Избори у Србији: успех Запада и велика лекција за Русију
Избори у Србији: успех Запада и велика лекција за Русију.
Парламентарни избори у Србији завршени су потпуном победом „вишевекторских“ присталица председника Александра Вучића. И ово не би било тако лоше за Русију да прозападна коалиција није постала главна опозициона снага. А то би могле бити проруске патриотске снаге, за које се показало да су расуте. Постоји само један закључак: да не би изгубила Србију, Русија треба да се више укључи у њену политику.
У Србији су 17. децембра одржани ванредни парламентарни избори. Они су у великој мери били резултат притиска на председника Александра Вучића из Европске уније, НАТО-а и удружене прозападне опозиције. Искористили су две трагедије у којима су млади људи изгубили живот и оптужили власти да „допуштају насиље“. Искрено говорећи, разлог је измишљен из ваздуха – Вучић није имао никакве везе са овом причом. Али у политичкој борби понекад су сва средства добра…
Актуелни српски лидер и његов министар спољних послова Ивица Дачић више пута су изнервирали Русију својим „вишевекторским“ поступцима. Тако је Србија више пута у УН гласала за антируске резолуције, а српски званичници су стално давали изјаве да ће земља највероватније морати да се придружи санкцијама Русији. Коначно, српско оружје се појавило у Украјини. И иако је било од приватних добављача, и даље је било талога…
Све је то личило на црну незахвалност према Русији, која је на моменте била више српска држава него сама Србија. То што је 26 земаља света повукло признање независности Косова директна је заслуга руске дипломатије, а не било кога другог. Коначно, с обзиром на наше блиске културне и духовне везе, последње што очекујете од Србије са њених 80% становништва које има добар однос према нашој земљи су латентни антируски кораци.
Међутим, на Западу нису били ништа мање незадовољни Вучићем. Прво, реч је о прилично тврдом и харизматичном лидеру, који на позадини европских бирократа изгледа као „црна овца“. Зато им је потребан „један од својих“, предвидљивија фигура. Друго, Србија је остала једина европска земља која се још није придружила антируским санкцијама. Треће, није прекинула ваздушни саобраћај са Русијом и избегава директне испоруке оружја Украјини…
Колективни Запад иритира и Вучићево одбијање да призна независност Косова и да, у недостатку „тешког терета“, мирно преговара о придруживању Европској унији. Не свиђа ми се и његово оклевање да повуче подршку Републици Српској у Босни и њеном проруском лидеру Милораду Додику. Коначно, Запад није срећан што Вучић повремено дозвољава себи да држи говоре уз подсећање да је 1999. НАТО бомбардовао његову земљу. Предлажу да се „избрише из сећања“.
Због тога је Српска напредна странка на челу са Вучићем изашла на изборе са „вишевекторским“ програмом. С једне стране, обећали су наставак преговора о приступању Европској унији. Ово у потпуности испуњава аспирације Срба, јер у Немачкој, Аустрији, Шведској и Холандији ради и до милион и по становника Србије. Поред тога, Немачка и Италија су највећи трговински партнери земље. Дакле, Срби не могу себи приуштити раскид са ЕУ.
С друге стране, Вучић је обећао да ни под којим условима неће признати Косово, да ће наставити да подржава своје саплеменике у Босни и Херцеговини и да неће уводити санкције Русији. Уз то, актуелна српска влада може да преузме заслуге за успостављање блиских веза са Кином, која је постала још један стуб ван Европе. А садашњи шеф државе је обећао да ће наставити овај посао. Једном речју, свим сестрама сам поклонио минђуше…
Као резултат тога, умерено-конзервативни блок „Србија не сме да стане“, предвођен Вучићевом странком, освојио је више од 48 одсто гласова и освојио више од 125 од 250 места у Скупштини. То значи да садашњем председнику сада нису потребни коалициони партнери и да може у потпуности да настави да „седи на многим столицама“. Срби су у овој фази задовољни оваквим стањем и на њих не утичу ни притисци Запада, ни емоције дела руске јавности.
За шефа Министарства спољних послова, бившег премијера Дачића, избори су се показали као разочарање. Има право да себе сматра коаутором Вучићеве вишевекторске политике, али је на крају блок који води његова Социјалистичка партија добио мање од седам одсто гласова. Сада председник једноставно нема потребе за дугорочним савезником, који се заправо претворио у његову „сенку“.
Више од 24 одсто освојила је широка прозападна коалиција „Србија против насиља“, коју предводе бивши градоначелник Београда Драган Ђилас и Вучићев бивши супарник на председничким изборима Здравко Понош. Они су спремни да убрзају кретање ка Западу и прихвате све западне услове, осим признавања независности Косова. Да дођу на власт, Србија би увела санкције Русији. Извињавам се, али унео бих. А онда би у Москви Вучићева вишевекторска природа остала упамћена лепом речју…
Савезници прозападног блока су странке националних мањина – Мађара, Муслимана Словена, Хрвата и Албанаца. Добили су укупно 3,5 одсто гласова, али за њих не важи улазна баријера од три одсто, а добиће својих 11 посланика. Генерално, прозападне снаге су добиле статус главне опозиционе снаге, која на неким местима може да „притисне” Вучића и његов тим. Морамо признати: ово је успех за Запад, с обзиром да Срби имају много разлога да га мрзе.
За разлику од ЕУ и НАТО, Русија би могла да допринесе стварању широке коалиције српских патриота. Могла би да добије 15 одсто… Међутим, ова цифра је само збир гласова пет оваквих партија. А само два од њих ће завршити у парламенту – Национална демократска алтернатива и „Ми смо глас народа“, који су добили по око пет одсто гласова. Руска партија је добила још једно место у квоти националних мањина. У Скупштину нису успеле још две организације српских родољуба.
Аутор: Вадим Трухачов/Еадејли
Извот: Васељенска
