Историја

Истинита прича из српске историје због које ћете бити поносни: „То је душа нашег народа!“

Прича која на моменте делује толико нестварно да звучи као бајка заиста се догодила – на Солунском фронту током завршних година Првог светског рата. Прво су је забележили тадашњи страни новинари који су пратили напредовање Савезничких снага, а затим се нашла и на страницама књиге „Солунци говоре“. Солунски фронт је, упркос напорима обе зараћене стране, остао прилично стабилан током свих година рата. Протезао се од албанске обале до реке Струме и на том потезу су се савезничке снаге бориле са Централним силама у Великом рату који је трајао годинама. Зато је, све до 15. септембра 1918. године и велике офанзиве која је довела до капитулације Бугарске и ослобођења Србије, ово било место где су војници и једне и друге стране ушанчени чекали потезе оних других. Прича која следи догодила се управо за време једног од тих „затишја“.

„Кобно“ извиђање

Све је почело када је један обичан српски војник – извиђач, кренуо да осмотри положаје на којима се налазио непријатељ на Солунском фронту. Крећући се опрезно, кроз шибље и маховину наишао је на извор воде. Ипак, пре него што је пришао и стигао да се напије, схватио је да није сам! На извору је лежао повређени бугарски војник који је квасио себи чело и груди. Пред српским војником поставио се избор – ако пусти Бугарина, овај би могао да извиди српске положаје и јави непријатељима. Са друге стране, како да убије рањеног човека који му је још окренут и леђима? И тако је војнику остала заправо само једна, трећа опција – заробиће Бугарина и одвешће га у команду, па нека други одлуче шта са њим да раде. Лако је разоружао рањеног непријатеља. Када га је овај видео, пао је на колена.

„Убиј ме, братко, к’о Бога те молим… Не могу даље. Болестан сам… Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак „, једва је промуцао, каже прича.

Бугарски војник је био толико слаб да није могао ни да хода, па га је на крају Србин морао поставити на свог коња и тако повести.

Душа српског народа

Овај необичан двојац по повратку у логор набасао је на војводу Степу Степановића. Војник је испричао шта је учинио и како је до заробљавања дошло. Прича каже да је Степа Степановић био и задовољан и задивљен војниковим потезом, а да је чин наишао и на одобравање свих који су се налазили у пратњи војводе. „Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста, народ који има овакву војску никад не може да пропадне“, рекао је тада војвода Степановић.

Нажалост, име војника који је био толико хуман да је спасао живот непријатељу као и његова судбина, данас нису познати. Остала је само прича која на моменте звучи као бајка, али се ипак заиста догодила! Прво су је забележили тадашњи страни новинари који су налазили у пратњи Степе Степановића, а после рата се нашла и на страницама књиге „Солунци говоре“.

Извор: Патриоте Српске

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!