Историја Вишеграда не почиње на ћуприји већ почиње на Добруну
У клисури реке Рзав налази се манастир који је старији од саме вишеградске ћуприје. Манастир Добрун, у старим изворима познат као Крушево, сместио се у брдовитом крају на километар од граничног прелаза Котроман. Рушен је још од времена турских освајања западних делова Србије.
Деспот Стефан Лазаревић и кнегиња Милица манастир су обновили почетком ХV века. У записима стоји, да је у вековима који су уследили рушен чак 7 пута укључујући и рушење у Првом светском рату. Наредно рушење је било катастрофално. Немци су манастир користили као складиште мина, које су активирали током повлачења 1945. године и сравнили га са земљом.
Данас је ово обновљен манастир са монаштвом. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Најпознатија његова, до данас сачувана, фреска је фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем.
Када се почетком XIX века спремао Карађорђев устанак против Турака, у манастиру Добрун једно време је боравио и вожд Карађорђе. Планови као и све оно што ће уследити ковало се управо овде. Његов план је био да се устанак дигне и на другој обали Дрине, како би Турци морали да се боре на више фронтова. Вожд је у то време спавао у келији са монасима. Зато не треба да чуди што изнад манастира Добрун данас стоји вожд Карађорђе који чува манастир. У то име је, поводом обиљежавања 200 година од Првог српског устанка 2004. године, манастир Добрун постао богатији за Карађорђев конак. Ту су, такође, смештени и музеј, галерија, као и музеј Митрополије дабробосанске.
За времена другог рушења манастира Добруна почетком XVI века, у селу Безује на Пивским врлетима у братству Гаговића роди се Бајица Ненадић. Одрастао је у близини пећина за одгој соколова за лов, што је у то време плаћано сувим златом. И њега ће, као и остале најјаче српске дечаке, убрзо покупити девширма илити данак у крви. Доби он касније име Мехмед-паша, а како су османски везири и паше уз име и звање носили и место рођења, он постаде Соколовић. На стеновитом видиковцу изнад места где се сударају реке Пива и Тара и данас постоје остаци Соко града. Сећајући се како је баш ту гледао соколове и место где Пива и Тара стварају реку Дрину, Мехмед-паша даде саградити на Дрини ћуприју којој равне нема. У време када је најстроже била забрањена градња цркава и поправка оштећених, Мехмед-паша их крену подизати.
У родном месту старе Херцеговине са митрополитом херцеговачким Саватијем Соколовићем, својим синовцем, учествује и у грађењу манастира Пива. Пивски манастир је због касније изградње хидроелектране на Пиви, камен по камен са 1.260 квадрата фрескака пренет и саграђен на другом месту. Данас је то једини манастир на свету на чијем је фрескопису осликан неки османски владар. То је управо Мехмед-паша Соколовић. На врхунцу своје моћи Мехмед-паша је саградио и Арсланагића мост у Требињу, мост на ушћу Жепе у Дрину, ћуприју у Сарајеву, Везиров мост у Подгорици. Подизао је многе чесме широм царства од којих је свакако најпознатија она на Калемегдану. Овом градњом Мехмед-паша покушавао је да придобије људе ових крајева како би постао султан пошто је за време његовог везирства умро Сулејман Величанствени. Мислио је да ће градњом, и својом тренутном моћи у царству, моћи да прескочи онај канон по коме султан може бити само потомак султана Османа. Није то успео и због тога је на крају пао у немилост. У Вишеграду данас стоји споменик Мехмед-паши Соколовићу.
Ипак, његова ћуприја на Дрини данас је познатија по истоименом делу нобеловца Иве Андрића, него по њеном „инвеститору.” Пловећи низводно, неких десетак километара од ћуприје, долази се до места где је Дрина најшира и мери цео километар. Онда Дрина показује зашто има трећи најдубљи кањон на свету, те након пар метара плови се између теснаца где се стене скоро додирују. Одмах иза тих литица указује се сцена која леди крв у жилама. Кајаци, регате, приватни чамци са гитарама и роштиљима, гасе се и све утихне када се уплови у овај дио Дрине у месту Стари Брод. Камене скулптуре из воде као да поручују да је овде на данашњи дан 1942. године настало велико стратиште српског народа. Оно спада у 10 највећих српских стратишта за време Другог светског рата, а ту је конкуренција заиста велика.
У јануару ’42. године почела је офанзива 718. немачке дивизије и усташке Црне легије. НДХ-а је успела да своје границе учврсти на Дрини, са циљем да ту регију очисти од српског становништва. Немци су манастир Добрун почели пуном паром пунити минама. А, усташе на белом коњу предводио је Јуре Францетић.
Олово, Кладањ, Хан Пијесак, Рогатица, Соколац, Пале, десетине хиљада житеља ових места кренуло је у збегове ка Вишеграду и Дрини тражећи спас. Жељу да пређу ћуприју на Дрини и нађу спас у Србији угасили су им италијански војници. Ћуприју је прешао само онај ко је имао да плати у новцу или злату.
Усташа који су су избили на Дрину било је изразито мало, то су били углавном поисламљени Срби у усташким редовима. Како су усташе, још од Сарајева, пролазиле кроз муслиманска села, тако би они постајали њихови јуришници, а Срби до данас нису схватили да римокатоличка црква користи ислам у уништењу православља. Дрина је тог дана пливала у крви. Само од 35 чланова породице Ђебић, прогутала је њих 25. А, да не би живе падале кољачима у руке, мајке су свесно бацале децу у зелену гробницу вичући „ето и маме за вама.” Само су ретки успели да заврше у чамцима који су стигли са друге стране, гледајући како им чланови породице остају на обали. Веле да је спреман момак тога дана могао претрчати Дрину скачући са тела на тело а да не укваси ноге. Покољ Срба на Дрини зауставили су Немци који су се пуним гасом моторним чамцима довезли из Вишеграда. Преживели кажу да су шокирани Немци, видевши сцену у води, урлали „цурик усташ” пуцајући разјареним усташама изнад глава. Читаве породице сарајевско-романијске регије затрте су тог пролећа. У свом извештају упућеном команди Вермахта писаној 19. маја 1942. године немачки генерал Едмунд Глез пише: „Међу 6.000 убијених, покланих, као и оних који су скочили у Дрину, је 4.000 жена и деце. Усташе су своје акције запрљале неделима најгоре врсте.”
Тог 22. марта, на Младенце, у Дрину је држећи се за руке скочило и 326 девојака. Изабрале су смрт у мутним дубинама Дрине, како не би биле мучене и обешчашћене…
Аутор: Деки РС
