Izbor Glavnog Zanatlije u Knjaza Mihaila 35 – SANU
Pred pitanjima šta izvesni Vladimir Kostić (ne)poznat kao predsednik nekakve firme u jednoj uličici koja izbija na Kalemegdan – traži u britanskoj ambasadi i kako lobira i „kupuje“ saglasnost za izbor svoga naslednika u koznačemu, pišu se naredni redovi.
Neki znaju da se u pomenutoj uličici nalazi Srpska akademija nauka i umetnosti – zato što je pored ulaza pribijena tabla ispunjena tim slovima i rečima, neki to znaju „po nečem vamo“, a neki to znaju jer su „tamo“ učlanjeni po ko zna kojim merilima.
Najviše je onih prvih, mada najvećem delu njih uopšte nije jasno o čemu se i o kome radi. Oni misle da je u pitanju nešto zaista ozbiljno, dok se tamo koriste zvučne reči kao što su „akademija“, „umetnost“, a o „nauci“ da i ne govorimo.
Drugih ima poprilično manje, a svi oni žive u uverenju da su tu zasedali oni koji su vo vremja ono, dok smo bili mali, organizovali svečane akademije povodom raznih radnih i drugih uspeha, a sada njihovi zasedajući naslednici tuguju što je sve manje zainteresovanih da akademijski obeležavaju tuđe uspehe i sopstvene neuspehe.
Najmanje je onih trećih, samo zbog toga što se najveći deo njih uporno pita zbog čega su se, pomoću kojih trikova i čijom krivicom tamo obreli.
A takvih je (ne računajući tu sto trojicu „zaslužnih stranaca“), po nesigurnoj računici onoga koji se još u osnovnoj školi jedva snalazio sa računom – 101 (sto jedan) redovni, 32 (trideset dva) pismena i 13 (trinaest) van radnog sastava, da li neradnika, da li nepismenih, da li iz one vrste kojoj se srbsko narodno pamćenje obraća posprdnim povikom „ajd’, Alija, nek’ je više vojske“.
Kako bi svaki od njih znao što manje o „ostalima“, a možda i zbog toga da niko, ni oni ni mi, ne bismo neoprezno upali u zamku pete kolone, svi oni, njih ukupno sto četrdeset šestoro, razvrstani su u osam kolona:
– Odeljenje za matematiku, fiziku i geo-nauke, sa 24 člana, od čega 18 redovnih, ali samo trojica od njih iz nauke – dva geologa i jedan geograf;
– Odeljenje hemijsko-bioloških nauka, sa 25 članova, od čega 15 redovnih u čija se znanja nikada nisam mešao ni pri mešanju farbe, ni pri pravljenju raznih prehrambenih specijaliteta, a o boji, ukusu i mirisu alkoholnih pića, preparata za ulepšavanje i podmlađivanje – da se i ne divani;
– Odeljenje tehničkih nauka, sa 13 članova, među njima 10 redovnih, sve samih građevinarskih, metalurgijskih, saobraćajnih, mašinskih, električarskih i raznih drugih inženjera (što znači da je to sve sam go šloser, zidar, elektroinstalater, saobraćajac, možda i šofer, računardžija), titularnih majstora koji su, po nesumnjivoj akademijsko-odeljenjskoj logici, svoja zvanja i znanja stekli na ciframa, proračunima izvedenih preko nekakvih matematičkih i fizičkih nenaučničkih zavrzlama; ovo poslednje utoliko pre što slabo računarsko iskustvo ovog potpisnika kazuje da kad god mu je bila potrebna pomoć za otklanjanje nekog „ozbiljnog tehničko-tehnološkog problema“, a mogući otklanjač takvih problema nije se našao pri ruci, već je delovao savetodavno, telefonom, uvek je imao jednostavno rešenje: „Izađi na ulicu i prvo dete koje naiđe, ili prva baba koja naiđe – to će ti uraditi“, mada se ni detetu ni babi nije dalo da se nađu u nekom naučničkom krugu;
– Odeljenje medicinskih nauka, kao najbrojnije, sa 28 članova, od čega 20 redovnih, uprkos tome što smo 11. maja 2020. godine, u jednoj medicinskoj emisiji iz neke beogradske televizije, mogli saznati da „medicina, nažalost, nije nauka, ona se samo poštapa na neka druga naučna dostignuća“, nalik vezi tehničkih „naučnika“ sa nenaučnom matematikom ili još nenaučnijom fizikom;
– Odeljenje jezika i književnosti, sa 20 članova, od čega 15 redovnih, među njima osmoro jezikoslovaca: jedan slavista, dok se u onom „višku“ nalaze po jedan anglist, romanist, germanist, etnolingvist, sociolingvist, komparativist i etimolog;
– Odeljenje društvenih nauka, sa 8 članova, od čega 6 redovnih, među kojima i po jedan psiholog i muzikolog;
– Odeljenje istorijskih nauka, sa 15 članova, od čega 9 redovnih, uključivo četiri umetnika, jedan arheolog i dva vicantologa;
– Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, sa 14 članova, od čega 9 redovnih, što molera i farbara, što muzikanata, što drvoprerađivača i kamenorezaca.
Lako je uočljivo da, po naznačenom „odeljivanju“, u nauke ne spadaju: matematika i fizika, jezik i književnost i likovne i muzičke umetnosti.
Kako se zna, ili seljačkom logikom pretpostavlja da ni matematika i fizika, ni jezik i književnost, ne spadaju u umetnost, a akademijski zvaničnici (da li administrativci, da li neki „zakulisno-naučni odlučivači“) ne priznaju ih za nauku, postavlja se pitanje zbog čega su se tamo uvršteni članovi uopšte našli u ovoj „važnoj“ instituciji.
No, kad su se već tamo našli, ne samo oni nego i oni iz „priznatih“ nauka, sve njih snašla je velika nevolja – našli su se u nedomici šta da rade i kakvim poslovima da se bave. Makar koliko se pozivali na srbsku pridevsku oznaku u naslovu svoga članstva, biće da skoro nikome od njih nije palo na um da se bavi srbskim nacionalnim poslovima. (Biće da je baš zbog toga na jednome mestu rečeno da se među tih skoro sto pedeset članova „jedva može naći jedan i po Srbin“, mada je ostalo nepoznato ko je taj jedan, a onom preostalom polovinom da se i ne bavimo).
Podrazumeva se da im to nije ni moglo pasti na um jer nisu imali od koga da čuju da je Družtvo Srbske Slovesnosti, osnovano 1841, sebi za obavezu postavilo „širenje nauke na srbskom jeziku i usavršavanje srbskoga narodnog jezika“, da je ubrzo počelo da prikuplja podatke o srbskoj prošlosti, te da je u svome Glasniku, počev od 1847. godine, objavljivalo tekstove koji su se odnosili na „povesnicu i starine srbske, zemljopisanije, državopisanije (stastitiku) i prirodopisanije srbsko“.
Godine 1864, Srbsko Učeno Družtvo, neposredni naslednik Družtva Srbske Slovesnosti, sve to saželo je u zadatak „zanimati se naukama i veštinama, u koliko se one ponajbliže odnose na Srbstvo“.
Kada je 1. novembra 1886. godine u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije izglasan Osnovni zakon Kraljevsko-srpske akademije, učinjeno je to sa plemenitim ciljem da ta nova ustanova „nauku obrađuje i unapređuje; da postavlja i održava zdrave osnove naučnome sudu; da obelodanjuje i izaziva istraživanja naučna u prirodi, društvu i istorijskim spomenicima; da potpomaže udomaćivanje i razvitak viših umetnosti; da udruženom snagom za napredak prosvete izvršava ono, za šta je posebna snaga nedovoljna“.
A sve u skladu s obavezama koje su Srbiji nametnute odlukom Berlinskog kongresa (1878) da joj se prizna nezavisnost, ali uz uslov da se odrekne srbske nacionalne istorije starije od Nemanjića.
Pošto se 1892. godine Kraljevska Srbska Akademija spojila sa Srbskim učenim društvom i preimenovala u Srbsku Kraljevsku Akademiju (SKA), moglo se desiti da se, uz rad na Reč-niku srbskoga jezika i na ispitivanju srbskih sela, „glavni rad SKA sastoji u naučnom radu njenih članova i u radu na izdavanju njihovih i drugih naučnih spisa“, naročito „njihovih“.
Ovo poslednje znači da Srpska kraljevska akademija i nije stvorena kao nacionalna institucija; bilo je to neveliko interesno društvo čiji je „glavni rad“, po pravilima nordijske škole, bio okrenut ispunjenju „intelektualnih“ obaveza koje je Srbija preuzela na Berlinskom kongresu i, posledično, omogućavanju „naučnih“ i materijalnih pogodnosti sopstvenome članstvu. I sve to na štetu budućih srbskih đaka i studenata i, posredno, srbskoga naroda i srbske države.
„Recept“ okupljenom članstvu za takvo „naučno“ delovanje dao je Stojan Novaković (1842-1915), na krštenju Konstantin, profesor Velike škole, višegodišnji ministar prosvete u Srbiji, spisom pod naslovom Srpske oblasti DŽ i DŽII veka pre vlade Nemanjine. Da bi ono što je napisano dobilo na težini, ali i da bi moglo poslužiti kao osnova novoj „nauci“, taj spis, glagoljiv a isprazan, objavljen je već 1879. godine, u Beogradu, u Glasniku Srbskog učenog društva, preteče Srbske kraljevske akademije, zbog čega je, kao „predvodnik kritičke škole srpske istoriografije“, bio „cenjen kao istoričar u Beču, Minhenu, Berlinu, Parizu“. U prevodu na razumljiv srbski jezik: čega se pametan stidi, budala se time ponosi.
Iako mu je moglo biti poznato da se mudar svet često poštapa latinskom izrekom bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči, Novaković je, samosvesno nadmoćan, izjavio da su nam „izvori, po kojima nešto znamo o srpskoj geografiji pre Nemanje, sačuvani u zapisima Konstantina Porfirogenita“, pomenuvši pri tome i vrlo sumnjiv Letopis popa Dukljanina u latinskom prevodu „nekakva slovenskog, nikad posle nenađenog rukopisa“. Stoga, posebno zabavnim treba procenjivati Novakovićevo razmatranje šta se pre Nemanje smatralo Srbijom, naročito zbog toga što njegovo razmišljanje ne nudi odgovor na pitanje kako je to jedna „nedonesena“ Srbija, sabijena u neke planine današnje središnje Srbije, odjednom, iz čista mira, mogla dostići državne, političke, vojne, kulturne, graditeljske i svake druge vrednosti nemanjićkog vremena.
A onda je sve krenulo „đavoljijem tragom“.
Brojnim naraštajima srbske mladeži „naučno“ je mozak ispiran i ispran „znanjem“ da su se njihovi ne baš tako davni preci, za tu priliku nazvani Sloveni, na današnjim staništima pojavili juče-prekjuče, u šestom ili sedmom veku, niotkud, da su vekovima živeli u čoporu, nepismeni, da su im analfabetske tečajeve „dali organizirat“ neki stranci, uz upotrebu nekakvih porfirogenitalija, ne bi li preko njih i kroz njih saznali štogod o sebi.
„Naučnicima“ zaduženim za takvo ispiranje bilo je to utolkiko lakše što su u međuvremenu uspeli da se napoje satanističkim, socijalističkim idejama nastajalim u istoj toj germanskoj „istorijskoj“ školi, tako da je, primera radi, Ljubomir Kovačević (1848-1918), istoričar, profesor Velike škole u Beogradu, državni savetnik, član Srpske kraljevske akademije i jedno vreme njen glavni sekretar, čiji je doprinos srpskim nesrećama tokom 20. veka (i danas) skoro nemoguće uporediti sa „doprinosom“ bilo koga drugog Srbina od onda do danas, „znao“ da pri kraju Velikog rata svoje neznanje prenese vojvodi Živojinu Mišiću (1855-1921) i srbsku Slavoniju, zvanu i Mala Vlaška, prepusti hrvatskim susedima.
Uostalom, dr Arčibald Rajs (1875-1929), švajcarski kriinalist, kapetan srbske vojske, srbski dobrovoljac, ne piše uzalud da „inteligencija“ ponikla iz srbskog naroda „skoro ništa nije učinila za svoju zemlju“ tokom Velikog rata. Njen „propagandni rad“ bio je tada sveden na pisanje i objavljivanje „nekih dosadnih knjiga, i to brojnih, lišenih iskrenosti, pošto njihovi tvorci nisu učestvovali u onom natčovečanskom podvigu koji su hteli da veličaju pred saveznicima i neutralnim zemljama, knjiga koje su, uostalom, malo ili nimalo čitali i oni kojima su bile namenjene“… Jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno… Odmorna, zabušavanje tokom rata, ‘inteligencija’ je iskoristila umor onih koji su gradili veličinu svoje zemlje… Istinske vrednosti srpskih zemalja… istisnute su… Čast je nepoznata vrednost na berzi ‘inteligencije’… Ono što ona u zgodnoj prilici hoće da podmetne kao rodoljublje samo je obična zavist prema drugima. Mnogi pripadnici ‘inteligencije’ bi hladno žrtvovali slobodu i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi“.
I takva kakvom ju je predstavio dr Rajs, inteligencija u Srba našla se posle Drugog svetskog rata na meti nove komunističke vlasti, budući da je njen čelnik Josip Broz (1892?-1980), poznatiji kao DrugTitoJašeNaČeluKolone, po dolasku u oslobođeni Beograd izjavio da se „mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada“.
Još manje Srbska kraljevska akademije u njoj.
Čak se i sredinom osamdesetih godina prošloga veka, general Kosta Nađ (1911-1986), visoki armijski komandant, narodni heroj, čovek koji nije verovao „da su u partijskim redovima komunisti u manjini“, bavio pitanjem „zašto bi radnička klasa davala pare Akademiji i akademicima, koji rade u interesu onih koji su protiv vlasti radničke klase“.
Ako i nije rekao da Akademiju nauka treba raspustiti, moglo bi se iz njegovog generalskog razmišljanja zaključiti da se neko ranije time već bavio. I jeste: svojevremeno, Milovan Đilas (1911-1995), „demokrata krvavijeh ruku“, poznat i kao „princ Politbiroa“, uspeo je da Akademiju zatvori na dva meseca i osnuje matičnu komisiju za izbor „naših odanih kadrova“.
Ko zna po čijem savetu, možda i na ličnu inicijativu, tadašnji predsednik Akademije Aleksandar Belić (1876-1960) doveo je Bravara da otvori vrata, a za uzvrat zadržao ga je u Akademiji, da bude Drug Član. I sada, Nađova ideja da „radnička klasa“ obustavi finansiranje pomenute Akademije, nije ništa drugo do predlog „nadležnima“ da se Akademija nauka ipak raspusti. Što da ne i tako, jer Bravar više nije bio među živima, pa je nekadašnji Đilasov naum ostvariv, makar i sa zakašnjenjem. No, ono što je najznačajnije u Nađovom shvatanju sopstvene revolucije (i revolucije njegovih saboraca) jeste stav da je sav lični interes profesionalnih revolucionara proglašen „istorijskim interesom radničke klase“! Razumljivo je, stoga, što „lični“ revolucionari zahtevaju od „istorijski zainteresovane radničke klase“ da brani tu i takvu revoluciju, čak i ako su „istorijski akademici“ i njihovi učenici tumače srbsku istoriju „kako drugovi kažu“.
Kad je već tako, prirodnim treba smatrati što je Srbska kraljevska akademija „privremeno zatvorena“ i nedugo zatim otvorena pod novim imenom – Srpska akademija nauka (SAN) i što su, mada u drukčijoj formi, ostala na snazi antisrbska načela važeća u vremenu „nenarodnih režima“.
Godine 1960, Akademija je svoju „naučnu“ delatnost proširila i na umetnost (sa njenim prvim slovom na kraju akademijske skraćenice), tako da je ta nova brozovska institucija počela da „razvija neumoran rad na pitanjima naučnih instituta… i da tu da prilike i mladom pokolenju da se dalje usavršava, radeći na naučnim problemima u institutima, pomažući privredi i našem naučnom razvitku i dajući obrazovanje naučne snage našim višim školama“. Uređeno je to tako u skladu sa „najvažnijom novinom“ u Zakonu o Srpskoj akademiji nauka sa same sredine 1947. godine da Akademija „rezultatima svoga rada doprinosi progresu društvenog uređenja Narodne Republike Srbije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije i blagostanju njenih naroda“.
O kakvom se „progresu društvenog uređenja… Narodne Republike Srbije“ radilo, najbolje kazuju bar dve činjenice:
Prva, na onome vrlo poznatom šumskom zasedanju (1943) koje je „izglasalo“ komunističku naredbu da se Jugoslavija federalizuje, Srbija nije imala svojih predstavnika (kako je to tamo objašnjeno: zakasnili su na tramvaj), tako da nije mogla ni da utiče na svoj „razvoj“; i
Druga, Novosadski dogovor (1954), navodno u organizaciji Matice srbske a u sedištu pokrajinskog komiteta Komunističke partije (da se neko od pozvanih Srba ne bi, kojim slučajem, setio da protivreči), srbskom jeziku „ravnopravno“ je nametnuto latinično pismo.
Sa tim u vrlo bliskoj vezi jer Broz je ipak bio samopriznati okupator u Srbiji, važna prateća odluka te „najvažnije novine“ bila je njegov „izbor“ za počasnog člana Srpske akademije nauka, 11. novembra 1948. godine, što je dalo „meru“ kasnijim izborima novih članova, i redovnih, i dopisnih, i nepismenih.
Predaleko je, dakle, brozovsko počasno „razvijanje neumornog rada na pitanjima naučnih instituta“ od one početne obaveze koju je Akademijska Začetnica zamislila kao „širenje nauke na srbskom jeziku i usavršavanje srbskoga narodnog jezika“, prikupljanje podataka o srbskoj prošlosti i objavljivanje tekstova koji su se odnosili na „povesnicu i starine srbske“…
Podsećajući na navod da je brojnim naraštajima srbske mladeži mozak „naučno“ ispiran i ispran „znanjem“ o(be)smišljenim u navodno najvišim naučnim institucijama u Srbiji, srbski narod našao se u bezizlazu pred besmislicama, ili glupostima koje izriču kojekakve akademijske prišipetlje nalik onoj što odvali da je „jedno kad nam tobožnje istorijske istine podastiru neuki pseudoistoričari, zaneseni diletanti, nedoučeni amateri, preambiciozni radoznalci ili površni publicisti željni naučnih senzacija iz prošlosti, a nešto sasvim drugo kada to čine docenti ili profesori uglednih fakulteta Univerziteta u Beogradu“.
Ako se srbski narod već decenijama nalazi u bezizlazu, žrtve svega toga jesu i njegovi političari koji su svoje neznanje sticali od upravo pomenutih „uglednika“, tako da su mnoge političke odluke od sudbinskog značaja za srbski narod i srbsku državu samo odraz antisrbskog „naučnog“ raspoloženja akademijskih, vanrednoredovnoprofesorskih, docentskih i nastavničkih „znalica“.
Znamo li da se Odeljenje istorijskih nauka, po svome mestu u odeljenjskom „naučnom“ redosledu, smatra poslednjom rupom na svirali, te da ista ta odeljenjska nomenklatura ne smatra srbski jezik naukom, jasno je da institucija poznata kao Srpska akademija nauka i umetnosti, skraćeno SANU, otvoreno deluje protiv srbskih nacionalnih interesa.
Njen čelnik Vladimir Kostić (1953), lekar-neurolog, nikakav Srbin (a, kažu, takav i lekar), tu je istinu 18. oktobra 2015. godine overio svojom izjavom uob(ez)ličenom sledećim rečima: „U ovom trenutku jedina politička mudrost je na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo koje de fakto i de jure više nije u našim rukama“.
Imajući u vidu sve što je dovde izloženo, ne može se izbeći sud da institucija poznata kao Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) deluje više zanatski, nego naučno. Stoga, predlažem da se ona odrekne sadašnjeg naziva i sebi nakači neki koji odgovara njenom stvarnom statusu, najbolje: SRPSKA ZANATSKA KOMORA, te da, u skladu sa tom izmenom, u svoju organizacionu strukturu, umesto odeljenja, uvede esnafe.
Tim činom otvorio bi se prostor za stvaranje jedne ozbiljne Akademije koja bi baveći se srbskom jezičkom kulturom i srbskom istorijom zaista delovala u srbskom nacionalnom interesu i srbski narod vratila svojim izvorima, tokom mnogih prethodnih decenija zarušenim antisrbskim delovanjem nesrbskih akademija poznatih kao Kraljevsko-srbska akademija, Srbska kraljevska akademija, brozovsko-srpska akademija nauka i njenog posmrčeta poznatog kao Srpska akademija nauka i umetnosti.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
