Историја гојазности (2. део)

четвртак, 05. 12. 2019.четвртак, 05. 12. 2019.

Џосеф Гебелс је био шеф пропаганде у нацистичкој Немачкој. И овај прехрамбени рат има свог Гебелса. За пропаганду Гебелсу су требале две ствари: добра прича и још боља подршка Главне Фаце. Тада је то био Хитлер. У време експлозивног развоја пољопривреде у САД – Главна Фаца је постала индустрија житарица и производа од житарица.

Пре него што видимо ко је био Гебелс модерне прехрамбене историје, да се осврнемо мало и на САРАДНИКЕ ОКУПАТОРА и ПОКРЕТ ОТПОРА. Први су они који су допринели убрзаном развоју потпуно нових навика, а други они који су пробали да спашавају старе традиције на нове, модерније начине.

САРАДНИК ОКУПАТОРА КЛАРЕНС БРДСАЈ је 1929. понудио смрзнуту храну јавности. Током свог боравка у северним крајевима Канаде, видео је како домороци смрзавају храну. Своју компанију за смрзнуту морску храну основао је 1922., да би већ након две године пропао, због незаинтересованости тржишта.

Тада је развио нови процес дубоког замрзавања и основао „Генерал Сифуд Корпорејшн“. 1929. године, за добре паре, продао је фирму „Голдман Сакс“-у. Тадашњи проблем био је недостатак замрзивача по маркетима широм земље, што ову компанију није спречило да избаци 26 производа: смрзнута меса, грашак, спанаћ, воће, бобичасто воће, плодове мора и рибље филете.

Када су се први замрзивачи за самопослуге појавили 1934. године, већина самопослуга се потрудила да их одмах набави, јер би сами себе отплатили јако брзо: домаћице широм земље су брзо прихватиле нови тренд, пошто нису морале често у набавку. Од ових непрерађених смрзнутих намирница до смрзнутих готових јела пуних штетних састојака, прошло је још 20-ак година. Прва прерађена смрзнута готова јела избацио је на тржиште „Свансон“. Унапред припремљени “комплети” за ручак или вечеру, као што је била рецимо “риба са грашком”, су били брзо прихваћени, да би већ 1960-тих уз ова јела ишли и дезерти. Популарно су ово звали „ТВ Вечере“. Тако се од „Бирдсај“ понуде замрзнутих намирница или најједноставнијих јела – стигло до следећих реклама:

Кларенс свакако није могао самостално да изврши масовну промену навика. Уз смрзнуто јело, била је потребна додатна опрема. Овај проблем је решио други САРАДНИК ОКУПАТОРА Перси Ле Барон Спенсер који је током Другог светског рата развијао технологију, коју ће касније употребити за микроталасну рерну. Прва рерна овог типа названа је „Радарејнџ“ и продата је 1947. године. Између 1955. и 1967. развијали су се мањи модели за кућну употребу.

Крај Другог светског рата је променио свакодневницу жена, које масовно почињу да се школују, раде и проводе све више времена ван куће, далеко од кухиње. У овим производима добиле су одговор за нови проблем који су имале: недостатак времена.

Да су производи остали природни и замрзнути, ништа се страшно не би десило. Ипак, требало је повећати профит заменом скупих састојака јефтинијим. Чему цела шницла, када у мање квалитетно млевено месо може да се дода брашно, соја и адитиви? И пуно соли и још “ко зна чега још” да замаскира укус бљутавих и јефтиних додатака. По први пут у историји, људи нису имали појма шта им је натрпано у оброк и шта заправо једу.

У исто време, у колевци унакажених навика које ће се проширити на цео свет, заблистала је и једна звезда. ПОКРЕТ ОТПОРА повела је ЏУЛИЈА ЧАЈЛД. Ова Американка није знала да кува ни када се удала, ни кад је отишла у Француску са мужем дипломатом. Тамо се заљубила у француску кухињу, толико другачију од америчког бацања меса са кромпирима у рерну. Заправо, толико се заљубила да је успела да заврши најпрестижнију школу кувања, чувени “Ле Кордон Блу“. Онда је пожелела да научи америчке домаћице да кувају. Или још боље – да научи људе преко океана да једу праву и квалитетну храну! Мислила је да може да пробуди интересовање и жељу за профињеним укусима. Вођена крилатицом “Волим храну коју правим и правим храну коју волим”, објавила је божанствени кувар који је и данас “маст хев” и имала веома гледану ТВ емисију “Француски шеф”.

На жалост, женама, увелико навученим на “ТВ вечере” из микроталасне, њени савети се нису толико залепили за свакодневни живот, колико су им се прстићи залепили за пакетиће смрзнуте хране. Покрет отпора је био неуспешан. Гледали су је док припрема њен чувени “Биф Бургињон” са Кјанти вином – а глодали “хот-дог” уз Пепси:(

Кад год сам у кухињи, као да чујем ужасно иритантан глас обожаване Џулије (ова генијална жена је имала најиритантније гласне жице икада!) како изговара: “If you’re afraid of butter, use cream.” (“Ако се плашиш да користиш путер, узми крем/павлаку.”). И обавезно додам још једну кашичицу 🙂. Умрла је само 2 дана пре свог 92. рођендана, иако је вероватно смазала толико путера, колико произведе једна већа фабрика у годину дана 🙂 Није умрла од вишка холестерола, ни од срчаних проблема.

Послић везан за прихватање нових вештачких производа од житарица је у правом тренутку започео Гебелс прехрамбене индустије: ШЕФ ПРОПАГАНДЕ АНСЕЛ КИС.

Овај човек се (управо у току убрзаног развоја индустрије производа од житарица и уља од житарица, која до скоро нисмо јели) убијао деценијама од труда да по сваку цену покаже и докаже као су масти на којима смо као врста одувек живели, опасне за нас.

Колико можемо да му верујемо?

Ако смо већ засновали неколико последњих деценија нутриционизма на основу његовог истраживања, требло би да му верујемо 100% и без трунке резерве, зар не? Његова теорија је названа „Липидна хипотеза“ . Први пут је лансирна 50-тих година, а индустрија биљних уља и житарица је била ту да га погура даље, јер им је савршено одговарао. Истраживање је (наводно) спроведено у 6 земаља и објављено је 1953. године, захваљујући чему се Анцел усликао за насловну страну „Тајмс“ магазина.

Данас се зна да је Ансел имао на располагању податке за 22 земље, а не само за 6. Како се осталих 16 земаља није уклапало у његов графикон који показује везу између конзумације засићених масти и смртности од срчаних болести – једноставно их је избацио са графикона. Једна од тих избачених земаља је и Француска, где се једе доста природних засићених масти, а мала је смртност од срчаних обољења. На дну графикона, као најбољи примери, нашли су се Јапан и Италија. Да, ове земље нису познате по ненормалном конзумирању чварака и сланине, али такође никада нису биле познате ни по слаткишима и прерађевинама. Имају и прилично очувану кулинарску традицију, са локалним и непрерађеним намирницама, коју јако цене. Јапански фаст-фуд се прави од свеже рибе и алги, а италијански фаст-фуд има маслиново уље, природне сиреве, поврће и пршуте.
Заправо подаци су сакупљани након другог светског рата који су ове две замље изгубиле! Вероватно да се нису давили у обиљу хране тада, као послератни лузери? Као земље највећег ризика, наведене су САД, Канада и Аустралија – највећи конзументи засићених масти.

На самом врху “црне статистике” биле су оне земље у којима су се јеле крофне, теста пржена у дубоком уљу, помрит и хамбургери у лепињама (месо уз бело брашно). Сигурно је да нису јели јаја домаћих кокошака које слободно кљуцају и маслац од млека крава које су пасле траву, уз гомилу свежег поврћа – то не прија уз кока-колу и сладолед са карамел преливом 🙂

И у самом свом истраживању Кис каже да је конзумација засићених масти ишла руку под руку са шећерима (прости шећери и брашно). Супер што их је уопште приметио, али није супер што је заборавио да их озбиљније узме у разматрање и упозори на њих! Шећер му изгледа није био битан, као ни чињеница да је 1820. просечан унос шећера по човеку био око 4.5 кг, а данас је „само мало већи“ – тричавих 75 кг по човеку годишње!

Ни то што су потпуно нови производи преплавили људску исхрану, што се по први пут почело са неумереном конзумацијом транс-масти и што се стил живота променио преко ноћи, Ансела очигледно није претерано секирало. Он је жарко желео да одувек присутне засићене масти доведе у везу са срчаним болестима, па није било простора за такво непотребно шећерно ометање.

Последица прихватања Анселове пропаганде била је да је у задњих 80 година унос холестерола повећан за само 1%, унос биљних уља 400%, а унос шећера и прерађевина 60%. Гојазности, дијабетеса и смртности од срчаних болести никада није било више више, а конзумације маслаца никад мање… На крају приче, овај упорни баксуз (који је заправо био епидемиолог) умире у својој 100-тој години.

Шта се још дешавало док је проповедано “Јеванђеље по Кису”, а помогло је ширење истог?

Да ли је било неверника које је под хитно требало спалити на ломачи?

1955. године председник Ајзенхауер је имао свој први срчани удар са 64 године уз ниво холестерола од 6.3 (тада је граница била 8, а не 5 као сада!). Заправо, добро је што га је преживео, обзиром да је до тог дана јако волео џин-тоник, био ланчани пушач и имао Кронову болест. Уз медијску помпу, председнику је живот спашаван нискомасном дијетом са минималним уносом холестерола из хране. Вртели су се са вестима о његовој исхрани по ТВ-у као Грандови хитови по београдским сплавовима (хтели, не хтели – уђу вам у уши). И поред нових нискомасних хитова које су му одсвирали, ниво холестерола му се пео даље до вредности од 10. Имао је још неколико срчаних удара до оног коначног.

Све то време, “Америчка асоцијација за срце” је на три ТВ мреже активно проповедала “по Кису” и убеђивала Американце да пређу на дијету са што мање холестерола из опасних животињских масти и користе “здраве” маргарине, биљна уља и житарице. Да имају здраво срце као Ајзенхауер, ваљда. А тек да не буде досадно – Пол Дадли Вајте, лекар који је лечио Ајзенхауера је био оснивач “Асоцијације”.

Тих година, било је и стручних ОТПОРАША који су покушавали да стану на пут овим новотаријама: Џон Гофман, Пит Аренс, Маргарет Албринк и Питер Куо су били забринути око превеликог уноса угљених хидрата и сматрали да овакво Анселово истраживање није близу довољног, да би се дале озбиљне нутриционистичке препоруке . Један од ипак најпознатијих је био Џон Јудкин , професор нутриционизма и аутор књиге “Чист, бео и смртоносан” (Pure, White and Deadly), који је упозоравао на шећер и залагао се за исхрану са ниским уносом шећера.

Сви су били игнорисани и исмејани. Било је превише рафинисаног сунцокретовог уља и маргарина од сојиног уља да се прода. Они су сметали.