ИСТИНИТА ПРИЧА: Имала сам три године, Албанац ми је прислонио пиштољ на чело …

Кобне 1998 године када је извршено преко 1800 убистава, а киднаповано око 290 Срба на Косову и Метохији од стране озлоглашене УЧК, на метежу смо се нашли моја породица и ја. Прво сам се нашла на удару УЧК терориста на Ђурђевдански уранак 1998 као трогодишња девојчица, а годину дана касније и на удару НАТО бомбардера више пута.

Јула месеца 1998 године УЧК зликовци киднаповали су мог стрица Душка Ђиновића на уласку у Ораховац, мучки га убили, умотали га у кесу и са још 13 Срба закопали у Малишеву недалеко од Ораховца.

Јефимија Ђиновић, етно појац са КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Сећам се и памтим тај Ђурђевдански уранак из 1998 године који сам преживела, као што је у мени дубоко урезано памћење на преко 2000 убијених Срба од усташке руке у вагону смрти, на путу до усташке фабрике смрти Јасеновац на Ђурђевдански уранак 1942.

Тата, стриц и ја нашли смо се на путу Ђаковица – Дечани, 5-ог маја 1998 године, када нас је пресрео неки мали аутомобил одакле су изашла два Шиптара из банде Рамуша Харанинаја, јер Пећ, Ораховац, Ђаковица, Дечанe биле су његова “зона одговорности“ под називом Дугађини.

С обзиром да је током 1998 године извршено око 1000 терористичких напада од стране шиптарских сецесиониста, нико од Срба није излазио из својих кућа без оружја.

Терористи су изашли из свог аута, тата и стриц из нашег, сећам се ја сам остала у ауту да седим… Један од терориста пришао је извукао ме из аута, ухватио за косу једном руком, а другом уперио револвер у моје чело и нешто говорио на албанском језику. Одмах му је пришао мој отац и ставио пушку на његово раме, а стриц уперио пукшу у другог терористу, након чега су терористи бацили оружје, подигли руке увис, брзо ушли у свој ауто и побегли у непознатом правцу.

О овом потресном догађају који сам преживела са само 3 године и који је дубоко утиснут у моје сећање, први пут после толико година проговарам у јавности, јер сећања на тај догађај исувише су болна и потресна за моју породицу и мене, али и зато што никада нисам желела нити желим да на сопственој несрећи и несрећи свог народа скупљам некакве “поене“.

Захвална сам Светом Ђорђу, Господу и Светоме краљу Стефану Дечанском којем смо тог раног јутра кренули да се помолимо, што нам је спасио животе. А дивим се храбрости и неусташивости мог покојног стрица Раја и мог оца.

Дан данас након многобројних патриотских говора, сведочења о стравичном удесу и егзодусу нашег народа на Косову и Метохији, приказивању необоривих доказа који сведоче ко је и како убијао, клао, силовао и мучио нашу децу, бремените жене, старице, али и Албанце лојалне Србима, стижу ми претње и гнусне псовке од стране Шиптара са Косова и Метохије у виду коментара и порука на друштвеним мрежама.

Једна од тих порука гласи – „Ђаковицу нећеш моћи да видиш ни као турист, а крочиш ли на Косово остаћеш мртва и завршићеш у јами.“ Чак ми је један Шиптар у српском ресторану “Посебна прича“ у Грачаници рекао да ћу „запамтити добро што сам у свом говору изјавила да је њихов тзв.премијер Рамуш убица“. Одговорила сам му – „Стојим иза својих речи и увек ћу сведочити истину и борити се за правду“!!!

Упркос вишегодишњим претњама које добијам, истичем да нису успели да ме застраше, већ су ми дали само већу моћ и снагу да одлазим још учесталије на Косово и Метохију и то неретко сама у најугроженија места, као што је село Церница где живи 3000 Албанаца а 100 Срба. После тих претњи ја сам шетала без имало страха Призреном у српској средњовековној народној ношњи, у центру Приштине, певала на врху Шар планине и Газиместанске куле, певала у опкољеној цркви Богородици Љевишкој. Моје истинољубље, љубав према отаџбини и храброст победиле су њихову мржњу и њихову огорченост на моје сведочење о њиховим зверским злочинима, трговини дроге, белог робља, муниције и оружја. А чак ми је и драго што прате моје рад и што им на неки начин тиме задајем на неки начин бол или у њима изазивам бес и нелагоду.

Овим путем шаљем снажну поруку да се бојим само Бога, али не и оних који се Бога не боје и који су сами себи преписали смртну пресуду када су протерали 250.000 Срба са својих вековних огњишта и убили на хиљаде Срба на најбруталније начине.

Ауор: Јефимија Ђиновић, етно појац са Косова и Метохије

Извор: srbin.info

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!