Избеглиштво без повратка

Кад генерал Милорад Ступар у телевизијској емисији „Хит твит“ (13. фебруара 2022) рече за некаквог генерала Здравка Поноша, председничког кандидата, да „осим што га зовемо ‘млађи референт Здравко’, ми га зовемо и дезертер“, да „ако није бранио свој Книн, неће бранити ни моју Кикинду“, те да је „остао под сукњом у Београду“ и на ноши, потписник наредних редака присети се да је пре двадесет и кусур година, текстом „Избеглиштво без повратка“ објављеним у новосадском Дневнику, у два наставка, 19. и 20. јануара 1993, покушао да јавности у Србији укаже на могуће последице онога што се дешавало по Србској Крајини.

А тамо, уз незнатна скраћења овде, писало је и следеће:

Познато је да су се најбројније миграције по србском етничком простору дешавале у изузетно драматичним временима и уз догађања која су у први план истицала разлоге биолошког опстанка србског народа, али је исто тако познато да је историјска наука у Срба необјективна и неправедна кад о тим миграцијама пише: све те покрете србског народа она сврстава у сеобе не трудећи се да при томе примети разлике у разлозима који су до покрета довели. Несумњиво је да се сви такви разлози могу сврстати у разлоге принуде и разлоге слободног избора.

Разлози слободног избора налазе се у сеобама насталим деловањем економских фактора, односно фактора који делују без и мимо воље државне власти. Избеглиштво до којег је дошло принудом садржи у себи и претпоставку да ће се избеглице вратити својим огњиштима чим престану да делују разлози због којих се и кренуло у избеглиштво. Одустајање од повратка и претварање избеглиштва у пресељеништво, томе чину дају сва економска обележја и, према томе, све карактеристике слободног избора. Разлози принуде срећу се у свим покретима становништва насталим деловањем политичких сила, пре свега војних.

Сасвим сигурно, велики ратни походи у својој основи носе довољно разлога да једно становништво покрену с одређеног подручја и да на његово место доведу друго становништво. Покренуће се једно становништво тек кад постане очигледно да војни поход функционише огњем и мачем и да не постоје реални изгледи за отпор и спасење. Пред таквом принудом, становништво бежи, оно се не сели. По правилу, у избеглиштво се носи, или води, само оно што се у моменту покретања нашло под руком. Чак и кад се има времена да се за бежанију нешто припреми, паника као пратећа појава свих принудних покрета, спречава да се понесе и оно што не би представљало велики терет у путу, а могло би корисно послужити у новом боравишту (документи, драгоцености, новац). У таквим околностима, једини „економски“ интерес оних који су избегли јесте да се преживи.

Са друге стране, војном фактору чији је поход изазвао бежање становништва, и који је тим чином већ остварио један од циљева предузетог похода (као замену за испланирано геноцидно ликвидирање очекиване и унапред фиксиране жртве), преостаје да освојену територију претвори у економску базу за своје даље надирање или за свој даљи временски неодређен боравак на тој територији. Први корак у реализацији таквог циља јесте довођење новог становништва које би требало да постане ефикасна замена за тамошњи ранији радни (привредни) потенцијал. Било да се ради о довођењу сопственог становништва или о превођењу неког другог становништва економски заинтересованог за територијално проширење, не може се занемарити пресудан политички фактор у целом збивању. У први план су избачени разлози економског карактера (и у будућем времену таквим ће се разлозима придавати искључиво економска обележја), али је чињеница да је у основи таквог насељавања, једнако као и избеглиштва, био политички мотив. Евентуално касније враћање избеглица на своје територије може бити резултат искључиво политичких збивања, а такође и повлачење оног дела насељеника који су тамо дошли под видом економске потребе. У свим таквим миграцијама, економски је фактор само пратећа појава одређених политичких збивања.

Стога, неосновано је залагање многих теоретичара да се у основ свих збивања постави економски фактор. Има нешто што своје место мора потражити и испред економског: духовност. Тако, на пример, римокатоличка црква са једне, и ислам са друге стране, већ вековима воде верски рат против србског православља, одлучујућег фактора за спречавање даље експанзије ових двеју религијских институција, оних првих на исток, оних других на запад. Иако се Ватикан и пре избијања Првог светског рата и почетком деведесетих година 20. века залагао за крсташки рат против србског православља, Србска православна црква прихватила је ватиканску тезу да рат у бившим југословенским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини није верски; ту своју „прихватљивост“ она је протумачила као потребу да се учини први корак ка успосгављању екуменизма.

И у верском разлогу може се, наравно, наћи елемената економског интереса, али се мора признати да је у основи свега људског деловања – духовност. Ако ништа друго, као доказ за такву тврдњу може послужити чињеница да је човек, пре но што постане некакав економски чинилац у друштву, сам за себе или у окружењу, био и остао духовно биће. Све његово касније деловање, и у детињству, и у времену кад заиста делује као економски фактор, и у старости, биће усмеравано из његовог „духовног комплекса“.

Не треба, наравно, занемарити ни политички интерес силника да неке своје превасходно политичке мере објасне економским разлозима. Тако је, на пример, насељавање Арнаута у србске крајеве испражњене „Великом сеобом“ (1690), или Херцеговаца, Брђана и Црногораца у некадашњи Новопазарски санџак, могло бити представљено као „економска нужда“, и тај је разлог могао бити прихватљив и за оне који се насељавају и за оне који су Турцима били супарник у стратешким интересима на том подручју јер им је у том тренутку, због сопствене слабости, одговарало да то тако прихвате. У истоветну категорију разлога може се сместити и колонизација углавном србског живља из планинских крајева Црне Горе, Далмације, Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније, Босне у Војводину после Другог светског рата. Јесте да је Војводина Србска делимично испражњена после исељавања Немаца (Маџари су „заборављени“!) и да је војвођанску равницу требало обрађивати, и јесте да је постојао економски интерес да се становништво из брдских крајева смести у економски повољнији амбијент, али се не може занемарити и забашурити првенствени политички интерес нове власти у Југославији да, за случај неког могућег послератног плебисцита у Војводини (као што се то после Великог рата десило у Корушкој), ојача србску етничку масу која би својом већином одлучила о будућности Војводине…

…Истовремено са већинском србском колонизацијом у Војводину, све србске крајеве на југозападном делу Југославије требало је етнички ослабити и отворити за пенетрацију (продор) хрватског римокатолицизма и босанског муслиманства. Први део пројекта успео је јер је створена србска већина у Војводини, а што се онај други део претворио у „политички промашај“, оправдање треба тражити у исконским тежњама србског народа да и у најтежим околностима остане на својим огњиштима. Како то каже Стеван Поповић у књизи Путовање по новој Србији, Београд 1950, на страни 11, „кад сваки завојевач своје перо очупа, не оста ништа више завојевачево, него опет оста миран народ старосрпски који је за своју земљу и огњиште прикован вазда био“…

…Заиста је тешко утврдити да ли политички фактор дубље и трајније од економског делује на пресељенике, њихове нове суседе и на државну организацију, или је можда обрнуто. И можда ће личити на епско претеривање свака тврдња, макар је изрекао и ауторитет као што је академик Васо Чубриловић (1897-1990), да је преквалификација сточара у пољопривреднике (после честих сеоба, односно избеглиштава) успорила развој србске цивилизације, али је тешко оспорити и мишљење да су људи из економског избеглиштва склонији од других запуштању националног интереса; нарочито су урбанизација и индустријализација створиле економске, друштвене и моралне претпоставке за постепено губљење националног идентитета те врсте пресељеника и за њихову потпуну асимилацију у новом завичају.

Биће неспорно да су све ове миграције позитивно утицале на физичку и менталну конституцију млађих нараштаја измешаног становништва, пошто су етнобиолошким стапањем, односно успостављањем породичних веза између пресељеника и староседелаца, најлепше и најбоље њихове особине преношене на заједничко потомство.

А много је значајније питање да ли се у случајевима неког пресељавања ради о избеглиштву (прогонству), избеглиштву без повратка или о сеоби са личним мотивом, односно да ли је до пресељења дошло принудом или по слободном избору.

Из таквог разликовања проистећи ће и једно изузетно важно питање везано за морални аспект пресељеништва. И у избеглиштву без повратка и у сеоби са личним мотивом (у сваком случају, чиновима насталим по слободном избору), постепено долази до слабљења веза са старим крајем и затим до њиховог потпуног кидања. У случају избеглиштва без повратка брже се пресецају сопствени корени и истовремено се у подсвест потискују разлози због којих је дошло до (само)ампутације од сопственог народносног стабла; жури се са заборављањем браће „што се не хће у ланце везати / (но) се збјежа у ове планине / да гинемо и крв проливамо / да јуначки аманет чувамо/ дивно име и свету слободу“.

По прилици, Његош је знао зашто је то рекао и зашто баш тако. У коментарима Горског вијенца, овим стиховима не придаје се неки посебан значај, али се ни као примисао не среће тумачење да је избеглиштво, а нарочито избеглиштво без повратка, својеврстан вид везивања у ланце. И то је доказ да су слобода и ропство моралне категорије, а не друштвене, те да се, временом, статус оних који су избегли у слободу претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај јер је за њом стигао (или са њом остао) њен „заштитник“, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва и таквих избеглица. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

У ствари, својом вербалном агресивношћу која ће понајвише бити компензација за кукавичлук исказан у завичају, добеглице ће се врло брзо натурити новој средини. Нове србске комшије, болећиве по природи, некритички ће прихватити све конструкције наводних разлога за избеглиштво. У ранијим временима, било је то сакривање од „освете“ јер је неки предак, отац или деда, или добеглица сам „убио неког Турчина“, а у збивањима која смо претходних деценија могли и ми пратити, био је то „притисак“. У случајевима „освете“, да се избеглици не би ушло у траг, свака избегличка прича оскудевала је у детаљима, због чега је и у самом потомству једино упамћен тај „несрећни Турчин“. Ни наслутити се није могло да су остављени рођаци, заборављени кумови, бивши суседи, одбачена браћа таквог избеглице били спремни да зарад његовог спаса, али и сопственог опстанка, и своју главу заложе пред могућим „осветницима“. То им се није дало јер онај кога је требало заштитити, узмакао је, или избегао, или побегао са бојног поља. Они што су узмакли „испод притисака“, понављали су само да су свој завичај напустили под притиском и да су дошли да се из слободе боре против свих врста притисака (мада нико не казује чијих и каквих).

Ако је неко од њих „тамо“ продао своју имовину по ценама „овамо“ несхватљиво високим, лако се могао одбранити јер „тамо“ су такве цене. Ни речју нису наговештавали да је „тамо“ и даље остао „притисак“ и да су они шго су „тамо“ остали, наставили да одолевају притисцима. По правилу, овој категорији поплашених припадају речити и умни људи, али људи сујетни и без истинског самопоштовања. У „слободи“, нови суседи обасипају их поштовањем. а узгред им приписују и хероичке особине, да би се, у временима заиста озбиљним, од њих самих сазнало да су разлози њиховог бекства били бескрајно безначајни и да такве разлоге није вредно ни помињати; тако су у једној емисији из београдског телевизијског студија, скоро истим речима, своје „изгнанство“ у Београд образложили књижевници Момо Капор (1937-2010) и Гојко Ђого (1940).

У таквим невољама, за србском нејачи вуку се и колоне оних који су намерни „само да сместе нејач“, а никад се више не врате. Ако им се постави неко питање у вези с одсуством „из прве борбене линије“, они то правдају потребом да помогну „овде“ и „одавде“. Током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Србску, на пример, многи штабови територијалне одбране у србским крајинама редовно су подсећали своје комшије, другове, рођаке и пријатеље да се врате, многима је запрећено да ће бити сматрани издајницима уколико се не одазову у одређеном року, а на разним странама истицана је одлука да ће свима „заборавним“ (отпадницима) бити одузета сва имовина коју су својом вољом напустили. Ова категорија србских избеглица нашла је мање или више лагодан смештај код својих рођака из претходне генерације, оних који су већ „заборавили“ да се врате својим напуштеним огњиштима, или код потомака оних који су своју „заборавност“ потисли у подсвест још пре три, четири, пет или више генерација. Одмах приступајући градњи кућа, купујући имања, добијајући земљу на обраду, запошљавајући се, избеглице се недвосмислено одлучују да одустану од неког могућег повратка у завичај. На тај начин, они се од избеглица по принуди претварају у избеглице (пресељенике) по слободном избору. Њихово пресељеништво претвара се у својеврстан вид економске имиграције. Они врло брзо почињу да решавају своје егзистенцијалне проблеме и, најчешће, оствариће известан статус повољнији од онога који су имали у своме старом крају, макар причали да „овамо“ нису прихваћени како треба, чак и кад су се „снашли“ у сопственом предузетништву. Отуд и констатација, за остали свет необјашњива, да је деведесет пет одсто избеглица смештено у домаћинствима, а тек онај преостали мали део у избеглиштву постаје бескућник.

Сви они, и директни заборавници и њихови потомци, живели су и одрастали, умирали и рађали се са неизговореном жељом да им њихови „тамо“ остављени сународници забораве тај грех. Времена су била таква да су се ранијим избеглицама прибрајали нови, да су се рађале генерације оптерећене родитељским гресима и да су се, као мелем на незалечене ране, прижељкивале нове избегличке бујице пред којима би ти греси били бар привремено потиснути у сенку. Стварао се тако један огроман, непробојан резерват оних који су и жртве својих саплеменика одбацивали као туђе; одбацили су их са мржњом јер их те жртве подсећају на сопствено отпадништво. Између ове избегличке мржње и мржње коју некадашњи православни преобраћеници у ислам или римокатоличанство исказују према својим дојучерашњим истоверцима, суштински да и нема разлике. И они који се не хтеше у ланце везати, и они који у највећем злу осташе верни православљу, били су својим отпадницима једнако на мети: верска мржња била је усмерена на затирање дојучерашње православне браће, а избегличка мржња на прекидање свих веза с онима који би о њима, избеглицама, могли сведочити као о избеглим отпадницима.

Како су по Србији, временом, стваране разне институције грађанског поретка и „невладиних организација“ (макар ова синтагма била схваћена и као псовка), почев од демократије до интернационализма, од братства и јединства до реформизма, од мировњаштва до космополитизма, од хуманитарних права до културних „очишћења“, за све оне који су се као „личне и породичне“ избеглице одрекле својих огњишта, била је то лепа прилика да се заогрну плаштом неке од тих „доктрина“. Најприхватљивија и најпрепоручљивија била је демократија (у коју се лако сврставају и интернационлиам, и космополитизам, и културна „очишћења“, и хуманитарна права), с тим што се овде под демократијом почињу подразумевати „народни интереси“ схваћени по мерилима отпадништва. Проглашава се, тако, врховним народним интересом све оно што је менталитету србских избеглица утисло жиг отпадништва: лични и национални кукавичлук, занемаривање националних вредности и традиција, некритичко приклањање цивилизацијским токовима савременог западног друштва и раскид с изворима аутентичне србске цивилизације, колаборација са србским непријатељима, и слично. Стога, разумљиво је што присталице моралног избеглиштва из Србства у европску цивилизацију ниподаштавају србска историјска искуства и, на пример, инсистирају на стварању професионалне војске која би једино била одговорна за одбрану отаџбине. Таман као да су све професионалне војске познате у досадашњој људској историји очувале сва царства која су им била поверена на чување.

Не треба се чудити што ће се таквом начину размишљања о „народном интересу“ прикључити и део Срба на које су владајућа идеологија и идеологизована школа током последњих неколико деценија оставиле изузетно дубоке трагове, нарочито на њихова схватања о анационалном, као моделу за превазилажење свих сукоба вековима изазиваних на верској или народносној, односно националној основи. Ако су страни верски фактори (римокатолицизам и ислам), без особитих тешкоћа, у разним временима и у најразличнијим условима, на своју страну релативно лако могли преводити многобројне Србе, и ако су такви конвертити истовремено престајали бити и Срби, онда ничег необичног нема ни у чињеници да се многи србски изданци, наши савременици, такође без тешкоћа и у уверењу да је то природно, одричу своје националне припадности и изневерују националне интересе свога дојучерашњег народа. У ствари, компонента анационалног у њиховој идеолошкој свести делује као својеврстан вид антисрбства и антиправославља, те такви преобраћеници, у одсуству историјске свести и свесно напуштајући крило свог дојучерашњег народа, постају његови потенцијални гробари.

И, сад, како тумачити саопштење једнога високог србскога војног команданта да је, на једноме месту, „један километар фронта бранило тридесет пет бораца, што је око три пута мање од норми… за употребу јединица“.

Или, податак саопштен на једној трибини у Новом Саду да је на једноме месту седамдесет пет Срба држало линију дугу тридесет два километра, а на другом – десет Срба држи линију од око четири и по километра.

А све због тога што су бројни војноспособни Крајишници дошли у Србију да помажу „одовуд“, мада је такву „помоћ“ најкорисније упоредити с оним што је Слободан Милошевић изговорио на пола године пре но што су га нови демократски властодршци у Србији (или демократски пучисти), они што у Савезној скупштини запалише изборни материјал који је могао сведочити да на власт нису дошли већинском вољом бирачког тела, већ да су „наручени споља“, испоручили хашкоме „суду“ не би ли тамо био уморен и био спречен да изговори истину о разбијању Југославије и страдању србскога народа, али и да би био онемогућен да се брани од помињаних и других „истинољубаца“.

Ипак, остао је траг да је Милошевић у Телевизији „Палма“, на питање о „издаји“ Србске Крајине и „колико је тачно да сте ви тражили да се брани Република Српска Крајина, чак да сте инсистирали на одбрани Републике Српске Крајине, а десило се да ‘Бљесак’ и ‘Олуја’ буду баш бљесак и олуја“, изговорио и следеће:

„Ја сам се залагао да се брани јер сам проценио да, колико год одбранили, у преговарачкој позицији коју смо морали тиме да остваримо, дошло би до бољег решења. Чак им је таква порука и послата. Није било ни једног јединог потеза одбране. После смо гледали како се хрватски генерал џипом вози пола сата кроз огромно складиште војне опреме коју су (Крајишници – ИП) имали на располагању да бране Републику Српску Крајину, а онда су замерили да смо то (одустали од одбране Србска Крајине – ИП) ми учинили. Ја сам тада рекао групи политичара (из РСК – ИП), ви нећете да браните Републику Српску Крајину ни пола сата, а од мене тражите да одавде пошаљем децу да гину за одбрану ваших кућних прагова са којих сте побегли главом без обзира. Такву одлуку ја нисам хтео да донесем.

Ми смо могли да одемо да им помогнемо, али не да уместо њих бранимо Републику Српску Крајину. И не би било ни праведно да неки младић који је примио избеглице из Републике Српске Крајине и оне који су (из састава крајишке војске и способне за војску – ИП) побегли главом без обзира пред усташким нападима, иде тамо да гине док они овде само воде политику и објашњавају како је то наша света дужност. Света је дужност сваког патриоте и сваког Србина била да се брани, а не само ових Срба из Србије који су учинили све за одбрану српских интереса, за одбрану у толиком низу година. И то је једно најружније лице и овог пуча од 5. октобра (2000 – ИП) јер су у првим редовима били они из Републике Српске, доведени додуше и плаћени, због којих је овај народ и кошуљу с леђа скинуо да их одбрани, због којих су им уведене санкције, због којих су им отишле наниже и стандард, и плате, и снабдевање, и све друго што је чинило квалитет живота у овој земљи.

Те ће ствари, нажалост, бити чињенице које неће бити комплимент за оне који су у њих били умешани, или које су им дали некакав допринос.

Ви, видите, ако бисте из свега овога што сам вам рекао извукли један заједничкки именитељ, онда бисте видели да ми никад нисмо, како бих рекао… сами себе жалили или богорадили и кукали над неувиђавношћу или неразумевањем наших другова, наших сународника преко Дрине, него смо, без обзира на грешке које су чињене (у Крајини – ИП) и катастрофалне потезе које су (крајишки политички и војни челници – ИП) вукли с времена на време, настављали у постојећим условима да се боримо за одбрану националних и државних интереса не осврћући се на све то јер нам не би ништа ни вредело да ми сада дижемо руке од њих зато што су они, ето, направили грешку и да правимо алиби себи због њихових грешака. Уосталом, ми смо то све радили због народа а не због политичара који су правили грешке, а за народ се мора дати све и не може грешка политичара да буде изговор да се престане са борбом за народне интересе“.

Па, кад је већ тако, онда оном председничком кандидату из првога пасуса овога текстића, школованом да брани свој народ, али побегуљи и дезертеру неспремном „стићи и утећи и на страшном месту постојати“, преостаје само да се на тренутак извуче испод сукње, покрије ношом и србски народ спасе од себе.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!