Исповест мајке: Живот са аутизмом
АУТИЗАМ И ЖИВЦИ КАО КОНОПЦИ
Када живиш с аутизмом то је као да сваки пут гдје год кренеш носиш препуну чашу воде. На ту чашу ако слети једна сасвим мала муха, пази да се чаша не пролије.
Заиста овај стомачни вирус који нас је све захватио сматрам маленом мухом. Слобода је прва показала симптоме, те се петнаест сати храбро борила. Тај дан је баш лијепо јела и она и сестра. Била сам срећна, јер суплементација им прија. Навече је кренуло „весеље“ које је трајало до половине наредног дана. Ноћ и ја добро се знамо. Свако двадесет минута интервенција. Ал , кад би у часовима привременог мира, утонула у дубину сна, заиста ми се чинило као да сам спавала бар пола ноћи. Наредни дан након тих 24 часа Слобода је била малаксала, што је очекивано, ал су бар престали симптомим који су је водили ка дехидрацији. Трудила сам се да јој нудим умјерено течности да не би дехидирирала. Ал, шта год бих покушала аутизам би поручио:
“ НЕЋЕШ, нећу да сарађујем, склони се.“ Моја упорност је била као упорност мрава који покушава да понесе терет који није у стању да понесе. Важна је упорност и ако некад дјелује у празно. Тако да сам успјевала понекад да је напојим.
Пред свитање смо заспале, остали нису имали проблема, тада. Пробудио ме је бол, стигло Слободино весеље и код мене. Ко те пита? Ти мораш бити на стражи, ти си мама војник, не смије да те тамо неки вирус онеспособи. Сад видим да поред симптома које сам видјела да има, присутна је озбиљна вртоглавица и малаксалост мишића. Моја храбра дјевојчица то није могла да ми каже.
При наставку дана трећег сустигао је вирус Лазара, Вјеру али и јачу половину, тј мог супруга. Лазар је најлакше поднио вирус. Слава Богу. Моје тијело није осијећало бол у тренутцима кад је требало дјеци помоћи. И то је она дивна сила, сила љубави која поништава препреке.
Слобода је живнула, њој се ишло на језеро, скакутала је срећно у купаћем костиму, а дан је био створен за купање. И док сам с Слободом имала страх од дехидрације, Вјеру је требало одвојити од воде, коју је константно тражила. Живиш у вијеку гдје је све напредовало, а чак ни свијетска медицина не може да да одговор на ситуације у које можеш упасти.
Не може да разумје да мора да пије воду да не дехидрира, не може да престане пити воду јер то је супротност која је такође штетна. Не може да ти каже шта је мучи, не може код стоматолога, мора под општу анестезију, па не може било која анестезија, мора се пазити на то и то, не можеш је водити гдје она неће, не можеш је вратити од тамо гдје јој се допало без муке. Онда ми сви други људски проблеми дођу помало смијешни, опет ако ти се неко пожали, треба пажљиво саслушати, а не да дјелује да те боли уво, то је његово бреме, у складу са његовом духовном снагом, прво је људски рећи “ разумјем те“ , ал патиш око ствари ријешиве природе ..Блага ријеч на ране најбоље помаже. Смири се, ако планеш све изгоре, и постаде сто пута горе и покушај, молим те покушај, поново …
Колики год будеш падао/ла, толико пута устани …. Тако блажим и себе саму, непрестано иштем од Бога и људи мало олакшања … вјерујем, даће Бог. Слава му.
Аутор: Бранка Вукосав
