Издаја ћирилице од стране српске родољубиве елите
Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати. (мед.техн.у пензији 2001.)
Проф.др Милош Ковић,омиљен међу Србљем,одлично је писао да ће Косово и Метохија бити изгубљени онда када на издају пристане родољубива српска интелигенција.Прошле године говорио је пред студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци, па је рекао и то да Срби не требају одбацити латиницу,а ћирилицу није ни поменуо ( макар по писању новина).Мени се учинило да је то очигледан пример издаје и ћирилице,и КиМ, и српства уопште.А пошто сам и раније писао да је најопаснија издаја ћирилице од стране српске елите,покушаћу овим писањем да то и покажем, а можда и докажем.
И нисам вребао прилику да бих напао Србе којима се верује,а који су на супротној страни од историчара србомизитеља Самарџића,који је писао да је Карађорђе био коњокрадица и свињокрадица, него сам чиста срца писао о односу елите према ћирилици још пре читаве једне деценије.Било је то на сајту „Видовдан“ под насловом „Српска интелектуална елита да се одреди према ђирилици“, а пренесено је на још 12 сајтова.Као позитиван пример навео сам проф.др Слободана Антонића који је у интервјуу „Геополитици“ рекао отприлике ово:“Све моје досадашње књиге биле су на латиници,јер сам мислио да је свеједно,али данас видим да није свеједно па ће све будуће књиге бити на ћирилици.“И још је додао нешто чиме је превазишао људе из удружења ЋИРИЛИЦА : морамо пружити отпор ћирилицом.
Као негативан пример навео сам то што проф.др Мило Ломпар у неком свом тексту на седам страна пише о пожељној државној културној политици које нема,а уз српски језик ниједном није споменуо ћирилицу. Једном смо се заједно смрзавали на неком протесту пред зградом Владе Србије,а било нас је тако мало,па сам га упозорио да не поступа добро по питању писма.Одговорио је да свако на свој начин чини колико може.Данас мислим да он никад није чувао ћирилицу, а не чува је ни данас. Касније су књижевници и власт тако здушно прихватили Ломпаров пионирски отпор уставном пропису о језику и писму непомињањем ћирилице уз српски језик,да је држава дала новац за кампању под слоганом НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.Јер, нераздвојивост њихова не призилази само из историје,него и из самог Устава,којим се хтело армирање српског језика само ћирилицом,како је и било пре југословенства и комунизма.
У међувремену је Слободан Антонић „примио на знање“ мишљење Ломпара о ћирилици,па је на сајту „Стање ствари“ писао како Срби и иначе воле да се деле,и да је свеједно примарност ћирилице или ћирилица као једино српско писмо.Нису се Срби поделили на два писма из досаде,него им је то наметнуо друг Тито да би његова српскохрватско-југословенска латиница истиснула из српског језика српску ћирилицу,и тиме ослабила српски елемент.Лажна примарност ћирилице је њу проредила до нестајања,па је она само тешка превара и подвала САНУ и Матице српске српском народу.
Мило Ломпар је коначно своју издају ћирилице потврдио књигом “Дух самопорицања“ Она је од остале елите,па и од високошколованих Срба уопште,прихваћена као свето писмо, па је председник државе могао сасвим лагодно да 2001.г. ћирилици очита опело доношењем Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма,смртоносног по ћирилицу.
Пошто елитни клан својим јединством чува своје чланове од којекаквих неквалификованих упозорења из народа,па нико није ни писао о Ломпаровом виђењу питања писма, то ће сада да учини један инжењер, како зна и уме.
Ко чини одбрану ћирилице
Одбрамбене снаге ћирилице у једноазбучју,без којег није могућа одбрана српског националног писма од високошколованих и утицајних Срба, чине проосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад,основано 2001. (1500чланова), СРПСКА АЗБУКА Београд и ЧУВАРИ ЋИРИЛИЦЕ Ниш.Постоје још нека удружења која се здушно залажу за ћирилицу,али у двоазбучју.Она су добронамерна али и штетна,јер народ овако закључује: људи се толико труде око ћирилице,али нешто не иде,па мора да она има неку фалинку чим не може да издржи конкуренцију са „нашом“ латиницом.
Велика победа ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад
Захваљујући ЋИРИЛИЦИ Нови Сад извојевана је велика победа у бици за побољшање уставне позиције ћирилице,која после 2006. гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језики и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.“
Тада су на страни ЋИРИЛИЦЕ били: у име лингвиста мр Бранислав Брборић,у име државе Србије политичари Драган Којадиновић као министар за културу и председник Владе проф.др Војислав Коштуница.
У време владавине жутих топили се тенкови у Смедереву и ћирилица у целој Србији
Чим се упокојио Брборић, рано и изненада,а са политичке сцене сишли Којадиновић и Коштуница,Србију су преплавили огромни и скупи билборди на којима је писало:
ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И ABECEDA.У потпису Центар за толеранцију, Расим Љајић!
Вероватно је то Расим плаћао од своје плате,а кад му је понестало,можда је ускочила држава!
Био је то знак да се неће примењивати уставни пропис о језику и писму , а што се и обистинило петогодишњим одлагањем Матице српске да постојећу правописну норму (два писма у српском језику) усклади са уставном нормом (само ћирилица).И,коначно,она се дрзнула да 2010.г. у иновираном издању правописа остави и хрватску латиницу као друго српско писмо,уз напомену да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва (прогласили га комунисти 1954.,Хрвати га напустили 1967.,а Срби га нису напустили до данашњег дана).
Основна идеја у рату за ћирилицу,односно „ратни“ циљ удружења
Основна идеја је враћање ћирилице српском народу као његовог јединог националног писма,да оно поново влада као кад је Србија била нормална држава (академик Радомир Лукић).
Како су се у Србији одвијала борбена дејства између ћириличких и латиничких слова ( француски научник Сипријан Робер)
По Сипријану Роберу борба између ћириличких и латинских слова почела је 1059.г. кад је у Салони (старом Сплиту) синод Римокатоличке цркве ћирилицу прогласио ђаволовим изумом,а Методија јеретиком, и истовремено забранио коришћење ћирилице под претњом искључења из цркве.
За српске појмове удружење у Новм Саду је имало импозантну војску ( 1500 чланова),али је то ипак било мало наспрам мора хрватске латинице у Србији.Зато је удружење морало чувати потенцијал и ударати првенствено у главу латиничке змије,а она је била у генералштабу латиничара,односно гробара српске ћирилице. Биле су познате његове координате (Матица српска, САНУ, Одбор за стандардизацију српског језика и државна власт), па га је неуморно и дуготрајно засипало сазнањима и опоменама да ћирилица не може да опстане у двоазбучју. Такође су наведени бомбардовани и главним питањем: да ли ће и када правопис бити усклађен са Уставом.Матица српска је сматрала да је довољан одговор оно што је њен председник проф.др Драган Станић рекао усмено Драгољубу Збиљићу- нама је историја дала два писма и има тако да остане.Одбор за стандардизацију такође није одговорио на то питање,него је само у свом допису признао да је правописно нормирање писма од изузетног значаја,а законско присиљавање на коришћење ћирилице само од извесног значаја.
Лингвисти су дуго садили тикве са ђаволом (Драгољуб Збиљић)
Лингвисти су дуго садили тикве са ђаволом дајући двоазбучјем властима научно оправдање за латиничење Срба,али су,макар и уз велико кашњење, видели да је ђаво однео шалу,па су макар и уз његову помоћ ( Министарство за културу) били припремили Предлог новог закона о језику и писму,спасоносног по ћирилицу у двоазбучју.Некако истовремено изашла је из штампе (2017) и књига Немање Видића „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ“ у којој је он тврдио да предлог неће ни стићи пред народне посланике,а камоли да ће бити изгласан, јер то не жели државни врх.Тако је и било,па је Предлог чекао боље време четири дуге године.Подразумева се да кад нешто иницира једно министартсво, а то ипак не пролази,да то може бити закочено само са најновијег места
Лингвисти кренули у офанзиву,а државна власт одговорила контраофанзивом
Кад је, у међувремену, са тог највишег места још и било нешто јавно обећавано у корист ћирилице, и то шест пута,а ниједно обећање није испуњено,то је толико ражестило лингвисте да су заједно са „Новостима“ кренули у напад објављивањем око четрдесетак наручених радова о ћирилици од познатих људи, како би изашао из мрака онај њихов Предлог.То је забринуло државни врх, јер је претило да се ћирилица колико толико врати у живот,чиме би била угржена латинска перспектива Србије, па је уследио такав муњевит контранапад државе да је без могућности било какве расправе усвојен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма.
Лингвисти су тај закон прво дочекали на нож,али су,вероватно, са оног највишег места добили драгоцено тумачење докле се сме ићи са том ћирилицом,како држава не би ускратила инвестиције у нове пројекте које и смишљају и спроводе националне институције,а од којих инестиција лингвисти бивају награђени.Потом су лингвисти напрасно схватили да је закон не само добар, него и да чак личи на њихов предлог.А личи онолико колико и овца и коњ,јер имају по четири ноге,по два увета, по један реп итд.
Поменути Закон је истовремено и смртоносан по ћирилицу и добар за еуропску перспективу Србије,јер је коначно скинут огроман терет са плећа њеног председника. Додуше,био је тај терет ионако већ отањио на оних чувених 1,5%. Свођењем те ћирилице на још разумнију меру неће нам више домаћи србомрзитељи приговарати да њоме гурамо прст у око и својим националним мањинама и свом латиничком окружењу .Могућа је и похвала из Србима увек наклоњене ЕУ,јер се обуздавањем ћирилице чува мир и стабилност не самоу Србији,него и у региону.
Опело и годишњи помен ћирилици
Годину дана после усвајања Закона састали се лингвисти да оцене његову делотворност (панел-дискусија у организацији „Новости“).Рекоше да нема позитивних помака у корист ћирилице али да су они оптимисти, јер је држава ставила ћирилицу у први план.У стварности је она пребачена на тринаести колосек,на којем је латиница изџикљала толико да се шине једва виде. И још додаде проф.др Милош Ковачевић да се нада да ће Закон довести до кодификације једноазбучја,о којем тако дуго сањају борци за враћање ћирилице српском народу.Али у ком писму кодификација једноазбучја,имајући у виду да је академик Иван Клајн претио да Србија више не може бити ћириличка држава.Ту је он имао на уму дрскост ћириличара,односно њихову милитантност (академик Јован Делић),који су се усудили да на београдским надвожњацима и другде окаче транспаренте са поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ.А можда се тиме њима и светио јер су они у Кнез Михаиловој,измђу САНУ и њеног Института за српски језик,организовали седмодневни протест којим су захтевали одговорност њега и проф.др.Мате Пижурице.Скупљено је 5000 потписа и он је ускоро поднео оставку на место председника Одбора за стандардизацију српског језика.Седам дана је народ пролазио испод транспарента на којем је писало СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА . Да кодификација ипак може,али по моделу Клајна- у хрватској латиници?На то не мирише само она Клајнова изјава,него и оних незаобилазних 1,5% ћирилице у Новом Саду.Да тај Закон није можда опело ћирилици које је одржала власт уз саслужење лингвиста и целокупнне родољубиве и много кротке и ћутеће целокупне српске интелигенције, кад је пре годину дана закон ступио у антисрпску службу? И да поменута панел-дискусија лингвиста није можда давање годишњег помена писму које је некад било лице српско?
Интелигенција изван језичке струке о проблему писма
Сасвим је мало познатих имена писало о проблему писма у Срба.Па и то што је писано било је јалово, јер није помињан проблем двоазбучја у српском правопису.Осим тога,или нису писали о потреби да проблем писма реши држава,или су писали да није потребан закон.
Занимљиво је делање Небојше Малића кад у свом тексту “Ћирилица или Питање писмености и пристојности“ ( Стање Ствари) каже и ово: „Гледам у неверици како се разни заштитници ђирилице понашају као монтипајтоновске карикатуре.Никад више друштава за заштиту (не и одбрану!) ћирилице,а мање ћирилице међу Србима.А свима је заједничко што заговарају законе и њихову примену.“
Код Малића све о ћирилици погрешно
У показаним редовима има много ругања онима који нешто чине,од стране оних који ништа нису урадили, а паметују са велике удаљености од бојног поља,али зато нема нимало истине.
У време кад је Малић ово писао (31.1.2015.) постојала су само два удружења која су тврдила да ћирилица може да опстане само у једноазбучју,тј. као јединно српско писмо, па тиме и национално, а то су ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд.Камо среће да је таквих било још,али неки други су следили Мила Ломпара да је штетно залагање за једноазбучје.Учили су и од академика Пипера да ће тражење једноазбучја одбити Србе од ћирилице, а академик Јован Делић је те екстремисте називао милитантним.То је онај академик који је заједно са Милошем Ковачевићем држао предавања на Филозофском факултету у Српском Сарајеву у време деканисања Милане Бабић,кад се тај факултет званично представљао и на ћирилици и на латиници. А откад је декан постао историчар, самостално влада само ћирилица. Насупрот двојици поменутих академика има пример из Бања Луке да је двоазбучје, а не једноазбучје одбило Србе од ћирилице.Још почетком овог века тамо је основано удружење ЋИРИЛИЦА по узору на првоосновану мајку ЋИРИЛИЦУ у Новом Саду.Мајка је опстала у једноазбучју јер је на њеном челу био Драгољуб Збиљић као средњошколски проф српског језика,а на челу ћерке је био неки са проф.др који је следио српскохрватски лингвистички клан.А зашто су вође тих удружења естремисти и милитанти? Само зато што су захтевали примену уставног прописа о језику и писму.
Велика и гола неистина је и то да су се удружења залагала за „законе и њихову примену“.Насупрот томе, поменута два удружења су следила легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића који је био против закона о употреби ћирилице.Он је у заговарању за закон препознао намеру лингвиста да се употреба писма подели на службену (оно што пише држава) и јавну (оно што пише народ),па да се тако настави окупација Срба хрватском латиницом. Он је овако тумачио Устав: све ћирилица осим у приватној комуникацији физичких лица.И још : да ћирилица опет влада као у оно срећно време када је Србија била нормална држава.Вође удружења су заговарале да се донесе закон,али не да би се њиме одређивало шта ће се писати ћирилицом а шата латиницом, јер је то уређено Уставом, него само у том смислу да се пропишу казнене мере за непримењивање уставног прописа о језику и писму.
Лингвисти су заговарали да се законом одреди шта ће се писати којим писмом,а не удружења
Опет супротно ономе што пише Малић, закон су заговарали лингвисти, да би они , поред живог Устава,одредили шта ће се писати ћирилицом,а шта латиницом.И да при томе остане хрватска латиница у српском правопису,што је већ довело до помора ћирилице.Ти лингвистички филозофи су стручни и достојни у одбрани ћирилице тачно у оној мери у којој су је и сачували правописним двоазбучјем.И да закључимо: по питању разумевања проблема писма у Срба они нису академику Лукићу ни до глежња.
А што се тиче онога одбрана а не заштита ћирилице, подсећам Малића да су два удружења увек захтевала враћање ћирилице српском народу у пуном капацитету,а не поправљање њеног положаја за који бедни проценат разним чајевима и витаминима.Стављам му на знање како је на проценте реаговао проф.др Милош Ковачевић на скромном обележавању двадесет година рада ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад.Ковачевић је тамо позван да прими главно признање које даје то удружење,а претходно сам ја гласао да није заслужио никакво признање. Ја сам надгласан, и он је дошао јер воли признања,па макар и од исцрпљене и уморне ЋИРИЛИЦЕ коју никада раније уопште није уопште ни „констатовао“, а камоли да је у неком свом раду поменуо 17 Збиљићевих књига о ћирилици! Кад је узео реч опет уопште није споменуо тродеценијски рад за ћирилицу Драгољуба Збиљића,и дводеценијски на челу ЋИРИЛИЦЕ..А када сам ја узео реч и рекао као важно то да никада ниједан српски интелектуалац изван ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКЕ АЗБУКЕ није јавно затражио од државе да се ћирилица врати српском народу,те да се не може нешто ни добити ако се уопште не тражи,он је направио упадицу овим речима : мало читате! Пошто је била у питању свечаност ја сам се суздржао од одговора,али овом приликом позивам и њега и Малића и све остале,да наведу макар један пример који ме демантује. Узгред, могу им рећи и пример из Републике Српске.Кад је Културно просветно друштво “ПРОСВЈЕТА“ обновило рад почетком деведесетих година,издало је први број традиционалног часописа “Календар“.У њему пишу о буђењу српства проф.др Војислав Максимовић и проф. др Алекса Буха. Наравно,незаобилазна је и ћирилица, и то тако да се она врати чак до оне Титове равноправности писама! Па, аферим српска интелектуална дико!Та двојица и остали слични, учесници су рата у Републици Српској да се истера екавица коју су законом били увели српски родољуби и страдалници Радован Караџић и Момчило Крајишник. Њиховом заслугом је Република Српска рођена у ћирилици,а кад су они насилно склоњени са политичке сцене наступио је титовско-југословенски кадар.Зато се после успешно окончаног рата за избацивање екавице нико од њих није огласио поводом сатирања ћирилице,па ни главни противници екавице песник Ранко Рисојевић и Рајко Васић.Први је у време управљања Народном библиотеком Републике Српске у Бањој Луци имао хрватску латиницу на вратима.
Др Никола Танасић се згрозио над памфлетом ОСТАНИ СРБИН,ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ
Захваљујући читању онога што су писали „ћириличари“ већ две деценије, важан позитиван искорак је учинио др Никола Танасић, написавши коначно оно што треба: да су два главна питања имају ли Срби једно или два писма, и шта је службена а шта јавна употреба.Разлика између њега и „ћириличара“ је у томе што он не види решење, а ћириличари су писали да та питања нису за расправљање јер су решена Уставом после спроведеног референдума. Наравно њему је било испод части да напише шта су о томе рекли тамонеки ћириличари који немају ни титуле ни катедре.У свом тексту “Колико кошта ћирилица“ ( НСПМ) он се грозио чак и над њиховим порукама на малим самолепљивим плакатицама ОСТАНИ СРБИН,ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ.То су они позајмили од ОБРАЗОВОГ (Младен Обрадовић) БУДИ СРБИН,ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ, али су се плашили критике „елеите“, па су поруку мало ублажили.Јер рећи реч Србин то је велики национализам,а Срби са проф.др би да се борба за ћирилицу води у рукавицама.Да се њоме не упрљају. Ваља имати разумевања за Танасића,јер су у то време “Новости“ писале о српском примитивизму,па су показале и транспарент којег носи београдска омладина,покривши читаву Немањину улицу,а писало је ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА.Исти транспарент је показан и на стадиону „Рајко Митић“.Звездини навијачи су увек били у ћирилици,па и кад је комунизам био у пуној снази, али после показивања овог транспарента и навијачи „Партизана“ су прешли на ћирилицу.Њоме се пише и на зградама у Београду: БУЛЕВАР РАТКА МЛАДИЋА.
Типично је код Танасића да ни он не спомиње двоазбучје у српском правопису,иако пише о потреби да се код младих негује осећање значаја ћирилице.Па чиме да се негује,ако не прво учењем из правописа у школи.Изгледа да он уопште нема увид у стање у школству.Мом унуку у четвртом разреду гимназије српски језик предаје доктор наука,који на табли пише искључиво латиницом.Поштеније је у језику било у време оног друга Тита-у српскохрватском језику седам дана се писало ћирилицом,а наредних седама дана латиницом.Наравно, сви други предмети само латиница.Унук није смео да пита професора зар не би требала ћирилица по Уставу,него га је упитао у ходнику.Овај му је одговорио:“Слушај младићу,боли мене дупе за ћирилицу,важно је да се нас двојица разумемо.“
Танасић има конструктиван предлог
Танасић предлаже да се пропише обавеза исписивања фирми ћирилицом и латиницом.Ја сам још средином деведесетих година писао да би Срби били задовољни са 51% ћирилице,а пошто тај проценат нема ко да мери, био сам за то да се пропише обавезност ћирилице,а осталих писама по вољи.Мислим да је Мочило Крајишник предлагао исто када се вратио из еуропског казамата.Дакле, подржавам Танасићев предлог уз следећу допуну: латиничко писмо долази у обзир десно или испод ћириличког, и то словима величине 80% од ћириличких.Ово стога што се и тиме,без икаквих речи,указује на то које писмо је примарно, а и онако увек чујемо од лингвиста да је ћирилица примарно писмо.
Аутор: Немања Видић – nemanjavidicing@gmail.com
