Издаја Срба на КиМ је последица издаје екумениста у СПЦ
Издаја Срба на КиМ је почела тек након што су Срби (већином, активно, пасивно или индиферентно – сасвим свеједно) протерали супротно црквено-канонском праву косовско-метохијског епископа Артемија.
Депеше америчке амбасаде до тог протеривања, кажу да даљи рад на јачању тзв. косовске независности није могућ са владиком Артемијем који је тврдоглаво и против косовске “државе“ од 2008, као што је био и против косовске „државе“ у настајању до 2008. Јасно истичу да би долазак Теодосија и струје Саве Јањића био много бољи по америчке интересе на Косову.
Амфилохије и Иринеј су након разговора са америчким амбасадором обећали да ће „безболно уклонити“ Артемија, што је овај и јавио у Вашингтон као одличну ствар.
Амфилохије је напујдао Атанасија да се дивљачки обрачуна са владиком Артемијем. Тадићевим хеликоптером, Атанасије је слетео у Грачаницу, упао у порту и попео се у конак, где је ногама обијао врата архива и келија и наредио посилнима да све однесу за Београд. Настала је права драма у којој су осим Тасе, били укључени и Тадићев режим, заједно са шиптарским и НАТО оперативцима на терену.
Углавном, док је вл. Артемије био доле, мењале су се власти у Србији, али он је постао једина кочница шиптарском сепаратизму и глобалистичким плановима. Издаја КиМ није могла да се настави док се он не уклони. А након што је он уклоњен, све је отишло низбрдо – и Тадићева издаја у септембру 2010. у УН, и Вучићеве издаје у Бриселу 2013. и 2015. – закључно до данас.
Владика Артемије је био кочница у два смисла.
Прво, одбијао је сваки контакт са било којим косовским “државником“ или страном силом која је признала независно Косово. Док су Сава и Теодосије прихватили пуну сарадњу са свим тим факторима и пристали да добију кеш из лажног косовског буџета за “обнову манастира“, потписавши притом низ папира на којима су били симболи лажне државе. Данас видим да су издали неко саопштење где као кажу да им не треба кеш Шиптара за обнову капије у Бањској – реално и шта ће им та сића, до сад су од Шиптара добили невиђено много пара као јудинску плату за своју издају.
Друго, био је против екуменизма и папизма, за шта су Сава, Теодосије, Порфирије, Буловић, Амфилохије и Атанасије били до коске. Тиме је штитио наш народ доле од проклетства које се након њега све више и више надвија над Србима као колективом. Не може се бити за Косово у Србији, а прећуткивати или подржавати акције Порфирија и других екумениста – патриотизам има солидну основу само ако је однос према вери принципијелан, а то је имао вл. Артемије. Дакле, он је био српски патриота на КиМ зато што није био за екуменизам (био је православан), а све владике које су за екуменизам, суштински раде против интереса Србије на Косову (ма шта они нама говорили или како себе перципирали, дела су им просто издајничка због те шизофреније).
Народ који комунистички мисли да су они који тренутно владају црквеном администрацијом (на челу са Порфиријем) “Црква“ – не зна ни каноне, ни црквену историју ни народно предање. Не једном су и Срби (о Грцима да не причам) свргавали са епископских тронова владике и патријархе који би падали у јерес или су бојкотвали њихове службе (епископ јеретик није достојан да му се љуби рука или да му се иде на службе, не зато што му Тајне нису благодатне, већ зато што заједничарењем са њим учествујемо заједно са њим у његовом кривом вероисповедању што канонима, Оцима и Богу није мило).
Једном речју, народ који не види да се прво мора протерати издаја из Патријаршије у Београду – не заслужује и неће имати бољитак ни на КиМ нити у било ком другом делу Србије. Народ који урла на некаква достигнућа Амфилохија и Атанасија или Порфирија – просто не заслужује. Не иде.
У том смислу, ово саопштење СНФ са КиМ је само даљи пут у понор. Не у моје име!
Тек када видим да већина Срба окрене леђа Порфирију и екуменистичким владикама због издаје и Вере и Косова (односно поново им пољуби руке ако преуме), а окрене се лицем према тековинама владика Артемија, односно његовој заштити и Вере и Народа, знаћу да има наде да КиМ остану у Србији.
Дотле, само Боже помози!
Аутор: Марко Пејковић
