Istina o planskom lingvističko-državnom zatiranju ćirilice
Nedavno je portal „Stanje Stvari“ pokazao tekst kao u naslovu, koji je objavljen na RTS, 3.2.2021. Bila su samo dva komentara, jedan pozitivan a jedan negativan. Pokazalo se da je zanimanje Srba za ćirilicu analogno njihovom zalaganju za KiM, mereno po par stotina njih na protestima u Beogradu.
Tekstom se relativizuje pitanje zamenjivanja ćirilice latinicom u srpskom jeziku u situaciji kad su i u Srbiji i u Republici Srpskoj doneseni zakoni kojima se navodno štiti ćirilica. Kad se ona štiti znači da je ugrožena od onog pisma koje nju zamenjuje, a ne od japanskog, kineskog ili nekog trećeg pisma. Istovremeno se na tom portalu nisu mogli naći tekstovi kojima se ukazuje na lažnu brigu za ćirilicu države i lingvista, a što se ponajbolje vidi iz kritika tih zakona objavljenih na portalima „Borba za istinu“ i „Frontal.rs“.
Dakle, dok su državna vlast i lingvisti pokazali makar lažnu brigu za ćirilicu, Haliloviću se čini da je ona nevažna za Srbe, da je dovoljno da bude samo „instrument“ za pisanje, da joj je baš potaman sa svih njenih 1,5% na ulici Novog Sada. Tj. u sedištu institucije koja se od svog osnivanja 1826. naziva Matica srpska. Brojao je i objavio lično njen predsednik u ponovljenom mandatu prof. dr Dragan Stanić, što znači da je dobro radio u prvom, a ne može se sumnjati da doktor nauka ne zna da broji. Ipak hvala Haliloviću što on, makar i pogrešno, javno razmišlja o ćirilici, kad je od nje digla ruke srpska „elita“ Evo kako on iz pesničkog ugla razume pitanje pisma:
„Svijest o tome da neko čuva ćirilicu ili čuva latinicu, da neko za ćirilicu i latinicu brine, stekao sam početkom tih strašnih devedesetih godina prošlog vijeka, kad se podigoše mnoge stranačke zastave i kad je Dnevnik dobio Dnevnikov dodatak. Malo ko se osvrtao da ćirilica i latinica imaju neka slova zajednička.“
Otkad su komunisti proglasili ravnopravnost pisama u srpskohrvatskom jeziku 1954., pa sve do „strašnih“ devedesetih godina, javno su se usprotivili zatiranju ćirilice samo slikar Milić od Mačve i profesor prava i sociologije akademik Radomir Lukić. Dr Borisav Jović kao predsednik Ustavne komisije za Ustav iz 1990. svedočio je da niko drugi osim akademika nije potegao pitanje zaštite đirilice Ustavom ( Dragoljub Zbiljić: „Srpski jezik pod okupacijom latinice“, ĆIRILICA, Novi Sad 2004.).
Ali, po Haliloviću, i time su Srbi digli glavu, i doprineli da devedesete budu „strašne“.
Ćirilica i latinica su imale neka zajednička slova i prije devedesetih, ali se ipak u Velikom ratu znalo da je srpska ćirilica, a hrvatska latinica, pa je zabranjena ćirilica bila zamenjena latinicom, a poznate su i ove izjave austrougarskog generala Stjepana Sarkotića, Hrvata od Vareša: „Srbi sa svojom ćirilicom su strano tijelo istoka u borbenoj zoni zapada“, i „Srbima treba ukinuti ćirilicu kao borbeno sredstvo.“
Ćirilica i latinica su imale neka zajednička slova i 1941., ali je Ante Pavelić svojom prvom uredbom zabranio ćirilicu i u privatnoj upotrebi. U Sarajevu je zaprećeno čestitom starini mitropolitu Petru Zimonjiću da će ostati bez glave ako ne uništi sve crkvene ćiriličke pečate. I stradao je bez da mu se zna grob.
Ćirilica i latinica su imale neka zajednička slova i 1964. kad sam u Derventi završavao četvrti razred gimnazije. Sa dvojicom drugara otišao sam u slasičarnu nekog Goranca, koji nam je ponudio besplatne kolače ako znadnemo poredati azbučna slova. Mučili se mi mučili, i na kraju platili kolače. On nam je rekao da je njegova radnja poslednja ćirilička u Derventi, ali na to niko nije obraćao pažnju. I ja sam se pobunio za ćirilicu tek „strašnih dvedesetih godina“, i to kao rezervni oficir na derventskom ratištu, tražeći pred svim oficirima štaba da mi komandant brigade samo na ćirilici potvrdi moju poverljivost kada po zadatku idem da uspostavim kontakt sa komandantom Dubičke brigade. Svi ostali oficiri su bili za jugoslovensko-hrvatsku latinicu, a nisu hteli ni da potpišu zakletvu predsedniku Radovanu Karadžiću, „jer su se već jednom zakleli“ ( svom Titu). Nisam smeo da se pobunim ranije, iako sam shvatio sudbinu ćirilice još 1971.g. kad mi je stric Mitar, službenik u opštini Derventa, rekao u najvećem poverenju da je u opštinskom podrumu video gomilu ćiriličkih pisaćih mašina povučenih iz državne uprave.
„Politika“ je 21. jula „strašne“ 1990. objavila tekst pomenutog akademika „Protiv posebnog zakona“, kojeg on završava ovim rečima:
„Iz navedenih razloga treba svesrdno pozdraviti ovaj propis nacrta Ustava Srbije i poželeti da što pre postane punovažan kako bi se najzad jednom rešilo jedno od danas najvažnijih pitanja kulture i nacionalne samosvesti srpskog naroda.“
Eto, ja i dalje sledim tumačenje srpskog profesora prava i sociologije, koji se usudio da ćirilicu imenuje srpskim simbolom.
Dalje Enes Halilović piše:
„Od učiteljice Dragice nismo učili da su ta pisma za nekog ili protiv nekog. Nismo ni znali da pisma i služe nama, mislili smo da baš mi, đaci, služimo tim pismima time što ih učimo. .==================================
Danas o jezicima i pismima mislim kao o instrumentima pojedinaca i naroda, ali ti instrumenti idu iz ruke u ruku. ==============================
Radovala se Dragica Ivanović, radovala se knjigama. A bijaše pravedna žena. Nije me učila da postoji pismo koje treba izbjegavati. Eto, među svim pismima postoji i ćirilica – jedan cvijet među cvjetovima Jedan izvor među vodama. Jedna učiteljica među učiteljicama,“.
Ne samo učiteljica Dragica, nego ni bilo ko iz „strašnih“ devedesetih, a pogotovo ovih godina, ne tumači da su pisma za ili protiv nekoga, nego ima Srba koji se, kao i akademik Lukić, ne stide svog imena, i ne plaše se da kažu šta je srpsko. Oni nemaju ništa protiv hrvatske latinice u Hrvatskoj, nego su samo protiv da ona okupira srpske zemlje. Sledeći svog najistaknutijeg akademika oni samo žele da ćirilica ponovo postane nosilac i pokazatelj nacionalne samosvesti srpskog naroda. A da bi to Halilović mogao razumeti poslužićemo se rečima srpskog zarobljenika koji 1917. ovako piše svojoj Mari u okupranom Beogradu iz kazamata u Galiciji:
„Maro, da mi pišeš srpski, jer ja sam Srbin pa neka dođe ma koja država u Srbiju, ja sam Srbin i kao Srbin ću da umrem; ako mi srpski ne pišeš, nemoj da mi pišeš više.“ (Monografija Prvi svetski rat, knjiga 2,str.287/8,“Obod“ 1975.)
Dakle, srpski sužanj poistovećuje otadžbinu i slobodu sa ćirilicom, a ne zna da su u to vreme cenzori na pošti dobili izričita naređenja da pocepaju svako pismo ili kartu koja je bila ispisana ćirilicom, pa on ne bi ni dobio nijedno Marino ćiriličko pismo.
Pa upredimo godine oko 1917. i devedesete, kako bismo videli šta je, i za koga bilo strašnije. U devedesete se ušlo s izbačenom ćirilicom iz srpskog jezika Prisvajanjem srpskim pravopisom hrvatske latinice kao drugog srpskog pisma ćirilici je ciljno oduzet karakter srpske nacionalne vrednosti, pa je, kako ispravno navodi Halilović, ona postala samo instrument za zapisivanje srpskog jezika. Upravo su to planirali i postigli komunisti, a danas samo potvrdili lingvisti i političari.
Negde oko 1994. na sajmu knjiga u Beogradu nije se mogao videti nijedan ćirilički naslov sa Univerziteta u Novom Sadu. Istovremeno se novosadski prof. dr Petar Milosavljević javno žalio što je na Univerzitetu u Beogradu previše ćirilice.
Iste 1994. u knjižari „Šumadija“ na Novom Beogradu zatražio sam ćirilički rokovnik, a prodavac reče da ga nema. Zatražim da pozove poslovođu i pitam ga zašto nije naručio i ćirilički pored latiničkog rokovnika. Odgovara mi, otprilike, ovako: „U Srbiji se ne može naći ni ćirilički rovnik ni ćirilička autokarta. Znate, jeste da je ćirilica bila gotovo nestala iz javnog života, ali sada smo preterali u srbovanju njome.“
Halilović je nedavno dobio priznanje Kusturičinog „Andrić Grada“ za svoje pesničko delo, na čemu mu čestitamo. A da li je on mogao da nešto sazna o pitanju pisma u Srba na portalu Kusturice ISKRA? Nije, jer portal jeste na ćirilici, ali ništa preko toga. Tamo su odbijeni svi radovi u prilog ćirilici kao jedinom srpskom pismu, a ni on nju nikad javno nije pomenuo, osim kad su bile one litije u Crnoj Gori. Nije pomenuo ćirilicu ni kad je držao besedu za dan Republike Srpske, ali jeste tom prilikom pokazao žal za Jugoslavijom. Jedini koji je pomenuo ćirilicu u takvoj prilici je glumac Miloš Biković.
Obratimo još jednom pažnju na činjenicu da je Halilovićev tekst objavljen prvo na RTS, pa onda na portalu „Stanje Stvari“. Tamo prolazi samo ono čime se obesmišljava i najmanja mogućnost da srpski narod sazna istinu o planskom lingvističko-državnom zatiranju ćirilice. Uostalom, kao i na drugim „rodoljubivim“ sajtovima. Jer treba čuvati ugled „elite“ da ona ne bi bila ukaljana nekavom, davno otpuštenom ćirilicom.
Autor: Nemanja Vidić
