IZMIŠLJENO DOSELJAVANJE SRBA I SLOVENA NA BALKAN U 6. I 7. VEKU: 2. deo – istorijski izvori: Prokopije (6. vek)
U uvodnom delu našeg rada pod nazivom „Kako je sve počelo“ ukratko smo obrazložili geopolitičke ciljeve nekih evropskih država od 17. do 19. veka koji su doveli do revidiranja kompletne evropske istorijografije, a posebno istorijografije koja se ticala istoka i jugoistoka evropskog kontinenta
Zanimljivo je da od tridesetak sačuvanih pisanih izvora od 6. do 8. veka koja se bave istorijom evropskog prostora nijedan izvor ne pominje doseljavanje Slovena na Balkan u 6. i 7. veku
Pitamo se, ako se seoba tako velikih razmera zaista dogodila, od Alpa na zapadu, do Crnog Mora i delova Male Azije na istoku i od Panonije na severu, do Peloponeza i Krita na jugu, kako to da je baš nijedan pisac iz tog perioda (6. i 7. vek) nije zabeležio?
Sigurni smo da jedan takav događaj koji bi ako se desio bio najveća seoba ikada zabeležena u istoriji, bio zabeležen od savremenika. Međutim takvih podataka nema
Sa druge strane predstavnici zvanične istorijografije tvrde da postoje čak 17 izvora od 6. do 10. veka (zaključno sa delom Konstantina Porfirogenita) koji govore o seobi Slovena
Sada ćemo po redu da obradimo, stavku po stavku, autora po autora, koji su navodno pisali o seobi Slovena i Srba na Balkan u 6. i 7. veku. Obradićemo, dakle, sve one istorijske izvore na koje voli da se poziva naša zvanična istorijografija kada želi da dokaže da se seoba Slovena zaista dogodila. Krajnje fer i realno bi bilo da se prikažu svi raspoloživi istorijski izvori koji govore o navodnoj seobi, a pisani su u 6. i 7. veku kada se navodna seoba i desila, jer ako se stvarno desilo doseljavanje, onda su izvori pisani od savremenika tog doseljavanja najvalidniji. To bi značilo da bi svi kasniji izvori trebali jednostavno da se odbace kao nepouzdani. Ipak mi ćemo ih obraditi, svih 17 istorijskih izvora na koje se poziva naša zvanična istorijografija, kako bi odbranila svoju hipotezu da nije bilo doseljavanja Srba i Slovena na Balkan, zaključno sa delom romejskog cara Konstantina VII Porfirogenita.
PROKOPIJE I „ISTORIJA JUSTINIJANOVIH RATOVA“
Ovo poglavlje posvećujemo delima romejskog pisca Prokopija koji je živeo i stvarao u 6. veku i bio živi svedok događaja koji su se desili u tom periodu. Autoru posvećujemo celo poglavlje još iz jednog drugog razloga, a to je što je u njegovim radovima na više mesta pominjao Slovene, pa zaslužuje da se njegov rad detaljno analizira u posebnom poglavlju. Prokopije je rođen u Cezareji u Palestini, krajem 5. ili početkom 6. veka. Karijeru je počeo kao advokat, ali već od 527. god. postaje pravni savetnik ili sekretar Justinijanovog vojskovođe Velizara, koga prati u svim ratovima koje je vodio. Umire oko 565 god. u Carigradu. Najznačajnije i sa istorijografskog stanovišta najzanimljivije Prokopijevo delo jeste „Istorija Justinijanovih ratova“ u osam knjiga[1]. Prve dve knjige obrađuju persijski rat (Bellum Persicum), treća i četvrta vandalski rat (Bellum Vandalicum), peta, šesta i sedma gotski rat (Bellum Gothicum), dok je osma naknadna dopuna prethodnih knjiga.
Evo šta npr. Prokopije kaže o Slovenima u dešavanjima na prostoru Balkana od 530. do 545 god.: „Na dvoru cara Justinijana beše neki Hilvud veoma odvažan ratnik, toliko nesrebroljubiv da je najvećim blagom svog života smatrao to što nije ništa stekao. Toga Hilvuda, po stupanju u četvrtu godinu svoje vladavine, postavi (Justinijan) za stratega Trakije i pošalje na dunavsku granicu c naredbom da pazi da tamošnji varvari više uopšte ne prelaze reku, pošto su je već često prelazili Huni i Anti i Sloveni i Romejima strahovita zla nanosili. Hilvud je za varvare bio toliko strašan da za tri godine, koliko je na tom položaju tamo proboravio, ne samo nije niko mogao da pređe Dunav protiv Romeja, nego su čak Romeji, prelazeći često na suprotnu obalu sa Hilvudom, ubijali i zarobljavali tamošnje varvare. Posle tri godine pređe Hilvud reku sa malim odredom, kako je bio i navikao, a Sloveni složno dočekaše. Kad se zametnu strašna bitka pogibe mnogo Romeja pa i strateg Hilvud. I od tada varvari prelaze reku uvek po volji i romejska država im je lako dostupna, i čitavo romejsko carstvo ne bi još nikad kadro da u tome poslu odmeni hrabrost jednog čoveka. Posle izvesnog vremena Anti i Sloveni zbog nastalih nesuglasica međusobno zaratiše i desi se da Anti budu pobeđeni od svojih protivnika. U toj borbi neki Sloven zarobi nekog protivnika (Anta), još mlado momče, po imenu Hilvuda i uzevši ga pod svoje povrati se kući. Vremenom ovaj Hilvud postade odan gazdi koliko god je to mogućno i u borbi sa neprijateljima hrabar. Izloživši se više puta životnoj opasnosti u odbrani svog gospodara, neobično se proču i velika slava poče da kruži oko njega. U to vreme Anti, provalivši u tračke krajeve, opljačkaše i zarobiše mnogo tamošnjih Romeja i c njima se vratiše u svoj zavičaj. Jednog od ovih zarobljenika sreća nameri na čovekoljubiva i blaga gospodara. Ovaj čovek (Romej) beše veliki lupež i sposoban da prevari svakoga“.[2]
Iz ovog prvog citata mi vidimo da se romejski strateg zvao Hilvud i da ga je lično na tom položaju postavio car Justinijan, da brani granicu od Slovena i njihovih srodnika Anta i Huna. Samo ime Hilvud je nesumnjivo slovensko, jer kao što vidimo iz citata isto ime je nosio i antski zarobljenik. To nam govori da su Sloveni takođe bili u službi romejske imperije, a ne uvek protiv nje, zašta postoje brojne potvrde, koje ćemo izneti i u narednim tekstovima. Takođe saznajemo da su Sloveni, Anti i Huni i pre postavljenja Hilvuda za stratega na dunavskom limesu upadali na teritoriju carstva, a naročito nakon Hilvudove smrti. Vidimo da su ratovali i međusobno. Dakle, nema nikakve priče o seobi tj. naseljavanju, već naprotiv o vojnim upadima, i odvođenju zarobljenika na prostore koje kontolišu Sloveni, a to je severno od Dunava.
Nešto malo dalje Prokopije kaže: „Pošto se glas o tome proširio i dopro do sviju, skupe se zbog toga skoro svi Anti i ocene da je stvar od opšteg značaja, verujući da će im biti od velike koristi to što sada postadoše gospodari romejskog stratega Hilvuda. Jer ovim plemenima, Slovenima i Antima, ne vlada jedan čovek, nego od davnina žive u demokratiji i stoga se kod njih na zajedničkom skupu svršavaju kako povoljni tako i nepovoljni javni poslovi. Pa i druge stvari, takoreći sve, jednake su i kod jednih i kod drugih, i tim varvarima već odavno su prešle u običaj. Veruju naime (Anti i Sloveni) da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, i žrtvuju mu goveda i sve ostale žrtvene životinje. Sudbinu niti poznaju niti inače priznaju da među ljudima vrši neki odlučniji uticaj nego, čim im se smrt sasvim približi, ili ih bolest svlada, ili se nađu u ratu, odmah se zavetuju da će, ako to izbegnu, istog trenutka prineti bogu žrtvu za svoj živog, i, ako su dobro prošli, prinose žrtvu koju su obećali i veruju da su tom žrtvom iskupili svoj spas. Sem toga, obožavaju i reke i nimfe i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po tim žrtvama vračaju. Stanuju u bednim kolibama, jako raštrkani jedni od drugih, i svaki od njih i po više puta promeni mesto naselja. Pri stupanju u borbu kao pešadija navaljuju na neprijatelja grupno, noseći u rukama male štitove i koplja, a oklop nikad ne oblače. A neki nemaju ni košulje ni ogrtača nego, navukavši samo bečve do ispod prepona, tako stupaju u borbu sa neprijateljima. Jedni i drugi imaju isti jezik, sasvim varvarski. Α ni po spoljašnosti se ne razlikuju jedni prema drugima. Jer svi su visoki i neobično jaki, a y pogledu boje tela i kose nisu ni odviše beli, odnosno plavi, niti sasvim prelaze u crno, nego su svi riđi. Žive u bedi i krajnjoj zapuštenosti kao Masageti, pa i prljavštine su uvek puni kao oni (Masageti), a sasvim retko se dešava da su rđavi ili zlotvori, nego i u jednostavnosti čuvaju hunsku narav. Pa čak i ime je Slovenima i Antima bilo u davnini zajedničko. Jer nekad su se i jedni i drugi nazivali Sporima i to, mislim, stoga što sporadično razmešteni nastanjavaju zemljište. Radi toga i obitavaju na prostranom zemljištu. Jer najveći deo druge obale Dunava drže upravo oni. Tako otprilike stoji stvar sa ovim narodom. I Anti okupljeni tada na skupu, kao što je rečeno, prisiljavahu onog čoveka da im prizna da je on glavom Hilvud romejski strateg. Pošto je on poricao pretili su mu kaznom. Dok se ovo tu odigravalo, car Justinijan, poslavši ovim varvarima neko poslanstvo, predloži da se svi oni nasele kao stanovnici u starome gradu zvanom Turis. Ovaj leži na reci Dunavu. U pređašnjim vremenima osnovao ga je rimski car Trajan, ali već odavno leži napušten, jer su ga tamošnji varvari opustošili. Car Justinijan je obećavao da će im dati taj grad i zemljište oko njega budući da ono od davnina pripada Romejima, da će im pri naseljavanju pomagati svom snagom i da će im poslati mnogo zlata pod uslovom da oni, kao budući saveznici, uvek stanu na put Hunima (Bugarima) kad god ovi pođu na romejsku državu. Saslušavši to varvari odobriše i obećaše da će sve ispuniti ako im se Hilvud, pošto se vrati u čin romejskog stratega, ostavi kao sunaseljenik, tvrdeći uporno da je onaj upravo taj Hilvud koga oni žele. A onaj čovek, ponesen takvom nadom, sad je to i poželeo pa je i sam počeo govoriti kako je on romejski strateg Hilvud. I kad su ga upravo toga radi poslali u Carigrad, presretne ga na tom putu Narzes. I stupivši c njim u razgovor i prepoznavši da se čovek pretvara iako je on govorio latinski i vešto glumio, pošto je već bio upoznat sa mnogim osobinama Hilvuda strpa ga u zatvor i prinudi da čitavu stvar tačno izloži i odvede ga tako sa sobom u Carigrad“.[3]
Iz ovog Prokopijevog citata saznajemo da su i Sloveni i Anti imali iste običaje, isti jezik, da su verovali u jednoga Boga, dakle bili su monoteisti, da su bili krupne građe, kao i da su se ranije nazivali Sporima. Prokopije pokušava da i etimologiju reči Spori u značenju rasejani, jer navodno žive razbacani na velikom prostoru. Da je ovakva etimologija u najmanju ruku sporna svedoči i činjenica da su pisci koji su pisali na grčkom jeziku, i kroz antički i kroz srednjovekovni period, ne poznajući slovenske jezike i nemajući u svom govornom aparatu mnoge glasove koje imaju Sloveni, vrlo često pogrešno zapisivali kako lična, tako i plemenska imena Slovena. Pavle Šafarik kao i mnogi drugi slavisti, smatrao je da ime Spori u stvari znači pogrešno zapisano ime Srbi[4]. Dakle, po toj pretpostavci zajedničko ime za Slovene i Ante u prošlosti bilo bi Srbi. Takođe Prokopije upoređuje Slovene i Ante sa Masagetima, odnosno pokazuje sličnosti između njih, uglavnom negativne, što je svojstveno grčkim i latinskim piscima koji su slovenska plemena uvek opisivali sa omalovažavanjem i u negativnom kontekstu. Takve primere imamo od antičkog pa sve do modernog doba i oni ne treba da nas čude. Takođe, Prokopije u određenom smislu pokazuje i sličnost između Slovena i Huna, kada tvrdi da nisu rđavi i zli, već da su po jednostavnosti kao Huni. O ovim pitanjima sličnosti između Slovena i Anta sa jedne i Huna sa druge strane, u budućnosti bi morala da se obrati veća pažnja, jer su u prošlosti publikovani radovi nekih ruskih istoričara koji su pisali na tu temu, a čija su dela gotovo zaboravljena i nisu nikad valjano kritički obrađena[5]. Dakle, vidimo da nam ovaj citat u stvari samo govori o nekim osobinama Slovena i Anta, kao i kako je rešen problem lažnog Hilvuda, što za našu temu ovde nije od značaja.
PODUNAVLJE – SEDIŠTE SLOVENA
Jedan drugi Prokopijev iskaz mislimo da je veoma bitan, a tiče se Velizarove opsade vrđave Auksimum južno od Ankone u Italiji iz 540. god. koju su branili Goti, a on glasi: „Jer u njegovoj jedinici nalazi se nekoliko Slovena koji su navikli da se sakrivaju za kakav mali kamen ili ma kakvo drvo i odatle da nasrću na neprijatelja. To oni stalno upražnjavaju u Podunavlju, gde im je sedište, protiv Romeja i drugih varvara. Još pre svanuća Sloven se sasvim približi bedemu, zavuče se u neki grm i, skupivši telo, pokrije se uokolo travom. U samu zoru dođe tamo neki gotski vojnik i poče užurbano čupati travu i, ne sluteći nikakvu opasnost iz grma, često je bacao pogled na neprijateljski logor da ga ne bi neko otuda napao. I iskočivši iznenada iza leđa Sloven ga ščepa i, stegnuvši ga snažno obema rukama oko pasa, odnese čoveka u logor i preda Valerijanu“.[6]
Iz ovog citata nas ne zanima preterano slikovito opisano zarobljavanje
Gota od strane Slovena koji je bio u službi kod Romeja, koliko sama
činjenica da Prokopije još jednom pokazuje da su Sloveni činili
dobar deo romejske vojske. Ono što najbitnije u ovom citatu je to što
Prokopije tvrdi da je Podunavlje sedište Slovena. Interesantno je da
gotovo niko od zvaničnih istoričara nije obratio veću pažnju na ovu
njegovu rečenicu ili ako jeste, verovatno je svesno prešo preko nje, jer
upravo ova činjenica iznesana od strane Prokopija, da je Podunavlje
središte Slovena, tj. njihova iskonska zemlja, u stvari ruši celu njihovu
priču o navodnom doseljavanju Sloven na Balkan sa prostora iza Karpata. Takođe, Prokopijeva tvrdnja vrlo lepo se poklapa sa tvrđenjima njegovih predhodnika Pseudo Cezarija[7] i Priska[8], koji su takođe tvrdili da je Podunavlje zemlja naseljena Slovenima, zatim gotskog istoričara Jordana[9]
koji je tvrdio da „Sloveni naseljavaju veliki prostor od jezera Mursa,
pa do delte Dunava“. Jordanovo jezero „Mursa“ je u stvari prostor od
današnjeg Slavonskog Broda, pa do Osjeka. U to vreme to je nepregledna
močvara. Inače da podsetimo da se sadašnji Slavonski Brod u to vreme
nosio rimski naziv Marsonija, a današnji Osjek naziv Mursa, pa je potpuno
jasno gde se nalazila izvesna močvara. Nju će tek u 16. veku premostiti svojevrsnim pontonskim mostom dugim 12 km. osmanski sultan Sulejman Veličanstveni. Takođe,
Prokopijev izkaz o Podunavlju kao središtu Slovena, slaže se i sa
„Nestorovom Hronikom ili Povesti minulih leta“ čiji autor takođe tvrdi
da je najranija prapostojbina Slovena upravo Podunavlje i Ilirik odnosno
Norik[10].
Evo šta Prokopije beleži pod 548. god: „U to vreme vojska Slovena, prešavši reku Dunav, počini strašna zlodela nad svim Ilirima sve do stanovnika Drača, ubijajući i zarobljavajući sve odrasle ljude na koje bi naišli i pljačkajući blago. Pođe im čak za rukom da osvoje i mnogo tamošnjih tvrđava koje su dotle smatrane kao sigurne, budući da ih niko nije branio, i kretali su se tamo amo pretražujući sve po miloj volji. Za njima su išli ilirski arhonti sa vojskom od petnaest hiljada ljudi, ali nisu imali smelosti da se igde sasvim približe neprijateljima“.[11]
Na jednom drugom mestu za godinu 550. Prokopije kaže sledeće: „U tο vreme vojska Slovena u kojoj se prikupilo najviše do tri hiljade ljudi, pređe reku Dunav bez ičijeg protivljenja i, prešavši reku Maricu bez ikakve muke, razdarjiše se. Prvi njihov odred imao je hiljaduosamsto ljudi, a drugi preostale. Kad su sa oba ova odreda, iako međusobno rastavljena, stupili u borbu arhonti romejske vojske u Iliriku i Trakiji, bili su neočekivano poraženi, te neki na mestu izgiboše, a drugi nađoše spac razbežavši se u potpunom neredu. I pošto su tako oba varvarska odreda, iako kudikamo brojno slabija, porazila sve vojvode, onaj drugi neprijateljski odred sukobi se sa Azbadom. Kao gardist cara Justinijana ovaj čovek, pošto je unapređen, postavljen je na čelo konjičkih jedinica, brojno jakih i elitnih, koje još od starih vremena čine posadu u Curulu, tračkoj tvrđavi. Sloveni bez ikakve muke razbiju i njih, te mnoge pobiju dok su sramno bežali, a Azbadu, pošto ga zarobiše, privremeno poštede život, ali ga docnije baciše na razbuktani oganj i spališe, oderavši prethodno remenje sa leđa nesrećnom čoveku. Obavivši to nastaviše još bezbrižnije sa pljačkanjem svih krajeva, kako tračkih tako i ilirskih, i oba odreda opsadom zauzeše mnogo tvrđava, iako pre nisu ni ratovali oko utvrda niti se usuđivali sići u ravnicu, pošto ovi varvari nisu nikad ni preduzimali da provaljuju na romejsko zemljište. Ali ni vojskom, čini se, nisu nikada bili prešli reku Dunav, nego tek od vremena ο kome napred govorim. Onaj odred koji je Azbada pobedio, opljačkavši sve redom do mora, zauze borbom i primorski grad po imenu Topir, iako je imao vojničku posadu. To je najvažniji grad u tračkom primorju, a od Carigrada je udaljen dvanaest dana hoda. Osvojiše ga na ovaj način. Većina njih pokrivaše se po neravnom zemljištu ispred gradskog bedema, a jedna neznatna grupica, postavivši se oko istočne kapije, poče da izaziva Romeje sa kruništa bedema. Vojnici koji su bili na tom položaju, pretpostavivši da sem onih što su se videli drugih i nema, zgrabiše odmah oružje i jurnuše na njih zajednički. A varvari ustuknuše natrag, dajući svojim goniocima izgled da se povlače samo iz straha od njih, istrčavši u poteru Romeji se jako udaljiše od gradskih zidina. Oni iz zasede, našavši se sada pozadi gonilaca, iskočiše i zaprečiše im povratak u grad. Kad se okrenuše i oni koji su dotle naizgled bežali, Romeji su već bili opkoljeni. Pošto ih varvari uništiše sve, primakoše se gradskom bedemu. Ostavši bez vojne odbrane stanovnici grada nađu se u velikoj neprilici, ali su se ipak, u granicama mogućnosti, branili od napadača. Najpre su neprijatelje polivali jako zagrejanim uljem i smolom i zajednički su na njih bacali kamenje i tako su za kratko vreme izbegli opasnost. Posle toga varvari pritisnuše mnoštvom strela i prisiliše ih na povlačenje sa ivice zidina te, prislonivši lestvice uz bedem, zauzeše grad na juriš. Odmah pobiše sve muškarce, do petnaest hiljada na broju, i sve blago opljačkaše, a žene i decu pretvoriše u roblje. Inače, pre toga nisu štedeli nijedan uzrast nego su, kako ovi tako i onaj drugi odred, od trenutka provale na romejsko zemljište ubijali sve odraslo ljudstvo na koje bi se namerili, tako da je čitavo zemljište, ilirsko kao i tračko, bilo pokriveno leševima, najčešće nesahranjenim. One na koje bi nailazili nisu ubijali ni mačem ni kopljem niti na neki drugi uobičajeni način nego, pobivši čvrsto u zemlju kočeve i zašiljivši ih do krajnosti, na njih bi jadnike posađivali svom silom i, upravivši šiljak kočeva za sredinu zadnjice, nabijali jadnicima sve do utroba i tako ih najradije usmrćivali. Ovi varvari veoma često bi pobili u zemlju i četiri deblja drveta i vezivali za njih ruke i noge zarobljenicima i tukući ih zatim veoma dugo toljagama po glavi, ubijali bi ih kao pse ili zmije ili kakvo drugo zverinje. Druge, opet, spaljivali bi bez ikakve milosti, pošto bi ih saterali u kolibice zajedno sa govedima i ovcama, ukoliko ove uopšte nisu mogli da oteraju u svoju zemlju. Tako su Sloveni stalno ubijali one na koje bi se namerili. Ali sada i ovi i oni iz drugog odreda, kao već opijeni i zasićeni od silne krvi, zadovoljiše se da otada neke od onih, koji im dopadoše ruku, ostave u životu, i usled toga svi se povratiše kućama sa više desetina hiljada zarobljenika“.[12]
U ovom citatima kao što vidimo Prokopije govori samo o vojnim upadima Slovena, a ne o njihovom naseljavanju. U prvom citatu vidimo da su Sloveni sa velikom vojskom opustošili tzv. Ilirik sve do Drača. Ovde Prokopije kaže da su Sloveni „počinili zlodela nad svim Ilirima sve do Drača“. Kao što ćemo videti u nekim narednim tekstovima, romejski pisci su stanovništvo svojih provincija uvek nazivali imenom te provincije, pa ovde pod Ilirima ne treba podrazumevati „prave“ Ilire, već stanovnike tadašnje provincije Ilirik odnosno stanovnike koji su potpadali pod jurizdikciju arhiepiskopije Prve Justinijane (Iustiniana Prima), a čija se teritorija i prostirala od Dunava na severu, do Drača na jugu. U drugom opširnijem citatu takođe vidimo upad oko 3000 slovenskih boraca, ovog puta na Trakiju, koji je razdvojivši se na dva dela, svaki zasebno porazio mnogo brojnije romejske vojske, i nakon osvajanja nekih tvrđava i gradova, vratio se kućama, odnevši mnoštvo zarobljenika sa sobom. Dakle, nema nikakvog pomena o nikakvom naseljavanju, već samo o vojnim pohodima na prostor romejskog carstva.
VOJNI UPADI ILI SEOBE?
Za kraj da vidimo još jedan deo iz Prokopijevog spisa, a tiče se perioda 550-551. god. On glasi: „Dok je German u ilirskom gradu Sardiki prikupljao i uređivao vojsku i u svemu se veoma temeljito pripremao za rat, na zemljište Romeja provali tolika masa Slovena kao nikad pre. Prešavši reku Dunav stigoše u okolinu Niša. Nekolicinu od njih koji su, udaljivši se iz logora, lutali i pojedinačno tumarali po tamošnjim selima, neki romejski vojnici pohvataše i vezaše te ih ispitivahu radi čega je ta slovenska vojska i c kakvom su namerom prešli reku Dunav. Oni uveravahu da dođoše c namerom da opsadom osvoje samo Solun i gradove oko njega. Kada to doču car, veoma se uznemiri i odmah pismeno naredi Germanu da skorašnji odlazak za Italiju odloži, da Solunu i ostalim gradovima pomogne pri odbrani i da svom raspoloživom snagom odbije navalu Slovena. I German je y tim poslovima provodio vreme. Strah uhvati Slovene čim su od zarobljenika izrekom doznali da je German u Sardiki. Jer German je kod ovih varvara uživao veliki ugled i to sa ovog razloga. Kad je Justin, Germanov ujak po babi, držao carski presto, pređoše reku Dunav Anti, koji stanuju sasvim blizu Slovena, i c velikom vojskom upadoše na romejsko zemljište. Baš nešto pre toga car je bio postavio Germana za stratega čitave Trakije. Stupivši u bitku sa neprijateljskom vojskom i pobedivši na juriš u borbi, skoro sve ih potuče, i zbog tog uspeha veliku slavu zadobi German kod svih ljudi, a naročito kod tih varvara. Pošto su se Sloveni njega bojali, kako rekoh, a ujedno i mislili da, kao čovek koga car šalje na Totilu i Gote, sa sobom vodi veliku silu, odustaše odmah od pohoda na Solun, niti se više uopšte usuđivahu sići u doline nego, prešavši redom sve ilirske planine, stvoriše se u Dalmaciji. Ne vodeći ο njima brigu, German izda naredbu čitavoj vojsci da se sprema za pokret, nameravajući da za dva dana krene odatle za Italiju. Ali bi mu suđeno da, obolevši iznenada, okonča život“.[13]
I u ovom Prokopijevom citatu kao i u svim predhodnim mi vidimo da Sloveni upadaju kao vojska, kako bi opseli Solun, i da se zatim povlače, ne bi li izbegli sukob sa brojnijom romejskom vojskom i umesto u pravcu Soluna, odlaze prema Dalmaciji. Dakle ni ovde kao ni u predhodnim citatima mi ne vidimo nikakvu seobu i nikakvo naseljavanje, već samo vojne upade Slovena na prostor romejskog carstva.
Pošto smo videli da kod Prokopija nema pomena nikakve seobe, odnosno doseljavanja Slovena, već on govori samo o vojnim pohodima Slovena na teritoriju romejskog carstva, ostaje pitanje zašto su Sloveni prodirali iz godine u godinu na prostor carstva, u vreme Justinijana, a naročito nakon njega? Zapravo radi se o tome, da je romejski car Justinijan (527-565) uspeo da osvoji Ilirik, Italiju, Severnu Afriku i Južnu Španiju i tako gotovo obnovio nekadašnje Rimsko Carstvo. 535. god. osvojio je Ilirik i Dalmaciju i ponovo potisnuo Slovene prema Dunavu, koji su još za vreme careva Anastazija (491-518) i Justina (518-527) uspeli da potisnu Romeje sa današnjih prostora Bosne, Hercegovine, Like, Dalmacije, Crne Gore, Severne Albanije i većeg dela Srbije i Makedonije[14].
Mi smo ovde naveli zbog obimnosti rada samo neke citate iz Prokopijevog dela. Međutim, i u svim drugim citatima koji se nalaze u knjizi „Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom 1 iz 1955. god.“, kao i englesko-američkim izdanjima njegovog celokupnog dela, koje smo naveli u prvoj referenci još na početku teksta, nema nikakve priče o doseljavanju, već samo o vojnim upadima, što svako može da proveri u navedenim delima. Dakle da zaključimo. Prokopije kao pisac nikako ne može da se uzima kao izvor za navodno doseljavanje Slovena na Balkan, jer kao što smo videli ne govori o doseljavanju, već o vojnim upadima, a to su dve različite stvari. Prokopije kao pisac može za služi u istorijografiji samo kao izvor koji nam pruža neke podatke o Slovenima, o njihovim ratovima sa Romejima, njihovim običajima, izgledu, ali nikako kao izvor o doseljavanju. Naprotiv, Prokopija možemo ubrojiti kao jednog od autora koji potvrđuje naše prebivanje u Podunavlju i našu autohtonost na tom prostoru, sa čime se slažu kako autori koji su pisali pre njega, tako i oni koji su pisali posle njega, a naveli smo samo neke.
U narednim tekstovima koji će slediti, pokazaćemo ostale autore koji su po stanovištima zvanične istorijografije, pisali o navodnom doseljavanju Slovena i Srba u 6. i 7. veku, gde će se konačno videti dali su to dokazi o doseljavanju ili nešto sasvim drugo.
Autor: Aleksandar Mitić*
Izvor: balkanskageopolitika.com
* Autor je do sada objavio nekoliko članaka i knjigu „Srbi u Grčkoj, tragovi Srba i Slovena na terotoriji savremene Grčke“, gde je, između ostalog, obradio i pitanje helenizacije Srba
CENA: 1.200,00
NARUDŽBINE NA TELEFON: 064 224 334 9
LITERATURA
[1] Videti: Procopius – History of the wars, books I and II, William Heinemann – London, The Macmillan Co – New York, 1914; Takođe videti: Procopius – History of the wars, books III and IV, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1916; Takođe videti: Procopius – History of the wars, books V and VI, William Heinemann – London, G. P. Putnams Sons- New York, 1919; Takođe videti: Procopius – History of the wars, books VII and VIII, William Heinemann – London, Harvard University Press – Cambridge, Massachusetts, 1962.
[2] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Prokopije, prevod Franje Barišića, str. 23-24.
[3] Isto, str. 25-31
[4] Pavel Jozef Šafarik, O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom, 1823, Arhiv Vojvodine Novi Sad – Slovenski institut Novi Sad, 1998.
[5] Videti: Venelіn Юrій Іvanovič – Drevnie i nыnešnie bolgarы v političeskom, narodopisnom, istoričeskom i religioznom ih otnošenii k rossiяnam. Istoriko-kritičeskie izыskaniя. Tom I. Moskva, 1829; Takođe videti: Aleksandar Fomič Veljtman – Atila i Rusija u V. i VI. veku, Srpsko-Srpsko prijateljstvao, Beograd, 7509 (2001).
[6] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Prokopije, prevod Franje Barišića, str. 35-36
[7] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Pseudo Cezarije, prevod Franje Barišića, str. 1-6.
[8] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Prisk, prevod Franje Barišića, str. 7-16.
[9] Iordanis – Romana et Getica, Monvmenta Germanie Historica, Berlin, 1882.
[10] Nestor – Povest minulih leta, IKP Nikola Pašić, Beograd, 2003.
[11] Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, Tom I, SANU, Vizantološki institut, Beograd 1955. Prokopije, prevod Franje Barišića, str. 38
[12] Isto, str. 41-44
[13] Isto, str. 45-46
[14] O tome nas obaveštava naš najstariji istorijski spis tzv. Letopis Popa Dukljanina ili Barski rodoslov, kako ga neki autori nazivaju. Zapravo se radi o spisu čiji je naziv Kraljevstvo Slovena. Videti: Tibor Živković – Gesta Regum Sclavorum, Tom I, Istorijski institut, Manastir Ostrog, 2009.
