obalu, navale varvari u gomili i nadvladaju Romeje. Pobeđeni Romeji okrenu se u bekstvo. Pošto je Petar bio pobeđen od varvara, to Prisk postane strateg, a Petar, smenjen c dužnosti, dođe u Vizant“[12].
Iz ovako podrobno opisanog Simokatinog citata možemo videti samo borbe Slovena sa Romejima, sa promenjivom srećom i konačno poraz Romeja i vraćanje Petra u Vizant (Carigrad). Takođe, saznajemo za još jedno lično ime slovenskog vođe, a to je Pirigast. Ono što ne vidimo je doseljavanje Slovena. Nema ni pomena o tome.
Za godinu 597. Simokata beleži pohod Avara i Slovena na Dalmaciju. Evo šta o tome kaže: „U tom području nalazi se zemlja Dalmacija. Učinivši potreban broj konačišta, varvarin stiže u takozvane Vonke i, osvojivši grad pomoću ratnih sprava, poruši četrdeset tvrđava“[13].
Gde se iz ovakvog Simokatinog navoda vidi doseljavanje Slovena? Nigde. On samo kaže da je vojska Avara i Slovena prodrla do grada Vonke, za koji se pouzdano ne zna gde se nalazio, a većina naučnika smatra da se nalazio na putu koji je išao od Sirmijuma (Sremske Mitrovice) do Salone (Solina), negde u Bosni i da su nakon toga porušili još četrdeset drugih tvrđava. Dakle, ratni pohod, isti kao i mnogi pohodi pre njega, kao što smo ranije videli, nikakvo doseljavanje naroda.
Dalje Simokata opisuje prodor romejske vojske severno od Save i Dunava i borbe sa Avarima i Slovenima na reci Tisi, međutim, pošto to nema nikakve veze sa doseljavanjem Slovena, taj citat ćemo ovde izostaviti, a obratićemo pažnju na jedan drugi citat koji se odnosi na drugi pohod stratega Petra na Slovene na donjem Dunavu, a tiče se godine 602. Evo šta Simokata povodom toga kaže: „I stoga (car) naredi strategu (Petru) da napusti Adrianopolj i pređe Dunav. Petar poče pripremati pohod protiv mnoštva Sklavinije, te posla pismenu naredbu Bonosu, istaknutom čoveku iz careve garde, koga obično nazivaju skribon. Ovaj je, naime, tada po dužnosti morao da pomaže strategu Petru. Pismo je sadržavalo naredbu da se romejskoj vojsci pribave plovna sredstva da bi se prebacila preko reke. Na čelo te vojske Petar postavi Guduina kao zamenika. I Guduin, prešavši reku, šiljkom mača pobi mnoštvo neprijatelja, i pohvatavši silu zarobljenika steče veliku slavu. Romeji pokušavahu da se povrgre preko reke na svoje zemljište, ali Guduin ih spreči da to za izvesno vreme ne čine. Međutim, hagan, doznavši za pohod Romeja, pošalje Apsiha sa vojskom da uništi narod Anta, tadašnjeg romejskog saveznika. Dok se to događalo, odmetnu se neki odredi Avara i užurbano počnu pribegavati samodršcu. Na vest ο tome hagan se uznemiri i, uplašivši se silno, beše mnogo molećiv, i poče smišljati razne mere da bi povratio odmetnutu vojsku.
Kad stiže doba jeseni, samodržac Mavrikije poče dodijavati Petru da romejska vojska provede zimu u zemlji Slovena. I dok su se Romeji ljutili na carevu odluku kako zbog samog plena i slabosti konjice tako i zbog toga što je zemljište c one strane Dunava preolavljeno varvarskim mnoštvom, dotle je strateg carevu naredbu uporno podržavao, i stoga izbi strašna pobuna u vojsci“[14].
Da kažemo samo da je nakon te pobune u romejskoj vojsci izabrali za vođu Foku, koji je smenio na prestolu cara Mavrikija. Iz ovog citata vidimo sve, samo ne dokaze o doseljavanju. Njih nigde nema.
Ne znamo samo po kom osnovu je Teofilakt Simokata argument za našu zvaničnu istorijografiju po pitanju seobe Slovena, kada on ni jednom svojom rečenicom ne pominje nikakvo doseljavanje Slovena na Balkan, već samo ratove između Slovena i Avara sa jedne i Romeja sa druge strane. Upravo suprotno, on se jedino može uzeti kao izvor o našoj autohtonosti, jer na više mesta kao što smo videli Slovene pominje pod imenom Geta i kaže da je to njihovo najstarije ime. Takođe, pored toga što nam daje imena nekih slovenskih vladara on u nekim trenucima i pominje njihove titule poput „reks“ za Musokija (Mužoka), zatim njihove teritorije poput „Ardagastova zemlja“, što nam samo potvrđuje da su Sloveni bili organizovani u države, a ne „divlji varvari“ kako želi da nam ih prikaže naša zvanična istorijografija. I u zadnjem citatu primećujemo kako on pominje da romejska vojska kreće u rat protiv „mnoštva Sklavinije“ što nam još jednom dokazuje da su Sloveni imali svoje države, koje su Romeji u svojim spisima nazivali Sklavinijama.
Uskršnja Hronika
Uskršnja Hronika opisuje period od Adama pa sve do 629 god. odnosno do vladavine romejskog cara Iraklija. Autor hronike nije poznat.
Dolaskom avarsko-slovenske vojske 626. god pred sam Carigrad, počela je njegova opsada. O tom događaju autor hronike pripoveda: „Tu dakle postavi glavninu svoje vojske, rasporedivši prema ostalom delu zida Slovene. Napadao je neprekidno od zore do jedanaestog časa, i to najpre sa pešadijom od neoklopljenih Slovena, a onda sa oklopljenom pešadijom iz drugog bojnog reda. Pred sumrak postavi i nekoliko ratnih sprava i kornjača na prostor od Brahijala pa do Brahijala. Sutradan ponovo postavi mnoštvo ratnih sprava, sve jednu uz drugu, prema onom delu koji je napadao, tako da su branioci bili prisiljeni da ogroman broj sprava postave c unutrašnje strane zida, dok su istovremeno pešaci svakog dana vodili međusobne okršaje i naši, postavši pomoću božjom nadmoćni, potisnu daleko neprijatelje. Izgradi (hagan) bacače kamenja i spolja ih obloži kožom. Na prostoru od Poliandriske kapije do Kapije sv. Romana sagradi dvanaest kula (pirgokastela), visokih skoro do zaštitne krune bedema, i obloži ih kožom. Građanima u pomoć priteknu i mornari koji se zatekoše u gradu. Jedan od ovih mornara izgradi jarbol i obesi o čamac da bi pomoću njega palio neprijateljske pirgokastele. Ovoga mornara, koji je dosta štete naneo neprijatelju, pohvali preslavni magistar Bon“[15].
Iz ovog citata Uskršnje Hronike vidimo samo opis opsade Carigrada od strane Avara i Slovena, građenje njihovih opsadnih sprava – bacače kamenja, pirokastele, tj. pokretne kule za opsadu i drugih sprava, ali ne i podatke o doseljavanju, koje bi trebalo da vidimo.
Dalje nas autor hronike obaveštava, o zajedničkom dogovoru između Persijanaca na maloazijskoj obali i Avara i Slovena na evropskoj obali oko zajedničkog napada na Carigrad. Dogovor je bio da se Sloveni sa svojim monoksilima (vrsta čamca izdubljena od jednog debla) prebace na azijsku obalu i dovezu odmorne persijske trupe. Evo šta autor hronike kaže o tome: „Iste noći u svanuće drugoga dana njihovim monoksilima ne pođe za rukom da umaknu našoj straži i da pređu (Persijancima) *** potope i pobiju sve Slovene koji se nađoše u monoksilima.
GRČKA VATRA
Pređu i Jermeni vlaherniski zid i bace vatru u portik što se nalazi uz crkvu sv. Nikole. I oni Sloveni, koji su plivajući bežali od monoksila i koji su zbog vatre pomislili da na obali stoje Avari, behu od Jermena poubijani čim tamo isplivaše. Izvestan manji deo ostalih Slovena koji su plivajući bežali, čim iziđoše na mesto gde se nalazio bezbožni hagan, po njegovoj naredbi behu poubijani. I voljom božjom posredstvom naše Gospe Bogorodice u presudnom trenutku zadesi ga (hagana) poraz na moru. Naši izvuku sve monoksile na suho i kad se to tako odigra, prokleti hagan se povrati u svoj logor, i odvuče od zida ratne sprave koje je tamo bio postavio, i poruši nasip koji je bio izgradio, i poče rušiti pirgokastele koje je bio podigao, i noću zapali svoj logor i pirgokastele i skinuvši sa kornjača kože povuče se.
Po kazivanju nekih Sloveni su se, videvši šta se desi, bili podigli i povukli pa zbog toga da je bio prisiljen i prokleti hagan da se povuče i da ih prati“[16].
Kao što vidimo iz ovog citata slovensku flotu sastavljenu od monoksila uništili su vatrom Jermeni, koji su se nalazili u romejskoj službi. Nakon tog neuspelog pokušaja avarski hagan je rešio da podigne opsadu Carigrada i da se vrati u svoje oblasti. Ni reč o doseljavanju Slovena.
Georgije Pisada
Georgije Pisada je rodom iz maloazijske pokrajine Pisidije, po kojoj je i dobio nadimak Pisada. U vreme cara Iraklija (610-641) i patrijarha Sergija (610-639) živi u Carigradu i to kao đakon, čuvar crkvenog posuđa i arhivar Aja Sofije. Pisidine poeme predstavljaju jedine spomenike svetovne poezije u VII veku. Sud o njihovoj visokoj literarnoj vrednosti ostao je do danas nepromenjen. Pisida važi kao najbolji i po uticaju najveći romejski pesnik, jer je kroz čitavu istoriju vizantiske literature služio kao obrazac.
U svojoj poemi pod nazivom „Iraklijada“ Pisada opisuje Slovensko gusarenje po Belom (Egejskom) moru. O tome on kaže: „oblaci iz Trakije donesoše vam (Irakliju) oluju rata. Na jednom mestu skitska Haribda (Avari), praveći se mirnom, razbojnički pljačkaše, a na drugom, opet, vukovi Sloveni, ustajući zajedno, kopnenu buru proširivahu i na more. I voda, poprskana njihovom krvlju, silom postajaše crvena. Α odonud, kao takmičeći se, beše se približio prizor nemiliji i odvratniji od Persejeve Gorgone“[17].
Iz ovog Pisadinog citata vidimo samo sinhronizovani napad Avara na kopnu i Slovena na moru protiv Romeja. Ono što nam je uvek bilo interesantno kod predstavnika zvanične istorijografije je to što oni Slovensku pradomovinu nalaze na prostoru iza planinskog venca Karpata, na širokom prostoru od današnje Istočne Nemačke pa do Ukrajine, pa je prosto neverovatno gde su se Sloveni tako naučili borbama na moru i gusarenju, ako u svojoj prapostojbini more nisu ni videli?
U svojoj poemi o „avarskom ratu“ Pisada naziva avarsko-slovensku vojsku „zlokobni vihor iz Trakije“ i o opsadi Carigrada kaže sledeće: „To ne beše jedna bitka ni jednostavna borba, nego mnogostruka, složena i na raznam stranama. Sloven udružen sa Hunom, Skit sa Bugarinom, a c druge strane Međanin sa Skitom, svi ti narodi, različiti po jeziku i udaljeni jedni od drugih, zajednički zaratiše protiv nas…“ O daljem toku događaja pripoveda: „Posle toga varvari, otpočinjući bitku, zauzmu hram svete Djeve, nesavladivog stratega, sa okolinom i tu se utvrdiše, misleći da će ih u nevolji zaštititi ono mesto koje su oni obeščastili. Varvarski vođa ukrca na lađe – imao je naime čamce od izdubljenog debla – gomile Slovena zajedno sa Bugarima i tako kopnenu borbu proširi i bitkom na moru“[18].
I ovde Pisada pokazuje zajednički napad Skita (Avara), Bugara, Slovena i Međana (Persijanaca) na Carigrad, njihovo zauzimanje hrama Sv. Device kao širenje bitke sa kopna na more, ali o doseljavanju ni reči.
Ni jedan od tri navedena izvora koje smo obradili u ovom poglavlju ne govori o seobi Slovena na Balkan, već samo o njihovim vojnim pohodima i borbama sa Romejima, ponekad samostalno, a ponekad u sadejstvu sa Avarima, Bugarima i Persijancima. Ono što je još bitnije, sva tri izvora koje smo analizirali, pisana su za vreme vladavine romejskog cara Iraklija, za čije se vladavine kako nas „podučava“ zvanična istorijografija Srbi i Hrvati doseljuju na Balkan, a da nijedan od tri autora, ni jednim svojim redkom ne pominje takvo doseljavanje, koje bi bilo sigurno pribeleženo, da se zaista dogodilo kako nas uveravaju predstavnici zvanične istorijografije. To pitanje ćemo posebno analizirati u kasnijim tekstovima i pokazati kako je došlo do fabrikovanja i izvrtanja istorijskih dela.
Autor: Aleksandar Mitić*
Izvor: srbskenovine.com
* Autor je do sada objavio nekoliko članaka i knjigu „Srbi u Grčkoj, tragovi Srba i Slovena na teritoriji savremene Grčke“, gde je, između ostalog, obradio i pitanje helenizacije Srba
CENA: 1.200,00 , NARUDŽBINE NA TELEFON: 064 224 334 9
LITERATURA
[1] Teophylactl Simocatiae – Historiae, ed. C. de BOOT, Lipsiae 1887, Knjiga VIII, str. 308.
[2] Isto, str. 12.
[3] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Teofilakt Simokata, prevod F. Barišića i M. Markovića, str. 106-107.
[4] Isto, str 107-108
[5] Isto, str 109
[6] Tibor Živković – Gesta Regum Sclavorum, Tom I, Istorijski institut, Manastir Ostrog, 2009.
[7] Herodot – Istorija II, Matica Srpska, Beograd 1988, knjiga peta – Terpsihora.
[8] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Teofilakt Simokata, prevod F. Barišića i M. Markovića, str. 113.
[9] O ovom problemu pisao je Đorđe Đekić, mada i on nije mogao da se otrgne od zvanične dogme o doseljavanju Slovena na Balkan, ali je dao vredne radove na temu državnog uređenja među Slovenima u ranom srednjem veku. Videti: Đorđe Đekić – Dali su Sklavinije bile države? Zbornik Matice Srpske za društvene nauke 149/4, Novi Sad 2014. str. 941-947
[10] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Teofilakt Simokata, prevod F. Barišića i M. Markovića, str. 114-116.
[11] Isto, str. 117-118
[12] Isto, str. 118-120
[13] Isto, str. 121
[14] Isto, str.125-126
[15] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Uskršnja Hronika, prevod Franje Barišića, str. 146-147.
[16] Isto, str. 148-149
[17] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Georgije Pisada, prevod Franje Barišića, str. 154-155.
[18] Isto, str. 156
