Историја гојазности (3. део)

Џозеф Менгеле је био доктор који је имао прегршт суманутих идеја. Неке од њих је, у току свог живота успео и да тестира. И овај прехрамбени рат има свог доктора, задуженог за то да дође до заморчића и да на њима испроба никада до сада испробане идеје.

Његово име је ЏОРЏ МекГОВЕРН. Овај ДОКТОР-ФРАНКЕНШТАЈН је до 1974. године био председавајући “Комитета САД за нутриционизам и људске потребе” који се бавио тиме да ли има или нема довољно хране. На нашу несрећу, 1974. су решили прошире делатност и раде на доношењу нутриционистичких смерница. Јако им се журило, па су већ 1977. године усвојили и “званичне” препоруке везане за исхрану. Пре тога, нису пропустили да се упознају са ликом, делом и истраживањима Ансел Киса. Оним истим истраживањима у којима се Ансел бавио цртањем графикона слободном руком.

“Џорџ & цо.” су донели званичне прехрамбене смернице по којима су засићене масти и холестерол који се уноси храном криви за све – од гојазности, преко високог притиска, до срчаних болести. Усагласили су се и око тога су полинезасићена (нестабилна) биљна уља и маргарини здрави, јер немају холестерол, али и њих треба максимално ограничити. Рекли су и да треба јести комплексне угљене хидрате што више. Посебно житарице. Мада за већину данас житарице значе “бели леба са индустријким квасцем и минимум 5 адивитва, којима се једва чита име”.

Џорџ је био прва особа која је за житарице, поврће и воће употребила израз “комплексни (сложени) угљени хидрати“, који се и данас користи. Али само у говору. Пошто се у исхрани користе маргаринска лисната теста и рафинисана уља. Постало је званично: ако нећеш да умреш од проблема са срцем, нема више животињских/засићених масти! Једи леба, али га прво танко намажи маргарином!

И алелуја! Отворила су се врата новој индустрији! Немасни производи, као из бајке – на 1001 начин!

Пошто је млеко (природно и пуномасно) постало лоше, а обазмашћено је било ужасно безукусно – направљен је мали Франкешнштајн у виду ушећереног млека са укусом. Битно је било само да је ЛоуФет (са мало масти). Остале састојке нико није ни гледао.

Почеле су да се појављују Лоу Фет оброци од житарица. Нико није питао колико мусли има шећера ни калорија. Битно је било да оброци паковани у кутијице нису пуни “опасних” масти. Могли сте да подигнете инсулин у небеса од раног јутра “здравим” цереалијама, након бомбардовања рекламама о “слатком почетку дана”
Индустрија биљних уља је још више завртела котаче и сви су се свичовали на “нехолестеролска” уља. То што су нестабилна, оксидишу, пречишћавају се (рафинишу), нису постојала до скоро – такође није било важно. Немају холестерол! Спашени смо!
Цело јаје, онакво какво га је природа створила и какво су га људи јели хиљадама и хиљадама година, је од 1977. извор зла, као и маслац. Зато се маргарин “мешао у све” као што се и данас “меша у све”. Посебне симпатије би изазивали маргарини и мајонези са “мање масти”. Могли су да их назову “немасни масни производи”, то би било тако прикладно и тако… перверзно!

Џорџ МекГоверн, човек који је озваничио “опасност” од природних масти и званично увео у исхрану нове неприродне масти – био је прави човек за тај посао. Јер сви ми у ствари и очекујемо да нам званичне нутриционистичке смернице донесе један ПРОФЕСОР ИСТОРИЈЕ, зар не? Он у овом тренутку има 90 година, јако је болестан и вероватно неће преживети ову здравствену кризу.

Све се, дакле, десило 1977. године, оне исте године када сам ја рођена. Ова омладина што чита ће вероватно рећи “давно беше”. Ипак, за људе, као врсту, то је било пре 38 секунди. Тек последњих 35 година „политички коректни“ прехрамбени гуруи сеју страх од холестерола и природних масти. А то раде и данас. Ево једног примера:

И дан данас, многи нутриционисти у дијете људима убацују маргарине и виршле. Видела сам неколико тих фотокопираних дијета сопственим очима и још увек не верујем да се баш толико не мешају у свој посао и да их све ов не занима. Да ли је куцнуо час за нове часове и ново градиво у школама? Хоћемо ли мало да застанемо и почнемо да мислимо, или да терамо даље овако – по навици. Да ли нутриционистички „мејнстрим“ последњих 35 година – представља чисту заблуду? Па и злочин?

Да не заборавимо још некога! Сваки добри доктор мора да има и своју медицинску сестру, јер сестре су те које треба да активно подрже чика-докторе.

Нејтан Приткин је био дежурна радио-Милева, када је у питању ширење информација о бенефитима Лоу Фет исхране и спасењу које она нуди. Нејтан није био скроз лош лик: заговарао је целе житарице, раw (сирову) храну, елиминацију шећера – али под условом да се из исхране избаце и масти. Људи су на овом режиму мршавили и обарали холестерол, али вероватно то није имало неке везе са смањењем масти, јер масти које су тада јели су биле биљне масти и маргарини – најчешће „ТВ вечере“ из микроталасне рерне. Све је то, вероватно, имало много више везе са чињеницом да су поново јели нормалну храну припремљену код куће и елиминисали прерађевине. Залагао се за само 10% калорија из масти, што је скоро немогуће постићи, сем на некој потпуно сулудој исхрани.

Нејтану је овај режим можда спасио срце (он је у својим 40-тим годинама био срчани болесник и опоравио се), али му екстремни Лоу Фет режим није помогао да се опорави од леукемије и депресије. Извршио је самоубиство у својој 69-тој години.

Да ли је ово изненађење, ако се узме у обзир да је мозак (без воде) око 70% маст и холестерол? Такође, да су маст и холестерол основна “градивна јединица” ћелијских мембрана. Променама везаним за унос засићених и незасићених масти, мора нешто да се промени и у организму. Свакако не на боље.

Да ли вам је познато да је мајчино млеко једна од “намирница” са највише холестерола (сада га деци укидају, да би у бебеће формуле додавали соју – исту ону коју једемо тек од 1930. године – и која је често и недовољно тестирана ГМО соја).

Све ово је било урађено да би се (наводно) спречиле болести срца и крвних судова.

Да ли су их спречили?

Наравно да нису! Никада се није више умирало од кардиоваскуларних болести него што се умире сада. Никада није било више људи који болују од дијабетеса. И никада није било више гојазних људи.

Уз полице пуне ЛоуФет и холестерол-фри производа. Дефинитивно нису донели спас. Када се већ закува добра фрка, као и у сваком рату – неко то уочи и искористи могућности. Овце су да се шишају и кокошке су да се черупају, само треба видети како.

РАТНИ ПРОФИТЕР, даса са невиђеним кликером за бизнис и профит, се зове Дејвид Wолерстајн.

Шефови су му седели за вратом јер је продаја кокица и газираних пића у биоскопима (а био је менаџер великог ланца) била јако слаба. Дејвид је закључио да је то зато што су људи лењи да устану и иду по још.

Уз то, бојали су се да ће „бити прасци“ ако устану и узму још. Зато је Давид повећао величину порција. Бизнис је цветао, а његов таленат је приметио „МекДоналд’с“ и запослио га.

Таленат и способност у цифрама игледају овако:
1960. године порција „МекДоналд’с“ помфрита је имала 200 калорија.
1970 . године порција „МекДоналд’с“ помфрита је имала 320 калорија.
1990. године порција „МекДоналд’с“ помфрита је имала 540 калорија.
Данас, порција „МекДоналд’с“ помфрита је има 610 калорија.
Некадашњи „оброк“ је имао 590 калорија, данас „оброк“ има 1550.

Логика „сада једем пуно, па ћу после мање“ није више имала смисао. Свет се отео контроли. Дејвидов начин размишљања је освојио Фаст Фуд индустрију. Дејвидов стил је постао пракса у супермакетима. Данас, када уђете по мини кесицу чипса, ако купите 3 огромне кесе – добићете невероватан попуст. И мрзећете себе кад год прођете поред огледала.

Ово је као да жена купи 3 пара ципелица на штику у којима ће ужасно изгледати и које је јако жуљају и праве крваве ране на ногама – само зато што су биле ЈЕФТИНЕ. А заправо јој нису требале ни једне ципеле на штиклу. Размислите следећи пут, када будете у куповини – да ли вам то стварно треба или вам то Дејвид Wалерстајн по ко зна који пут шапуће у увце:
„Узми! На промоцији је… Узми! Требаће ти… Узми! Оно НАЈВЕЋЕ паковање… Еј! Па . . . уштедећеш!“

Фаст-фуд је заправо фајберлес-фуд (храна без влакана). Брзо се спрема и лакше се замрзава ако нема влакна. На њихов профит се то одражава сјајно (брза припрема, уштеда времена), а на наш организам се недостатак влакана одражава тако што започнемо потрагу за савршеним чепићима против хемороида.

Рачуница је једноставна:

Једна индустрија ће креирати производе штетне за здравље и прогласиће их за стандард.
Друга индустрија ће наштеловати референтне вредности, све нас прогласити за болесне и продаће нам лекове.
Трећа индустрија ће нам продати препарате за мршављење, који никада неће деловати.
Ако је историја стварно “учитељица живота”, а ових 50-ак година је премало да се назове поштеном историјом – како тих уврнутих 50-ак година могу да нас науче шта да једемо и шта нам је природна храна?

Моја чукунбаба није бацала жуманца јер нису здрава, нити је пила „Лоу Фет млеко“, нити се бојала маслаца. Није падала у несвест због цене сунцокретовог уља, јер оно није постојало па је користила свињску маст. Чак је и шећер био језиво скуп до почетка 19. века, па су колачичи били права „част“, а не свакодневна рутина (више пута на дан). Јела је масно и јела је оно што би ми данас називали органским. Њене кокошке су кљуцале и њене краве су пасле траву.

Исти је случај и са вашом чукунбабом.

А генетика нам се није променила. Само су нам се догодили ови „нацисти из сенке“ о којима сам писала.
Извор: Maja Петровић – vitkigurman.com