Izdaja ćirilice od strane srpske rodoljubive elite
Da smo bili jaki u ćirilici, ne bi nas smeli bombardovati. (med.tehn.u penziji 2001.)
Prof.dr Miloš Ković,omiljen među Srbljem,odlično je pisao da će Kosovo i Metohija biti izgubljeni onda kada na izdaju pristane rodoljubiva srpska inteligencija.Prošle godine govorio je pred studentima Fakulteta političkih nauka u Banjoj Luci, pa je rekao i to da Srbi ne trebaju odbaciti latinicu,a ćirilicu nije ni pomenuo ( makar po pisanju novina).Meni se učinilo da je to očigledan primer izdaje i ćirilice,i KiM, i srpstva uopšte.A pošto sam i ranije pisao da je najopasnija izdaja ćirilice od strane srpske elite,pokušaću ovim pisanjem da to i pokažem, a možda i dokažem.
I nisam vrebao priliku da bih napao Srbe kojima se veruje,a koji su na suprotnoj strani od istoričara srbomizitelja Samardžića,koji je pisao da je Karađorđe bio konjokradica i svinjokradica, nego sam čista srca pisao o odnosu elite prema ćirilici još pre čitave jedne decenije.Bilo je to na sajtu „Vidovdan“ pod naslovom „Srpska intelektualna elita da se odredi prema đirilici“, a preneseno je na još 12 sajtova.Kao pozitivan primer naveo sam prof.dr Slobodana Antonića koji je u intervjuu „Geopolitici“ rekao otprilike ovo:“Sve moje dosadašnje knjige bile su na latinici,jer sam mislio da je svejedno,ali danas vidim da nije svejedno pa će sve buduće knjige biti na ćirilici.“I još je dodao nešto čime je prevazišao ljude iz udruženja ĆIRILICA : moramo pružiti otpor ćirilicom.
Kao negativan primer naveo sam to što prof.dr Milo Lompar u nekom svom tekstu na sedam strana piše o poželjnoj državnoj kulturnoj politici koje nema,a uz srpski jezik nijednom nije spomenuo ćirilicu. Jednom smo se zajedno smrzavali na nekom protestu pred zgradom Vlade Srbije,a bilo nas je tako malo,pa sam ga upozorio da ne postupa dobro po pitanju pisma.Odgovorio je da svako na svoj način čini koliko može.Danas mislim da on nikad nije čuvao ćirilicu, a ne čuva je ni danas. Kasnije su književnici i vlast tako zdušno prihvatili Lomparov pionirski otpor ustavnom propisu o jeziku i pismu nepominjanjem ćirilice uz srpski jezik,da je država dala novac za kampanju pod sloganom NEGUJMO SRPSKI JEZIK, umesto NEGUJMO SRPSKI JEZIK I ĆIRILICU.Jer, nerazdvojivost njihova ne prizilazi samo iz istorije,nego i iz samog Ustava,kojim se htelo armiranje srpskog jezika samo ćirilicom,kako je i bilo pre jugoslovenstva i komunizma.
U međuvremenu je Slobodan Antonić „primio na znanje“ mišljenje Lompara o ćirilici,pa je na sajtu „Stanje stvari“ pisao kako Srbi i inače vole da se dele,i da je svejedno primarnost ćirilice ili ćirilica kao jedino srpsko pismo.Nisu se Srbi podelili na dva pisma iz dosade,nego im je to nametnuo drug Tito da bi njegova srpskohrvatsko-jugoslovenska latinica istisnula iz srpskog jezika srpsku ćirilicu,i time oslabila srpski element.Lažna primarnost ćirilice je nju proredila do nestajanja,pa je ona samo teška prevara i podvala SANU i Matice srpske srpskom narodu.
Milo Lompar je konačno svoju izdaju ćirilice potvrdio knjigom “Duh samoporicanja“ Ona je od ostale elite,pa i od visokoškolovanih Srba uopšte,prihvaćena kao sveto pismo, pa je predsednik države mogao sasvim lagodno da 2001.g. ćirilici očita opelo donošenjem Zakona o javnoj upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma,smrtonosnog po ćirilicu.
Pošto elitni klan svojim jedinstvom čuva svoje članove od kojekakvih nekvalifikovanih upozorenja iz naroda,pa niko nije ni pisao o Lomparovom viđenju pitanja pisma, to će sada da učini jedan inženjer, kako zna i ume.
Ko čini odbranu ćirilice
Odbrambene snage ćirilice u jednoazbučju,bez kojeg nije moguća odbrana srpskog nacionalnog pisma od visokoškolovanih i uticajnih Srba, čine proosnovano udruženje ĆIRILICA Novi Sad,osnovano 2001. (1500članova), SRPSKA AZBUKA Beograd i ČUVARI ĆIRILICE Niš.Postoje još neka udruženja koja se zdušno zalažu za ćirilicu,ali u dvoazbučju.Ona su dobronamerna ali i štetna,jer narod ovako zaključuje: ljudi se toliko trude oko ćirilice,ali nešto ne ide,pa mora da ona ima neku falinku čim ne može da izdrži konkurenciju sa „našom“ latinicom.
Velika pobeda ĆIRILICE Novi Sad
Zahvaljujući ĆIRILICI Novi Sad izvojevana je velika pobeda u bici za poboljšanje ustavne pozicije ćirilice,koja posle 2006. glasi:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jeziki i ćiriličko pismo.
Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom,na osnovu Ustava.“
Tada su na strani ĆIRILICE bili: u ime lingvista mr Branislav Brborić,u ime države Srbije političari Dragan Kojadinović kao ministar za kulturu i predsednik Vlade prof.dr Vojislav Koštunica.
U vreme vladavine žutih topili se tenkovi u Smederevu i ćirilica u celoj Srbiji
Čim se upokojio Brborić, rano i iznenada,a sa političke scene sišli Kojadinović i Koštunica,Srbiju su preplavili ogromni i skupi bilbordi na kojima je pisalo:
ĆIRILICA ILI LATINICA? I AZBUKA I ABECEDA.U potpisu Centar za toleranciju, Rasim Ljajić!
Verovatno je to Rasim plaćao od svoje plate,a kad mu je ponestalo,možda je uskočila država!
Bio je to znak da se neće primenjivati ustavni propis o jeziku i pismu , a što se i obistinilo petogodišnjim odlaganjem Matice srpske da postojeću pravopisnu normu (dva pisma u srpskom jeziku) uskladi sa ustavnom normom (samo ćirilica).I,konačno,ona se drznula da 2010.g. u inoviranom izdanju pravopisa ostavi i hrvatsku latinicu kao drugo srpsko pismo,uz napomenu da je ona ostatak iz srpskohrvatskog jezičkog zajedništva (proglasili ga komunisti 1954.,Hrvati ga napustili 1967.,a Srbi ga nisu napustili do današnjeg dana).
Osnovna ideja u ratu za ćirilicu,odnosno „ratni“ cilj udruženja
Osnovna ideja je vraćanje ćirilice srpskom narodu kao njegovog jedinog nacionalnog pisma,da ono ponovo vlada kao kad je Srbija bila normalna država (akademik Radomir Lukić).
Kako su se u Srbiji odvijala borbena dejstva između ćiriličkih i latiničkih slova ( francuski naučnik Siprijan Rober)
Po Siprijanu Roberu borba između ćiriličkih i latinskih slova počela je 1059.g. kad je u Saloni (starom Splitu) sinod Rimokatoličke crkve ćirilicu proglasio đavolovim izumom,a Metodija jeretikom, i istovremeno zabranio korišćenje ćirilice pod pretnjom isključenja iz crkve.
Za srpske pojmove udruženje u Novm Sadu je imalo impozantnu vojsku ( 1500 članova),ali je to ipak bilo malo naspram mora hrvatske latinice u Srbiji.Zato je udruženje moralo čuvati potencijal i udarati prvenstveno u glavu latiničke zmije,a ona je bila u generalštabu latiničara,odnosno grobara srpske ćirilice. Bile su poznate njegove koordinate (Matica srpska, SANU, Odbor za standardizaciju srpskog jezika i državna vlast), pa ga je neumorno i dugotrajno zasipalo saznanjima i opomenama da ćirilica ne može da opstane u dvoazbučju. Takođe su navedeni bombardovani i glavnim pitanjem: da li će i kada pravopis biti usklađen sa Ustavom.Matica srpska je smatrala da je dovoljan odgovor ono što je njen predsednik prof.dr Dragan Stanić rekao usmeno Dragoljubu Zbiljiću- nama je istorija dala dva pisma i ima tako da ostane.Odbor za standardizaciju takođe nije odgovorio na to pitanje,nego je samo u svom dopisu priznao da je pravopisno normiranje pisma od izuzetnog značaja,a zakonsko prisiljavanje na korišćenje ćirilice samo od izvesnog značaja.
Lingvisti su dugo sadili tikve sa đavolom (Dragoljub Zbiljić)
Lingvisti su dugo sadili tikve sa đavolom dajući dvoazbučjem vlastima naučno opravdanje za latiničenje Srba,ali su,makar i uz veliko kašnjenje, videli da je đavo odneo šalu,pa su makar i uz njegovu pomoć ( Ministarstvo za kulturu) bili pripremili Predlog novog zakona o jeziku i pismu,spasonosnog po ćirilicu u dvoazbučju.Nekako istovremeno izašla je iz štampe (2017) i knjiga Nemanje Vidića „IZDAJA SRPSKE ĆIRILICE“ u kojoj je on tvrdio da predlog neće ni stići pred narodne poslanike,a kamoli da će biti izglasan, jer to ne želi državni vrh.Tako je i bilo,pa je Predlog čekao bolje vreme četiri duge godine.Podrazumeva se da kad nešto inicira jedno ministartsvo, a to ipak ne prolazi,da to može biti zakočeno samo sa najnovijeg mesta
Lingvisti krenuli u ofanzivu,a državna vlast odgovorila kontraofanzivom
Kad je, u međuvremenu, sa tog najvišeg mesta još i bilo nešto javno obećavano u korist ćirilice, i to šest puta,a nijedno obećanje nije ispunjeno,to je toliko ražestilo lingviste da su zajedno sa „Novostima“ krenuli u napad objavljivanjem oko četrdesetak naručenih radova o ćirilici od poznatih ljudi, kako bi izašao iz mraka onaj njihov Predlog.To je zabrinulo državni vrh, jer je pretilo da se ćirilica koliko toliko vrati u život,čime bi bila ugržena latinska perspektiva Srbije, pa je usledio takav munjevit kontranapad države da je bez mogućnosti bilo kakve rasprave usvojen Zakon o javnoj upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Lingvisti su taj zakon prvo dočekali na nož,ali su,verovatno, sa onog najvišeg mesta dobili dragoceno tumačenje dokle se sme ići sa tom ćirilicom,kako država ne bi uskratila investicije u nove projekte koje i smišljaju i sprovode nacionalne institucije,a od kojih inesticija lingvisti bivaju nagrađeni.Potom su lingvisti naprasno shvatili da je zakon ne samo dobar, nego i da čak liči na njihov predlog.A liči onoliko koliko i ovca i konj,jer imaju po četiri noge,po dva uveta, po jedan rep itd.
Pomenuti Zakon je istovremeno i smrtonosan po ćirilicu i dobar za europsku perspektivu Srbije,jer je konačno skinut ogroman teret sa pleća njenog predsednika. Doduše,bio je taj teret ionako već otanjio na onih čuvenih 1,5%. Svođenjem te ćirilice na još razumniju meru neće nam više domaći srbomrzitelji prigovarati da njome guramo prst u oko i svojim nacionalnim manjinama i svom latiničkom okruženju .Moguća je i pohvala iz Srbima uvek naklonjene EU,jer se obuzdavanjem ćirilice čuva mir i stabilnost ne samou Srbiji,nego i u regionu.
Opelo i godišnji pomen ćirilici
Godinu dana posle usvajanja Zakona sastali se lingvisti da ocene njegovu delotvornost (panel-diskusija u organizaciji „Novosti“).Rekoše da nema pozitivnih pomaka u korist ćirilice ali da su oni optimisti, jer je država stavila ćirilicu u prvi plan.U stvarnosti je ona prebačena na trinaesti kolosek,na kojem je latinica izdžikljala toliko da se šine jedva vide. I još dodade prof.dr Miloš Kovačević da se nada da će Zakon dovesti do kodifikacije jednoazbučja,o kojem tako dugo sanjaju borci za vraćanje ćirilice srpskom narodu.Ali u kom pismu kodifikacija jednoazbučja,imajući u vidu da je akademik Ivan Klajn pretio da Srbija više ne može biti ćirilička država.Tu je on imao na umu drskost ćiriličara,odnosno njihovu militantnost (akademik Jovan Delić),koji su se usudili da na beogradskim nadvožnjacima i drugde okače transparente sa porukom DOBRO DOŠLI U ZEMLJU ĆIRILICE.A možda se time njima i svetio jer su oni u Knez Mihailovoj,izmđu SANU i njenog Instituta za srpski jezik,organizovali sedmodnevni protest kojim su zahtevali odgovornost njega i prof.dr.Mate Pižurice.Skupljeno je 5000 potpisa i on je uskoro podneo ostavku na mesto predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika.Sedam dana je narod prolazio ispod transparenta na kojem je pisalo SRPSKA JE SAMO ĆIRILICA . Da kodifikacija ipak može,ali po modelu Klajna- u hrvatskoj latinici?Na to ne miriše samo ona Klajnova izjava,nego i onih nezaobilaznih 1,5% ćirilice u Novom Sadu.Da taj Zakon nije možda opelo ćirilici koje je održala vlast uz sasluženje lingvista i celokupnne rodoljubive i mnogo krotke i ćuteće celokupne srpske inteligencije, kad je pre godinu dana zakon stupio u antisrpsku službu? I da pomenuta panel-diskusija lingvista nije možda davanje godišnjeg pomena pismu koje je nekad bilo lice srpsko?
Inteligencija izvan jezičke struke o problemu pisma
Sasvim je malo poznatih imena pisalo o problemu pisma u Srba.Pa i to što je pisano bilo je jalovo, jer nije pominjan problem dvoazbučja u srpskom pravopisu.Osim toga,ili nisu pisali o potrebi da problem pisma reši država,ili su pisali da nije potreban zakon.
Zanimljivo je delanje Nebojše Malića kad u svom tekstu “Ćirilica ili Pitanje pismenosti i pristojnosti“ ( Stanje Stvari) kaže i ovo: „Gledam u neverici kako se razni zaštitnici đirilice ponašaju kao montipajtonovske karikature.Nikad više društava za zaštitu (ne i odbranu!) ćirilice,a manje ćirilice među Srbima.A svima je zajedničko što zagovaraju zakone i njihovu primenu.“
Kod Malića sve o ćirilici pogrešno
U pokazanim redovima ima mnogo ruganja onima koji nešto čine,od strane onih koji ništa nisu uradili, a pametuju sa velike udaljenosti od bojnog polja,ali zato nema nimalo istine.
U vreme kad je Malić ovo pisao (31.1.2015.) postojala su samo dva udruženja koja su tvrdila da ćirilica može da opstane samo u jednoazbučju,tj. kao jedinno srpsko pismo, pa time i nacionalno, a to su ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd.Kamo sreće da je takvih bilo još,ali neki drugi su sledili Mila Lompara da je štetno zalaganje za jednoazbučje.Učili su i od akademika Pipera da će traženje jednoazbučja odbiti Srbe od ćirilice, a akademik Jovan Delić je te ekstremiste nazivao militantnim.To je onaj akademik koji je zajedno sa Milošem Kovačevićem držao predavanja na Filozofskom fakultetu u Srpskom Sarajevu u vreme dekanisanja Milane Babić,kad se taj fakultet zvanično predstavljao i na ćirilici i na latinici. A otkad je dekan postao istoričar, samostalno vlada samo ćirilica. Nasuprot dvojici pomenutih akademika ima primer iz Banja Luke da je dvoazbučje, a ne jednoazbučje odbilo Srbe od ćirilice.Još početkom ovog veka tamo je osnovano udruženje ĆIRILICA po uzoru na prvoosnovanu majku ĆIRILICU u Novom Sadu.Majka je opstala u jednoazbučju jer je na njenom čelu bio Dragoljub Zbiljić kao srednjoškolski prof srpskog jezika,a na čelu ćerke je bio neki sa prof.dr koji je sledio srpskohrvatski lingvistički klan.A zašto su vođe tih udruženja estremisti i militanti? Samo zato što su zahtevali primenu ustavnog propisa o jeziku i pismu.
Velika i gola neistina je i to da su se udruženja zalagala za „zakone i njihovu primenu“.Nasuprot tome, pomenuta dva udruženja su sledila legendarnog i genijalnog profesora prava i sociologije akademika Radomira Lukića koji je bio protiv zakona o upotrebi ćirilice.On je u zagovaranju za zakon prepoznao nameru lingvista da se upotreba pisma podeli na službenu (ono što piše država) i javnu (ono što piše narod),pa da se tako nastavi okupacija Srba hrvatskom latinicom. On je ovako tumačio Ustav: sve ćirilica osim u privatnoj komunikaciji fizičkih lica.I još : da ćirilica opet vlada kao u ono srećno vreme kada je Srbija bila normalna država.Vođe udruženja su zagovarale da se donese zakon,ali ne da bi se njime određivalo šta će se pisati ćirilicom a šata latinicom, jer je to uređeno Ustavom, nego samo u tom smislu da se propišu kaznene mere za neprimenjivanje ustavnog propisa o jeziku i pismu.
Lingvisti su zagovarali da se zakonom odredi šta će se pisati kojim pismom,a ne udruženja
Opet suprotno onome što piše Malić, zakon su zagovarali lingvisti, da bi oni , pored živog Ustava,odredili šta će se pisati ćirilicom,a šta latinicom.I da pri tome ostane hrvatska latinica u srpskom pravopisu,što je već dovelo do pomora ćirilice.Ti lingvistički filozofi su stručni i dostojni u odbrani ćirilice tačno u onoj meri u kojoj su je i sačuvali pravopisnim dvoazbučjem.I da zaključimo: po pitanju razumevanja problema pisma u Srba oni nisu akademiku Lukiću ni do gležnja.
A što se tiče onoga odbrana a ne zaštita ćirilice, podsećam Malića da su dva udruženja uvek zahtevala vraćanje ćirilice srpskom narodu u punom kapacitetu,a ne popravljanje njenog položaja za koji bedni procenat raznim čajevima i vitaminima.Stavljam mu na znanje kako je na procente reagovao prof.dr Miloš Kovačević na skromnom obeležavanju dvadeset godina rada ĆIRILICE Novi Sad.Kovačević je tamo pozvan da primi glavno priznanje koje daje to udruženje,a prethodno sam ja glasao da nije zaslužio nikakvo priznanje. Ja sam nadglasan, i on je došao jer voli priznanja,pa makar i od iscrpljene i umorne ĆIRILICE koju nikada ranije uopšte nije uopšte ni „konstatovao“, a kamoli da je u nekom svom radu pomenuo 17 Zbiljićevih knjiga o ćirilici! Kad je uzeo reč opet uopšte nije spomenuo trodecenijski rad za ćirilicu Dragoljuba Zbiljića,i dvodecenijski na čelu ĆIRILICE..A kada sam ja uzeo reč i rekao kao važno to da nikada nijedan srpski intelektualac izvan ĆIRILICE i SRPSKE AZBUKE nije javno zatražio od države da se ćirilica vrati srpskom narodu,te da se ne može nešto ni dobiti ako se uopšte ne traži,on je napravio upadicu ovim rečima : malo čitate! Pošto je bila u pitanju svečanost ja sam se suzdržao od odgovora,ali ovom prilikom pozivam i njega i Malića i sve ostale,da navedu makar jedan primer koji me demantuje. Uzgred, mogu im reći i primer iz Republike Srpske.Kad je Kulturno prosvetno društvo “PROSVJETA“ obnovilo rad početkom devedesetih godina,izdalo je prvi broj tradicionalnog časopisa “Kalendar“.U njemu pišu o buđenju srpstva prof.dr Vojislav Maksimović i prof. dr Aleksa Buha. Naravno,nezaobilazna je i ćirilica, i to tako da se ona vrati čak do one Titove ravnopravnosti pisama! Pa, aferim srpska intelektualna diko!Ta dvojica i ostali slični, učesnici su rata u Republici Srpskoj da se istera ekavica koju su zakonom bili uveli srpski rodoljubi i stradalnici Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik. Njihovom zaslugom je Republika Srpska rođena u ćirilici,a kad su oni nasilno sklonjeni sa političke scene nastupio je titovsko-jugoslovenski kadar.Zato se posle uspešno okončanog rata za izbacivanje ekavice niko od njih nije oglasio povodom satiranja ćirilice,pa ni glavni protivnici ekavice pesnik Ranko Risojević i Rajko Vasić.Prvi je u vreme upravljanja Narodnom bibliotekom Republike Srpske u Banjoj Luci imao hrvatsku latinicu na vratima.
Dr Nikola Tanasić se zgrozio nad pamfletom OSTANI SRBIN,PIŠI ĆIRILICOM
Zahvaljujući čitanju onoga što su pisali „ćiriličari“ već dve decenije, važan pozitivan iskorak je učinio dr Nikola Tanasić, napisavši konačno ono što treba: da su dva glavna pitanja imaju li Srbi jedno ili dva pisma, i šta je službena a šta javna upotreba.Razlika između njega i „ćiriličara“ je u tome što on ne vidi rešenje, a ćiriličari su pisali da ta pitanja nisu za raspravljanje jer su rešena Ustavom posle sprovedenog referenduma. Naravno njemu je bilo ispod časti da napiše šta su o tome rekli tamoneki ćiriličari koji nemaju ni titule ni katedre.U svom tekstu “Koliko košta ćirilica“ ( NSPM) on se grozio čak i nad njihovim porukama na malim samolepljivim plakaticama OSTANI SRBIN,PIŠI ĆIRILICOM.To su oni pozajmili od OBRAZOVOG (Mladen Obradović) BUDI SRBIN,PIŠI ĆIRILICOM, ali su se plašili kritike „eleite“, pa su poruku malo ublažili.Jer reći reč Srbin to je veliki nacionalizam,a Srbi sa prof.dr bi da se borba za ćirilicu vodi u rukavicama.Da se njome ne uprljaju. Valja imati razumevanja za Tanasića,jer su u to vreme “Novosti“ pisale o srpskom primitivizmu,pa su pokazale i transparent kojeg nosi beogradska omladina,pokrivši čitavu Nemanjinu ulicu,a pisalo je ĆIRILICA=SRBIJA.Isti transparent je pokazan i na stadionu „Rajko Mitić“.Zvezdini navijači su uvek bili u ćirilici,pa i kad je komunizam bio u punoj snazi, ali posle pokazivanja ovog transparenta i navijači „Partizana“ su prešli na ćirilicu.Njome se piše i na zgradama u Beogradu: BULEVAR RATKA MLADIĆA.
Tipično je kod Tanasića da ni on ne spominje dvoazbučje u srpskom pravopisu,iako piše o potrebi da se kod mladih neguje osećanje značaja ćirilice.Pa čime da se neguje,ako ne prvo učenjem iz pravopisa u školi.Izgleda da on uopšte nema uvid u stanje u školstvu.Mom unuku u četvrtom razredu gimnazije srpski jezik predaje doktor nauka,koji na tabli piše isključivo latinicom.Poštenije je u jeziku bilo u vreme onog druga Tita-u srpskohrvatskom jeziku sedam dana se pisalo ćirilicom,a narednih sedama dana latinicom.Naravno, svi drugi predmeti samo latinica.Unuk nije smeo da pita profesora zar ne bi trebala ćirilica po Ustavu,nego ga je upitao u hodniku.Ovaj mu je odgovorio:“Slušaj mladiću,boli mene dupe za ćirilicu,važno je da se nas dvojica razumemo.“
Tanasić ima konstruktivan predlog
Tanasić predlaže da se propiše obaveza ispisivanja firmi ćirilicom i latinicom.Ja sam još sredinom devedesetih godina pisao da bi Srbi bili zadovoljni sa 51% ćirilice,a pošto taj procenat nema ko da meri, bio sam za to da se propiše obaveznost ćirilice,a ostalih pisama po volji.Mislim da je Močilo Krajišnik predlagao isto kada se vratio iz europskog kazamata.Dakle, podržavam Tanasićev predlog uz sledeću dopunu: latiničko pismo dolazi u obzir desno ili ispod ćiriličkog, i to slovima veličine 80% od ćiriličkih.Ovo stoga što se i time,bez ikakvih reči,ukazuje na to koje pismo je primarno, a i onako uvek čujemo od lingvista da je ćirilica primarno pismo.
Autor: Nemanja Vidić – nemanjavidicing@gmail.com
