Ивона Живковић: Медицина oд масовног застрашивања до уносног бизниса
Да буде избачен из историје медицине – тексашки лекар и природњак Чарлс Кембел највише је допринео сам, када је почео да истражује стварне узрочнике епидемије великих богиња, са тврдњом да се ова болест сигурно може сузбити и без вакцина и токсичних дезинфицинаса.
Велике богиње су харале и Мексиком крајем 19. века. Др Кебел је третирао многе који су оболели од богиња и по прописима их смештао у карантин.
Али, открића да су преносиоци болести попут жуте грознице, маларије или куге заправо инсекти попут врсте комарца (анопхеле и стегомyиа фасциата, и бацилус куге који преносе мушице), навела су др Кембела да посумња да је и у овом случају болест преносио неки инсект.
Да подсетимо, велике богиње су и данас, по ономе што се учи у медицинским школама, једна од најинфективнијих заразних болести која се икада појавила на планети Земљи. Узрочник је наводно вирус (шта би друго одговарало произвођачима вакцина?) назван „вариола“, иако ова реч значи „плик“. Он је наводно веома отпоран и преноси се преко ваздуха, воде, додиром, преко ствари оболелог итд. Болест је изазивала страх и панику где год се у виду епидемије појављивала. Лека наводно још нема, а они на које се сумња да су покупили вирус или само били у контакту са неким ко га има стављани су по сили закона у карантин све док се не би видело да ли ће се и на њима појавити бројне оспе и тешки пликови.
Смртност је по тврдњама медија и Светске здравствене организације у свим досадашњим епидемијама била огромна, а број оболелих и умрлих се мерио милионима. Чак тридесет одсто оболелих је умирало. И то је наводно трајало вековима, све док болест коначно није искорењена у 20. веку и то захваљујући обавезној вакцинацији.
Данас овај вирус вариоле више нигде не постоји осим у тајним лабораторијама код Руса и Американаца који га чувају – ето за не дај боже, као биолошко оружје ако би заратили једни против других.
Свака част савременој медицини, рекли би наивни који у ову причу без резерве верују. И то је управо прича о великим богињама коју алопатска медицина не жели у својим уџбеницима.
Стенице као главни преносници „вируса“
Али, на основу својих сазнања која је као природњак имао о стеницама и онога што је као лекар видео код оболелих од великих богиња, у њиховом начину живота, у њиховим кућама, др Кембел је направио везу између стеница и појаве великих богиња и одлучио да у том смислу изведе велики број експеримената. Као главно заморче послужио је он сам. О својим истраживањима са оболелима од вариоле смештених у карантине у Сан Антонију написао је рад “Резиме експеримената са вариолом“ који је 1900. предочио Медицинском удружењу округа Беxар.
Тако је установио да се болест уопште не преноси ваздухом, додиром са оболелим, а посебно не преко ствари (које су из страха углавном биле одузимане и спаљиване). Епидемије су се највише јављале зими и то код људи који су живели у веома нехигијенским условима, који су били недовољно ухрањени, и најчешће жртве били су црнци.
Пошто је као лекар био у обавези да све чланове породице оболелог смести у карантин, Кембел је боравио у заједничким просторијама са оболелима, које је додиривао, као и њихову одећу и намештај. Удисао је исти ваздух са њима. Доктор наводи да чак није дезинфиковао руке када би се вратио од њих кући.
Тресао је тридесет минута прекривач једне црначке породице који је скинут са оболелог од великих богиња и удисао је честице прашине. Ујутру је извршио микроскопски преглед сопственог испљувка и нашао у њему памучне кончиће, вунена влакна, полен, честице ђубрета, и мноштво бактерија. Али није оболео, ни он нити било ко од људи са којима је касније био у контакту. У ствари, доктор Кембел је једино пазио да не дође у контакт са стеницама, које је видео као главне преносиоце болести. И једина дезинфекција коју је Кембел вршио била је дезинсекција, у ствари уклањање стеница. Још су стари Римљани имали сазнања о овом инсекту и дали су му име Cimex Lectularius. Cimex значи буба, а lectularius значи креветска.
Кембел је још тврдио да је настанак великих богиња повезан са кахексијом (хронична неухрањеност), а скорбут је био веома присутан код ових сиромашних људи који су јели мало воћа и поврћа. Посебно су се слабо хранили зими и то је изазвало тежак недостатак витамина Ц баш у периоду када се и ова болест појављивала.
Само вакцине су закон
Али Рокфелерови научноистраживачки центри, који су се бавили прављењем вакцина против великих богиња, нису били заинтересовани да се прави узрочник болести открије и болест на тај начин заустави.
Када је др Кембел на основу својих сазнања затражио од њих финансијску подршку за даља истраживања о евентуалној повезаности стеница са ширењем великих богиња, глатко је одбијен. Само они доктори који су били спремни да тврде да за ову болест нема лека и да је једини спас профилактичка вакцинација, били су прихваћени. Тако је и за велике богиње смишљена стручна научна прича да им је узрочник вирус.
Експерименти доктора Кембела су заборављени, а вирус „вариоле“ и данас опстаје као главни узрочник болести у свим медицинским уџбеницима. Природа овог вируса је „углавном непозната“ што и не чуди јер, како смо раније писали, немачки вирусолог доктор Стефан Ланка тврди да представљају само још једну перфидну измишљотину којом се у ствари маскира присуство токсина у организму. Да су у пликовима код оболелих од великих богиња пронађени некакви микроорганизми није ништа необично, мада нико не може да докаже да су баш њихови токсини одговорни за настанак болести назване велике богиње. Али, то није ни важно, јер код ове болести најважније је било изазвати паничан страх.
Тако се деценијама из Светске здравствене организације тврдило да су велике богиње болест од које умире чак 30 одсто заражених и да су до сада помрли милиони људи широм света. Доказа наравно – нема.
Ипак, зна се да је прва епидемије великих богиња у Европи избила након што се почело са масовном обавезном вакцинацијом која је у Енглеској уведена још 1853. захваљујући лажном доктору Едварду Џенеру.
Петнаест година након „откривања“ Новог света, велике богиње су регистроване 1620. у Мексику. У Аустралију су стигле тек у 19. веку. Са обавезном вакцинацијом, наравно.
Данас, извесни Др Џоел Куртиски, директор Националног програма за имунизацију у САД, ипак каже да се ова болест веома слабо преноси, да контакт са зараженом особом мора бити веома близак и трајати најмање недељу дана. Број заражених у једној епидемији у САД био је 10 уместо милион како су наводили медији ширећи панику, тврди исти лекар.
Из извештаја 1900. године, када је оболело 21.064, види се да је умрло 894 што је смртност од 4,2 одсто. Дакле, нетачно је да смртност износи 30 одсто.
Слике људи оболелих од великих богиња које се дају медицинским школама и медијима имају искључиво за циљ застрашивање. Лице и тело прекривено великим пликовима не настаје од болести назване велике богиње већ као реакција на дезинфицијенс којима су били прскани оболели како би се убио микроорганизам у кожи (како је то тврдила погрешна теорија Луја Пастера). Тај „лек“ којим су третирани пацијенти је карболна киселина (фенол).
Некада су је хирурзи учени по Пастеровој теорији користили за стерилизацију хируршке опреме почетком 19. века.
Да лек против великих богиња не постоји обичан је мит, који такође погодује индустрији вакцина. Велике богиње су искључиво кожна болест и ретко страдају остали органи. Недавно испитивање др Питера Хевенса из Medical College of Wisconsin каже да смрт настаје услед системског вишеструког отказивања органа, компликације која је последица нетретиране акутне цитокине односно запаљенског одговора ћелијских органела. Наиме, ове ћелијске органеле у случају наиласка токсина треба да покрену стварање специфичних протеина који онда прелазе из једне ћелије у другу као некакви информатори о надолазећем непријатељу.
Третман избора за тежак стрес слободних радикала јесу високе дозе Ц витамина, али уколико би савремена медицина ово прихватила, схватило би се да је вакцинација бесмислена. И то је управо оно што је и доктор Кембел тврдио.
Др Хевенс наглашава и да се мора престати са конзумацијом белог рафинисаног шећера јер он онемогућава функционисање белих крвних зрнаца, који представљају прву одбрамбену линију против многих болести.
Али, само вакцине су закон.
Богиње као божји гнев
Путујући по Мексику, др Кембел је открио да су у примитивним срединама мајке веровале да је појава великих богиња код неког детета велико олакшање јер је то једна неизбежна пошаст која се мора кад-тад пребродити. Да би ово што пре прошла сва деца, мајке су тако здраву децу подметале у кревет са болесном како би се и она што пре заразила. Такође је постојало веровање да они који ноћу по хладноћи спавају напољу само са сировом овчијом кожом као прекривачем, обично избегну болест јер се, ваљда, на тај начин некако искупе. Од чега? Од грехова? Од божјег гнева?
Доктор Кембел се није бавио овим митовима, али сама реч „богиње“ која је на српском језику задржала своје изворно значење, много говори. И сам изумитељ вакцине Едвард Џенер повео се за једним митом који је постојао међу енглеским сељацима, који каже да они који себе намерно заразе брављим оспицама, постају отпорни на велике богиње.
Хатор је била египатска богиња радости и мајчинства, мајка читавог свемира и бога Сунца и времена – Хоруса. Чувени храм у Дендери њој је посвећен. Често је приказивана са крављом главом, јер је крава, као и теле код Египћана и код Индијаца, била злата вредна. И данас је у Индији крава остала света животиња, док су многи златољупци и лихвари причу о „златном телету“ из Библије схватили буквално. Бог Хорус одлазио је сваке вечери на спавање код своје мајке Хатор, а када би се пробудио доносио је дан и светлост сунца.
Лјуди су веровали у ове приче које су смишљали посебно даровити стручњаци за то – названи свештеници. Баш као што данас људи верују многим новинама и телевизији – на пример о терористима Ал каиде, педофилима који вребају са свих страна, о глобалном отопљавању и сл. Верујући људи, посебно они без знања и смисла за размишљање, могу се тако веома лако психолошки обликовати.
Митови о боговима су тако смишљани да их људи поштују, буду према њима снисходљиви и да се плаше њихове казне због своје непослушности или слободоумља. И то су владари користили како би имали послушан и миран народ.
Тако се уз египатску богињу Хатор или Исис везивало и веровање да она лечи људе. За то је она користила две алатке коју су носиле за то посебно обучене и „богомдане“ свештенице – систрум (бронзану чегртаљку која је симболично на сликама приказивана као анк и од које су римокатолици касније поред многих митова преузели и знак за крст), као и дебелу огрлицу са мноштвом перли које је носила само Хатор.
Када су вуци преобучени у овчије рухо (јахачи апокалипсе) кренули на свој велики хиљадугодишњи крсташки поход из своје централе у Ватикану, носили су само ратове, болести, глад и смрт. И то је период који још траје. Опасност на том апокалиптичком путу представљали су им само тврдокорни и непокорни краљеви и цареви и реформистички свештенички покрет. Зато су језуити (тајна безбедносна структура Ватикана) кренули широм света настојећи да нађу лека за ову антиапокалиптичну „пошаст“ којој су били заклети и доживотно одани и која се ширила Европом. Тражили су нове отрове и болести и свештеничке тајне како би смирили јеретике.
Франсис Ксавијер је тако средином 16. века са свог пута у Јапан и Индију, где је преводио становништво у католичку веру, открио учење и медицину древних индијских свештеника брамана – који су за себе тврдили да су два пута рођени и да су зато виша духовна каста.
Ту су језуити видели један ритуал призивања богиње великих богиња, која је над народом волела да искаже свој гнев шаљући им своју освету – болест са печатима на телу. Тако је створен мит да се само посебним ритуалом који је у себи садржавао и симболичну инокулацију болешћу, људи могу спасти од божјег гнева који је био неизбежан. Брамани су разрадили овај ритуал како би утерали страх од болести код непослушних и непокорних. Они који се не би прикључили овом ритуалу који је укључивао и симболичну инокулацију, могли су само да очекују болест.
У ту сврху коришћена је драма (прича) о Малаби, жени која на глави носи ватру – симбол болести (температуре) и пакла – и призива богињу великих богиња. У ритуалу се ова богиња појављује са два бодежа којима прети да убоде непослушне, док око ње играју свештеници који треба да буду егзекутори њеног беса. Међу њима се налазе и људи на чијем телу се налази много тачкица које симболишу инокулацију. На цртежу овог ритуала се види и једно дете које пружа руку ка бодежу како би било ваљда убодено (инокулирано). Мит каже да сви они који учествују у овом ритуалу бивају поштеђени болести.
Др Ј.З. Холвел је писао детаљно о овом религиозном обреду колегама лекарима у Лондону 1767.
Циљ је страх од болести и покорност
И то је очито била идеја за застрашивање коју су језуитски свештеници донели у Европу. Едвард Џенер, њихово чедо, сеоски надрилекар, чуо је наводно од сељана за ову причу и смислио вакцину против „крављих богиња“. Кравље богиње (вариола вацина) као болест никада нису постојале. Али Џенер је промовисан у веома успешног искорењивача заразне болести – крављих богиња које су се преносиле на људе – и која се манифестовала оспицама на рукама код сељана који су живели у тешкој беди и сиромаштву, често спавали са животињама у стајама у нехигијенским условима. Поврх свега веома лоше храњени, са хроничним недостатком Ц витамина.
Масовна вакцинација (инокулација болешћу) је тако временом постала у Европи начин да католички свештеници воде лаковерне и престрашене грађане на спасење од божјег гнева (богиња) право под зарежену иглу (прво је то био ножић све до седамдесетих година 20. века). И данас многи имају ожиљке од оваквог законом прописаног засецања коже.
Ширењу страха и панике од болести допринео је и хемичар Луј Пастер са својом погрешном теоријом о микроорганизмима који сеју болести.
Вакцинација и дезинфекција, односно продаја вакцина и дезинфицијената, постала је временом уносан бизнис хемијско-фармацеутског картела на чијем челу је моћна породица Рокфелер са својим мрежом компанија и тајкуна.
Перманентно ширење страха од вируса, које је саставни део савремене медицинске едукације, део је само веште духовне манипулације, која се у својој суштини не разликује од древне технике египатских и индијских свештеника. Истина је ипак да патолошки вируси и микроорганизми не постоје. Они се само стварају и разграђују у зависности од хранљиве средине коју представља читав људски организам.
Вариола вера у Југославији
Када је 1972. године коначно обустављана обавезна вакцинација против великих богиња у САД (јер су смишљени нови профитабилни вируси, а епидемије рака и хипертензије отвориле ново поглавље успешног фармакобизниса), велика количина већ направљених вариола-вакцина тражила је где ће бити продата. Идеално место је била комунистичка Југославија, интересна зона управо породице Рокфелер, на челу са њиховим поузданим агентом кодног имена Тито. Тоталитарни режим у коме су владале неуке политичке структуре (сељака беземљаша који су преко ноћи након „народне“ револуције доведени на високе државне положаје и „образовани“ у фалш медицинским и другим високим школама) био је скројен баш по мери тешке манипулације.
Уз контролисане медије и огроман апарат безбедносних служби лако је посејан страх и изазвана епидемија. Заведено је ванредно стање и скоро 20 милиона људи, целокупно становништво, подвргнуто је обавезној вакцинацији и ревакцинацији. Они којима се вакцина није примила, морали су поново да је приме. Вакцинација је организована у школама, обдаништима, фабрикама, предузећима… Нико није могао да је избегне. Многи лекари и медицинске сестре су затварани у карантине. Државни медији ширили су панику и страх. Након десет година снимљен је и играни филм „Вариола вера“, базиран на „истинитим догађајима“. Једино је епидемија била лажна. Болест је уведена у Југославију преко два косовска Албанца, једног који се управо вратио са хаџилука у Меки, и једног учитеља који је тек стигао (не зна се одакле) да предаје у школи у Ђаковици. Занимљиво је да се симптоми болести који су дати у детаљном опису медицинских стручњака СЗО-а могу упоредити и са антраксом. Југословенски лекари нису препознали велике богиње, све док им то нису предочили „велики стручњаци“ из СЗО-а који су за то били посебно обучени. Они су били главни сејачи страха.
Интелигентне стенице
Стеница практично има по читавом свету. Верује се да је у древна времена то био инсект који је имао крилца и летео, али сада само има рудиментарне трагове у облику јастучића. Инсект је ову потребу за летењем изгубио када је почео да живи у људским насеобинама, али није изгубио и свој карактеристичан мирис који му служи да се заштити од могућих прождрљиваца којима овај мирис делује одбојно. Мирис вероватно потиче од неке органске киселине.
Кембел је дуго времена проучавао стенице тако што је вршио многе експерименте. Највећи проблем са стеницама је што су веома отпорне, распрострањене и могу дуго да живе без хране. Кембел је записао да су чак и оне куће које су биле више од годину дана потпуно затворене и празне, након отварања биле пуне стеница. Оне могу да живе дуго на веома ниским температурама, чак и у леду, а бензин их уништава – али само одрасле јединке – док јајашца остају жива. Такође могу веома дуго боравити под водом.
Најзанимљивији је ипак експеримент који је обавио извесни природњак Н.П. Рајт из Сан Антонија и који је Кембел навео у свом раду. Рајт је једном приликом спаковао сав намештај у својој кући и оставио једино пољски кревет – удаљен само десетак центиметара од зида. Док је лежао у њему видео је како се једна стеница пење уз зид и када је стигла на висину нешто изнад кревета, једноставно се откачила и ускочила у кревет.
Рајт ју је брзо истресао и померио кревет даље до зида. Након неколико сати видео је поново стеницу како се пење дуж зида. Када је стигла на висину нешто већу од претходне, поново је ускочила у кревет. Рајт ју је истресао и померио кревет скоро на средину собе. И чекао је. Веома брзо стеница је опет почела да се пење уз зид и стигла је скоро до самог плафона, када се откачила и просто атерирала – право у кревет. Рајт је на основу овога извео закључак да стенице поседују неку врсту резоновања (зачетак интелигенције) јер су тачно знале да се током кретања оријентишу ка свом циљу – кревету.
Аутор: Ивона Живковић
Извор: https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=211&cl=29
