Историја гојазности (1. део)

Већ дуго се води рат у име Његовог Величанства, Профита. Циљ је да се наметне одређана врста хране као здрава и пожељна. У току тог рата, и здравље и разум су нападнути. Стварност и истина су се сакрили пред обманом – а ми смо, као и у сваком другом рату, били марионете и колатерална штета.

Сваки рат мора да има и кључне људе, који ће водити битке и остваривати победе. Сваки рат има и оне који ће покушати да их ометају.Никако не би било могуће имати добар рат без:

1.Генерала, који ће поставити стратегију за акцију широких размера
2.Страног плаћеника, увеженог из далеке, егзотичне земље, због нових вештина које поседује
3.Проке-проналазача, који ће изумети ново оружје за борбу
4.Сарадника окупатора, који умало да прођу незапажени, без обзира што су јако важни
5.Покрета отпора, неуспешног – али и потпуно креативног и симпатичног
6.Шефа пропаганде, утицајног човека задуженог за испирање мозгова широким народним масама
7.Франкенштајн-доктора, способног да произведе нешто монструозно, што до тада никада није постојало
8.Ратног профитера, који последице рата добро уновчи, правећи још већу колатералну штету

Пре него што је почео рат, храна је била чиста. Непрерађена, без хемикалија и адитива. И све је (претежно) било у реду. Док генерал ЕРЛ БУЦ није почео да припрема бојно поље. Ко је тај човек, за кога можда до данас нисте чули, а последице његових идеја и дела погађаће и ваше праунуке? Одрастао је у време велике светске економске кризе, а свој страх од недостатка хране, преточио је у крилатицу „Буди велики или нестани“. Чврсто је веровао у њу, када је дошао на место Секретара пољопривреде у САД, 1971. Пре тога, од 1954. био је на месту асистента секретара.

Једна од првих ствари, коју је некада изгладнели дечак урадио, било је да укине ограничења везана за производњу кукуруза. Хтео је што више јефтине хране, кукуруза и соје, на што већим фармама. Звали су га „Краљ кукуруза“. Подстицао је фармере да гаје што више, а онда ни то више није било довољно…

Требало му је пуно да би се осетио безбедним, па се кренуло и са субвенцијама за сточну храну на бази кукуруза за велике фарме, које би производиле што јефтиније месо. По први пут, само пре 50-ак година, краве су уместо траве добиле кукуруз и соју. Повећала се и производња млека, због високо-протеинске исхране. Пољопривреда се заувек променила. Само зато што Ерл Буц није одлучио да подржи мале породичне фарме и није марио за производњу воћа и поврћа. Створио је вишак кукуруза. Толико велики вишак, да чак и када су људи добили своје следовање, и када је стока била нахрањена њиме – остало га је још много. Био му је потребан човек који ће да реши проблем тог великог вишка…

СТРАНИ ПЛАЋЕНИК у овом тексту је врхунски војник, самурај “Made in Japan”, посебно едукован за хемију. Његово име је Јошиуки Такасаки . Кукурузни (фруктозни) сируп је измишљен давне 1882. Али онај који индустрија данас користи са високим садржајем фруктозе није постојао пре него што је Такасаки одлучио да умеша своје самурајске прстиће у ову причу. Произвео га је и патентирао 1967. И управо је Буц био тај тај који је сео на авион, одлетео у Јапан и донео ову иновацију назад кући, средином 70-тих година. То је било решење за ненормални вишак кукуруза који је произвео.

Проблем са фруктозом је тај што се не метабилише исто као глукоза, већ ствара масну јетру, опасне висцералне масти и јако гоји. И до тада, фруктоза није постојала у овако концентрованом облику. Високо фруктозни кукурузни сируп је опасан производ, па неки који су се бавили здравственим проблемима које изазива кажу да је Такасаки успео да се овим изумом освети за Хирошиму и Нагасаки.
Од 80-тих година високо фруктозни кукурузни сируп је преплавио индустрију сокова и газираних сокова, а затим се увукао и у већину других производа (сланих и слатких грицкалица). Буцове гладне очи су биле продукт кризе 30-тих, али ми и дан данас трпимо последице Буцових гладних очију. Човек који је променио пољопривреду и исхрану на планети Земљи, Ерл Буц, је умро мирно и у сну, у својој 99. години живота.

ПРОКА-ПРОНАЛАЗАЧ је Француз који се зове Хиполит Мег-Мориц. Ни у лудилу не бих могла да изговорим његово име, па саветујем и вама да не покушавате! Зваћу га у даљем тексту Прока, па ћемо га поднети некако 🙂

Мало је оних који знају да је Прока започео низ проблема, које је 100 година касније морао да решава председник САД, Труман. 1870. године, Наполеон III је „расписао конкурс“ тражећи замену за путер. Ваљда му је досадио укус или беспослени научници тог доба, па је нашао начин да их мало размрда. Проки се упалила лампица, затворио се у своју лабораторију и победио на такмичењу, направивши маргарин.

Прока, на сву срећу људи његовог времена, није био неки бизнисмен, па му је посао са производњом маргарина пропао. На жалост, пре тоталног финансијског краха свог предузетничког подухвата, успео је да прода патент холандској фирми „Јургенс“, која је поизводњу за Европско тржиште започела пуном паром. „Јургенс“ и „Ван ден Берг“, други велики холандски произвођач, посао наставјају заједно, као „Унилевер“ – једна од и данас најјачих компанија у свету за производњу маргарина (Унилевер је власник многих других познатих брендова )

Производња маргарина стартује и у САД, где неке њихове Прокице усавршавају формулу и производ почиње да се пробија на тржиште – док „млечни лоби“ полако почиње да губи живце.

Појавио се специјалан валијум да се ограничи живцирање млечног лобија: одлука „Маргарин Акт“ из 1886. којим су произвођачима маргарина наметнуте ни мало стимулативне таксе, порези и обавезне дозволе. До 1902. на 80% територије САД постојале су одређене „маргаринске забране“, па је “маргаринцима” профит пао на трећину. Забране су биле везане чак и за боју маргарина. Маслац је природно жут, а маргарин „прородно“ бео. Произвођачима су забранили да боје маргарин у жуто. Приметите да је данас и маслац бео, јер га произвођачи избељују. Видећете касније ко је ту луд и како су постали луди!

Опоравак маргаринске индустрије се десио у време Првог светског рата, када су се смањиле залихе масти које су људи користили од памтивека па до тада (лој, маслац, маст, путер). Када се рат завршио и привреда опоравила, маслац се и даље продавао у неатрактивним великим паковањима, док су произвођачи маргарина почели да показују таленат за маркетинг – посебно у делу који се тиче паковања производа. Већ до 1950. постојала је гомила маргарин-брендова у атрактивним тубицама и кутијицама.

Зашто велика паковања?

Једноставно – није било фрижидера или касније, нису били део инвентара већине домаћинстава. Маслац и маргарин су тада били запечаћени у великим кутијама, које нису могле да се отварају и тако су се куповали. Фрижидер за кућну употребу је измислио Фред В. Вулф из Индијане, 1913. године. Фреон је почео да се користи између 1920. и 1930. године. Фриз или одвојени замрзивачи су се појавили тек 1940-тих.

Дакле, мала паковања, са мањом ценом, за широке народне масе нижих прихода – био је то савршен потез. Питам се да ли су радили неко истраживање тржишта? 🙂

У периоду паковања у атрактивне кутијице, десиле су се још две ствари које су ишле на руку „маргаринцима“:

1. Употреба јефтиног биљног уља у производњи маргарина је порасла драматично у само две године по завршетку Другог светског рата, што је додатно појефтинило производ (први маргарини су се правили са животињским мастима!)
2. 1947. догодила се криза у индустрији млечних производа, што је драматично повећало цену путера, а производњу маргарина повећало за целих 58% до 1948. године

На крају, након свих притисака и чарки, председник Труман марта 1950. године потписује нови „Маргарин Акт“ којим је стао на крај опорезивањима, таксама и посебним дозволама. Произвођачи јефтиног, вештачког производа су могли да отворе шампањац и прославе – и да још више оборе цене и завладају. Прокин изум је након 100 година од проналаска дошао до свих нас. У наредних 20 година, производња се удвостручила и расла. Дакле, нема још ни поштених 100 година како смо као врста чули за маргарин, нити има поштених 60 година како га користимо. А свуда је данас! У грицкалицама, у куповним колачићима, пекарским производима…

Оно што не треба заборавити је и СОЈА!

Појавила се око 1930. као хит-новитет из Кине, пун протеина. Прву лабораторију за истраживање соје је основао Хенри Форд, а први производи које је развио су били пластика и синтетичка вуна од соје, да би направио аутомобил који је био „скоро цео“ од соје. Други лик, Роџер Дракет је од соје направо ултра-популаран „виндекс“ – средство за прање прозора.

Ни мало укусно, обзиром да између 1950. и 1960. сојино уље постаје најкоришћеније уље у САД (наравно и за производњу маргарина). Мислим да нам је једина утеха у овој причи што помало каснимо за свим овим “трендовима”.

1930. године биљна уља која човек данас користи нису постојала. Зато данас у просеку потрошимо око 30 литара биљног уља по глави становника у току године. Питате ли се шта ли нам ради та до скоро непостојећа намирница?

И ОК! Труман је потписао да Прокино бело благо може на тржиште без даљег ометања, али ЗАШТО су га побогу људи куповали?! Има гадан укус и лепи се за непца. Људи нису били навикнути на њега. Да, био је јефтинији. Али није то пресудило.

Пресудила је адекватна пропратна прича, за коју се (све моћнија) индустрија побринула на време!
Ко су људи који су убедили тадашње потрошаче (чак и оне са високим стандардом) да ово ђубре уместо у канту за смеће – убаце у своје тањире? И како су успели у томе?

НАСТАВАК СЛЕДИ…

„ИЗВОР: Маја Петровић – vitkigurman.com