Издаја ћирилице правописом и законом
КОМЕНТАР НА ТЕКСТ – УСПОН И ПАД ЋИРИЛИЦЕ
„Народ који се одриче свог писма и својих обичаја непрестано умире, будући да губи способност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима.“ Филип Грбић
Институт Иво Андрић издао је књигу историчара Синише Стефановића „Успон и пад српске ћирилице“, коју је у име Института представио проф. др Слободан Антонић на порталу Кустурице „Искра“, а одатле пренео портал „Стање ствари“.
Овај коментар није хтео да објави портал “Стање ствари“, вероватно зато што се њиме оспорава оцена књиге од стране Антонића, јер треба чувати углед српске елите.
Књига би требала бити занимаљива макар по томе што излази у време завршног страдања српског писма, и што би можда могла дати одговор на питање има ли за њега спаса , а ако га има који је пут .до њега.
Већ дуже од две деценије само удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд указују да нема спаса за ћирилицу ако се не третира као српски национални симбол, што значи као једино српско писмо, па јој се такав статус не дадне српским правописом. Ако нас политичари већ одавно позивају „да будемо као и сав остали нормалан свет“, ми правописом са два писма радимо супротно,тј.ненормално, јер у том европском „нормалном“ свету свугде је у правопису једно писмо. Зато је било занимљиво видети шта о томе каже књига једног историчара. Види се да она не дели мишљење удружења, јер је коначан закључак следећи:
„Српски ћирилички стандард није могуће рационално посматрати уколико му се одузме суштина: његова историчност. Део те историчности су и Вукова реформа и њен изданак двоазбучност уведена свесном одлуком власти.“
Овом књигом, коју проф. др Слободан Антонић назива капиталном, дата је подршка двоазбучју, односно лингвистима који су хируршком интервенцијом уградње и хрватске латинице у српски правопис променили пол српском језику, па је он постао латинички.
Тај закључак баш много мирише на следеће речи председника Матице српске проф. др Драгана Станића, упућене Драгољубу Збиљићу као образложење зашто хрватска латиница мора остати у српском правопису: „Историја је нама дала два писма, и има тако да остане.“ А можда нам је историја дала школоване Србе који нису дорасли овом историјском времену и задатку да чувају српске идентитетске вредности, како би се допринело трајању српског имена.
Дакле, књигом се оправдава одлука српских лингвиста да хрватска латиница и даље остане у српском правопису у српској држави, као што је то била и у српскохрватском (хрватскосрпском) језику у несрпској држави после1954.Тиме су они грубо прекршили Устав Србије , којим је уз српски језик прописана само ћирилица. То није ништа друго него континуитет двовековног европског затирања српске националне свести
Вук није аутор ове хрватске латинице, али се јесу њоме потписали он и Ђура Даничић испод Бечког књижевног договора 1850. са још петорицом Хрвата и двојицом Словенаца. Кад је као млади Србин стигао у Беч, прешао је у католичку веру да би се могао венчати са католкињом, што подразумева касније опредељење за латиницу. Приметио га је државни цензор Јернеј Копитар, Словенац по по пореклу, па је јавио својој царевини да би Вук реформом српског језика могао одиграти главну улогу у удаљавању Срба од православне и ћириличке Русије. Данас лингвисти, а и други, користе појам Вукова реформа, иако је радио по инструцијама Копитара. Или, како народ каже, Копитар је косио, а Вук воду доносио. Међутим, то што је он својом реформом српског језика омогућио да се српски језик може писати и хрватском латиницом још увек не значи да је из тога нужно следило и двоазбучје. Ево доказа:
У Босни и Херцеговини у време владавине Аустроугарске Бењамин Калај се није сетио да Србима временом одузме ћирилицу равноправношћу писама, јер му се журило, него је њу био само забранио. То му је пропало иако се све догађало у несрпкој држави, у којој није било ни српских лингвиста, ни филолошких факултета, ни универзитета.Томе се супротставило оно мало школованих Срба. Данас их има много, али су Срби само по пореклу, па им није стало до српских националних симбола.
Док је Србија била држава, до Великог рата, никоме није падало на памет да уводи хрватску латиницу у српски језик.
Па и у време прве Југославије, кад није било државе Србије, писма су била равноправна само у смислу да Срби могу користити своје писмо, а Хрвати своје. Срби су учили латиницу да би је знали читати, а не и да би њоме писали.српски језик.
Тек у другој Југославији тражен је начин да се ослаби српски фактор, па и латинизацијом Срба. Проф. др Драгољуб Петровић је писао како је Милован Ћилас ишао у Македонију да би тамношње руководство наговорио да латиница замени ћирилицу, како би се Србија нашла у латиничком сендвичу и са запада и са истока, па би морала одустати од ћирилице. Македонци су били тврди као гранит у одбијању латинице ( заставник Жељко Филиповић), па су се комунисти тек онда сетили двоазбучја, смртоносног по ћирилицу.Тиме су се показали паметнијим од свих претходних папа заједно, мрзитеља ћирилице већ хиљаду година.
Стефановић једва спомиње удружење ЋИРИЛИЦА, чијом заслугом је ћирилица заштићена Уставом, па макар и само на папиру, али он нигде не цитира ни њеног првог човека Драгољуба Збиљића, који је написао 17 књига о одбрани ћирилице од школованих Срба, све до данас неоспораване. Чак једва спомиње и књигу мр Ђорђа Јањатовића „Борба за ћирилицу“ (има на интернету), у којој је први пут показано јавности шта се догађало у Матици српској 1954. приликом доношења „Новосадског договора“. У њој је могао наћи и речи хрватског професора Јосипа Хама о томе како „да се нађе пут“ да би „једно писмо било укинуто“:
„Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо ( преко Савезног извршног вијећа или другачије), него о томе да за то нађемо пут, можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању ( док се стројеви за једно писмо, који су сада у погону, не би истрошили).“
Нагло и истовремено су се истрошили само једни „стројеви“ – ћирилички ,и завршили на гомилама у подрумима српских општина..
Тако је прошла ћирилица у српскохрватском језику у несрпској држави, па је хрватска латиница окупирала српске земље.По књизи данашњег Стефановића та владавина латинице у српскохрватском језику не може остати епизодна, него српски лингвисти имају обавезу да српским правописом узму у обзир ту „историчност“ , односно да осигурају континуитет владавине латинице српским правописом у српској држави. Додуше, питање је да ли и у којој мери је она уистину српска кад је окупирана хрватском латиницом. А посебно то што се у њој ништа не зове српским именом, осим Српске академије наука и уметности и насеља Српски Итебеј.
Другачије са овом књигом није ни могло бити, јер ју је издао Андрићев институт у коме ведри и облачи Емир Кустурица. Он не може без латинице јер је била југословенско писмо. Као Југословен зато никад није ни поменуо ћирилицу, све до оних литија у Црној Гори. Па и када је држао говор поводом дана Републике Српске није споменуо ћирилицу, него је показао жал за југословенством. Касније је у тој прилици ћирилицу споменуо само глумац Милош Биковић, јер тесновезан за Русију.
Андрићев институт има Одјељење за српски језик које води проф.др Милош Ковачевића. Одлично је написао да је кичма српске културе на ћирилици, али никад није рекао да је српско писмо само ћирилица, и да то мора бити записано у правопису. Напротив, кука над њеном судбином, а правопис не спомиње.
Како већ рекосмо, књигу је јавности представио проф.др Слободан Антонић, који је такође ангажован у Андрићевом институту. Једини је човек из елите који пише о проблему писма у Срба, али тако што је свеједно „само ћирилица“ ( Устав и удружења ЋИРИЛИЦА И СРПСКА АЗБУКА) или „примарност ћирилице“ ( српски лингвисти). Што је необорив доказ да ћирилица није пуштена низ воду само од стране лингвиста и власти, него и од стране родољубиве елите.
Аутор: Немања Видић