Историја се понавља, болесна еуфорија једних и ужасно страдање других у исто време
Олимпијоманија ових дана ме подсетила на један догађај из Другог светског рата. У оба ова случаја у размаку од 70 и нешто година, део народа је еуфорично славио, док је други део народа био изложен великим страдањима (страдања иста по суштини, само различита у степену).
Радуч је био личко село које су бранили четници. Трн у оку Павелићу и његовим ортацима из КПЈ Хрватске од првих дана устанка 1941. За разлику од оближњег Дивосела ког су “бранили“ партизани тако што су испровоцирали Италијане и усташе да нападну, а затим побегли оставивши народ на милост и немилост усташама (убијено око 1500 беба, жена и деце) – Радуч није имао цивилних жртава. Село је живело нормално као и пре рата – само на опрезу четничких стража.
Партизани су одлучили да казне Радуч зато што није пристајао да помаже комунисте и тако прође као Дивосело. Хрватски комунисти патетиком, галамом, еуфоријом, паролама (а тамо где мора и претњама и подмићивањем) успевају да заврбују неке српске усијане главе из села Јошан код Удбине. Све снаге петокраке се сливају у Јошан. Ту перу мозак народу на састанцима и читалачким курсевима. После пар недеља, из врха хрватске КПЈ стиже наредба да апсолутно сви партизани и сви мушкарци Срби из тог села покупе прње и крене ка Радучу како би тамо истребили “великосрпску реакцију“. Један старији човек пита сина – “Зашто се тамо иде, а село остави небрањено, ако су у суседном селу Подлапача крволочне усташе?“. Син је прогутао кнедлу и рекао да га разуме, али да је наредба партије највећа светиња за њега.
Партизани су напали Радуч и нису могли да га освоје лако, иако су били доста бројнији. Четници су били у школи у центру села сасвим опкољени. Партизани, не желећи да губе више војске и муниције, предложе четницима да се предају и обећају им да ће сви бити заробљени, а не убијени. Четници им не поверују. Партизани онда жене и децу које су успели да нахватају у селу гурну као живи штит и кажу четницима да бирају – или ће се предати или ће им побити најближе. Они се предају, све их побију на лицу места, као и део цивила.
Док је трајао пир партизана у Радучу, усташе улазе у село Јошан одакле су партизани покупили све мушко ради напада на четнике. Побију све живо од колевке до гроба, више стотина жртава, село спржено-спаљено.
Партизани из Радуча одлазе у суседна села, играју коло и певају “победу“. Долази курир који јавља борцима да им је село поклано. Они заћуташе за моменат, а онда један повика “ура“, а за њим и остали. Наставише да играју коло, и да певају Брозу и партији, светској револуцији.
Тако и данас. Док наши сународници на КиМ трпе терор Куртијевих манијака, док Срби у ЦГ немају ниједно једино колективно право, док су угрожени Срби преко Дрине и док литијумске банде прете да запарложе Србију, док криминална инфлација уз гажење сваке правне свести у Србији прети да унакази материјално младе српске породице – поп, попадија и разуларени народ у делиријуму лажне среће певају профи-спортистима који су без зазора учествовали на сатанској тзв. Олимпијади ужасну песму “Весели се српски роде“.
Историја се понавља. Болесна еуфорија једних и ужасно страдање других у исто време – потпуно су исти по суштини, разлика је можда само у степену.
П.С.
Неко је написао да смо ми који осуђујемо ту “срећу“ због успеха спортиста лицемерни, јер се понашамо као да ће наше реакције на све то заиста поправити стање у нашој земљи. Па неће. Али, макар нећемо ни одмагати тако што ћемо помагати издајницима и непријатељима Србије да нам продају рог за свећу – “Радујте се ето због лоптица, капица и знојница, живите туђи живот и туђе приче, а немојте да обраћате пажњу на наше издаје и наше криминалне потезе који вам убијају народ, отимају територију и уништавају економију“. Нећемо кола која се крећу низбрдо још јаче и агилније гурати да се што боље и што пре разбију о стену на крају пута. Ми одричемо легитимитет таквој болесној ујдурми и надамо се да ће понеко преумити из супротног табора.
Аутор: Марко Пејковић
