Istorija gojaznosti (3. deo)

Džozef Mengele je bio doktor koji je imao pregršt sumanutih ideja. Neke od njih je, u toku svog života uspeo i da testira. I ovaj prehrambeni rat ima svog doktora, zaduženog za to da dođe do zamorčića i da na njima isproba nikada do sada isprobane ideje.

Njegovo ime je DŽORDŽ MekGOVERN. Ovaj DOKTOR-FRANKENŠTAJN je do 1974. godine bio predsedavajući “Komiteta SAD za nutricionizam i ljudske potrebe” koji se bavio time da li ima ili nema dovoljno hrane. Na našu nesreću, 1974. su rešili prošire delatnost i rade na donošenju nutricionističkih smernica. Jako im se žurilo, pa su već 1977. godine usvojili i “zvanične” preporuke vezane za ishranu. Pre toga, nisu propustili da se upoznaju sa likom, delom i istraživanjima Ansel Kisa. Onim istim istraživanjima u kojima se Ansel bavio crtanjem grafikona slobodnom rukom.

“Džordž & co.” su doneli zvanične prehrambene smernice po kojima su zasićene masti i holesterol koji se unosi hranom krivi za sve – od gojaznosti, preko visokog pritiska, do srčanih bolesti. Usaglasili su se i oko toga su polinezasićena (nestabilna) biljna ulja i margarini zdravi, jer nemaju holesterol, ali i njih treba maksimalno ograničiti. Rekli su i da treba jesti kompleksne ugljene hidrate što više. Posebno žitarice. Mada za većinu danas žitarice znače “beli leba sa industrijkim kvascem i minimum 5 adivitva, kojima se jedva čita ime”.

Džordž je bio prva osoba koja je za žitarice, povrće i voće upotrebila izraz “kompleksni (složeni) ugljeni hidrati“, koji se i danas koristi. Ali samo u govoru. Pošto se u ishrani koriste margarinska lisnata testa i rafinisana ulja. Postalo je zvanično: ako nećeš da umreš od problema sa srcem, nema više životinjskih/zasićenih masti! Jedi leba, ali ga prvo tanko namaži margarinom!

I aleluja! Otvorila su se vrata novoj industriji! Nemasni proizvodi, kao iz bajke – na 1001 način!

Pošto je mleko (prirodno i punomasno) postalo loše, a obazmašćeno je bilo užasno bezukusno – napravljen je mali Frankešnštajn u vidu ušećerenog mleka sa ukusom. Bitno je bilo samo da je LouFet (sa malo masti). Ostale sastojke niko nije ni gledao.

Počele su da se pojavljuju Lou Fet obroci od žitarica. Niko nije pitao koliko musli ima šećera ni kalorija. Bitno je bilo da obroci pakovani u kutijice nisu puni “opasnih” masti. Mogli ste da podignete insulin u nebesa od ranog jutra “zdravim” cerealijama, nakon bombardovanja reklamama o “slatkom početku dana”
Industrija biljnih ulja je još više zavrtela kotače i svi su se svičovali na “neholesterolska” ulja. To što su nestabilna, oksidišu, prečišćavaju se (rafinišu), nisu postojala do skoro – takođe nije bilo važno. Nemaju holesterol! Spašeni smo!
Celo jaje, onakvo kakvo ga je priroda stvorila i kakvo su ga ljudi jeli hiljadama i hiljadama godina, je od 1977. izvor zla, kao i maslac. Zato se margarin “mešao u sve” kao što se i danas “meša u sve”. Posebne simpatije bi izazivali margarini i majonezi sa “manje masti”. Mogli su da ih nazovu “nemasni masni proizvodi”, to bi bilo tako prikladno i tako… perverzno!

Džordž MekGovern, čovek koji je ozvaničio “opasnost” od prirodnih masti i zvanično uveo u ishranu nove neprirodne masti – bio je pravi čovek za taj posao. Jer svi mi u stvari i očekujemo da nam zvanične nutricionističke smernice donese jedan PROFESOR ISTORIJE, zar ne? On u ovom trenutku ima 90 godina, jako je bolestan i verovatno neće preživeti ovu zdravstvenu krizu.

Sve se, dakle, desilo 1977. godine, one iste godine kada sam ja rođena. Ova omladina što čita će verovatno reći “davno beše”. Ipak, za ljude, kao vrstu, to je bilo pre 38 sekundi. Tek poslednjih 35 godina „politički korektni“ prehrambeni gurui seju strah od holesterola i prirodnih masti. A to rade i danas. Evo jednog primera:

I dan danas, mnogi nutricionisti u dijete ljudima ubacuju margarine i viršle. Videla sam nekoliko tih fotokopiranih dijeta sopstvenim očima i još uvek ne verujem da se baš toliko ne mešaju u svoj posao i da ih sve ov ne zanima. Da li je kucnuo čas za nove časove i novo gradivo u školama? Hoćemo li malo da zastanemo i počnemo da mislimo, ili da teramo dalje ovako – po navici. Da li nutricionistički „mejnstrim“ poslednjih 35 godina – predstavlja čistu zabludu? Pa i zločin?

Da ne zaboravimo još nekoga! Svaki dobri doktor mora da ima i svoju medicinsku sestru, jer sestre su te koje treba da aktivno podrže čika-doktore.

Nejtan Pritkin je bio dežurna radio-Mileva, kada je u pitanju širenje informacija o benefitima Lou Fet ishrane i spasenju koje ona nudi. Nejtan nije bio skroz loš lik: zagovarao je cele žitarice, raw (sirovu) hranu, eliminaciju šećera – ali pod uslovom da se iz ishrane izbace i masti. Ljudi su na ovom režimu mršavili i obarali holesterol, ali verovatno to nije imalo neke veze sa smanjenjem masti, jer masti koje su tada jeli su bile biljne masti i margarini – najčešće „TV večere“ iz mikrotalasne rerne. Sve je to, verovatno, imalo mnogo više veze sa činjenicom da su ponovo jeli normalnu hranu pripremljenu kod kuće i eliminisali prerađevine. Zalagao se za samo 10% kalorija iz masti, što je skoro nemoguće postići, sem na nekoj potpuno suludoj ishrani.

Nejtanu je ovaj režim možda spasio srce (on je u svojim 40-tim godinama bio srčani bolesnik i oporavio se), ali mu ekstremni Lou Fet režim nije pomogao da se oporavi od leukemije i depresije. Izvršio je samoubistvo u svojoj 69-toj godini.

Da li je ovo iznenađenje, ako se uzme u obzir da je mozak (bez vode) oko 70% mast i holesterol? Takođe, da su mast i holesterol osnovna “gradivna jedinica” ćelijskih membrana. Promenama vezanim za unos zasićenih i nezasićenih masti, mora nešto da se promeni i u organizmu. Svakako ne na bolje.

Da li vam je poznato da je majčino mleko jedna od “namirnica” sa najviše holesterola (sada ga deci ukidaju, da bi u bebeće formule dodavali soju – istu onu koju jedemo tek od 1930. godine – i koja je često i nedovoljno testirana GMO soja).

Sve ovo je bilo urađeno da bi se (navodno) sprečile bolesti srca i krvnih sudova.

Da li su ih sprečili?

Naravno da nisu! Nikada se nije više umiralo od kardiovaskularnih bolesti nego što se umire sada. Nikada nije bilo više ljudi koji boluju od dijabetesa. I nikada nije bilo više gojaznih ljudi.

Uz police pune LouFet i holesterol-fri proizvoda. Definitivno nisu doneli spas. Kada se već zakuva dobra frka, kao i u svakom ratu – neko to uoči i iskoristi mogućnosti. Ovce su da se šišaju i kokoške su da se čerupaju, samo treba videti kako.

RATNI PROFITER, dasa sa neviđenim klikerom za biznis i profit, se zove Dejvid Wolerstajn.

Šefovi su mu sedeli za vratom jer je prodaja kokica i gaziranih pića u bioskopima (a bio je menadžer velikog lanca) bila jako slaba. Dejvid je zaključio da je to zato što su ljudi lenji da ustanu i idu po još.

Uz to, bojali su se da će „biti prasci“ ako ustanu i uzmu još. Zato je David povećao veličinu porcija. Biznis je cvetao, a njegov talenat je primetio „MekDonald’s“ i zaposlio ga.

Talenat i sposobnost u ciframa igledaju ovako:
1960. godine porcija „MekDonald’s“ pomfrita je imala 200 kalorija.
1970 . godine porcija „MekDonald’s“ pomfrita je imala 320 kalorija.
1990. godine porcija „MekDonald’s“ pomfrita je imala 540 kalorija.
Danas, porcija „MekDonald’s“ pomfrita je ima 610 kalorija.
Nekadašnji „obrok“ je imao 590 kalorija, danas „obrok“ ima 1550.

Logika „sada jedem puno, pa ću posle manje“ nije više imala smisao. Svet se oteo kontroli. Dejvidov način razmišljanja je osvojio Fast Fud industriju. Dejvidov stil je postao praksa u supermaketima. Danas, kada uđete po mini kesicu čipsa, ako kupite 3 ogromne kese – dobićete neverovatan popust. I mrzećete sebe kad god prođete pored ogledala.

Ovo je kao da žena kupi 3 para cipelica na štiku u kojima će užasno izgledati i koje je jako žuljaju i prave krvave rane na nogama – samo zato što su bile JEFTINE. A zapravo joj nisu trebale ni jedne cipele na štiklu. Razmislite sledeći put, kada budete u kupovini – da li vam to stvarno treba ili vam to Dejvid Walerstajn po ko zna koji put šapuće u uvce:
„Uzmi! Na promociji je… Uzmi! Trebaće ti… Uzmi! Ono NAJVEĆE pakovanje… Ej! Pa . . . uštedećeš!“

Fast-fud je zapravo fajberles-fud (hrana bez vlakana). Brzo se sprema i lakše se zamrzava ako nema vlakna. Na njihov profit se to odražava sjajno (brza priprema, ušteda vremena), a na naš organizam se nedostatak vlakana odražava tako što započnemo potragu za savršenim čepićima protiv hemoroida.

Računica je jednostavna:

Jedna industrija će kreirati proizvode štetne za zdravlje i proglasiće ih za standard.
Druga industrija će naštelovati referentne vrednosti, sve nas proglasiti za bolesne i prodaće nam lekove.
Treća industrija će nam prodati preparate za mršavljenje, koji nikada neće delovati.
Ako je istorija stvarno “učiteljica života”, a ovih 50-ak godina je premalo da se nazove poštenom istorijom – kako tih uvrnutih 50-ak godina mogu da nas nauče šta da jedemo i šta nam je prirodna hrana?

Moja čukunbaba nije bacala žumanca jer nisu zdrava, niti je pila „Lou Fet mleko“, niti se bojala maslaca. Nije padala u nesvest zbog cene suncokretovog ulja, jer ono nije postojalo pa je koristila svinjsku mast. Čak je i šećer bio jezivo skup do početka 19. veka, pa su kolačiči bili prava „čast“, a ne svakodnevna rutina (više puta na dan). Jela je masno i jela je ono što bi mi danas nazivali organskim. Njene kokoške su kljucale i njene krave su pasle travu.

Isti je slučaj i sa vašom čukunbabom.

A genetika nam se nije promenila. Samo su nam se dogodili ovi „nacisti iz senke“ o kojima sam pisala.
Izvor: Maja Petrović – vitkigurman.com