Исповест италијанског заставника: Не могу да заборавим патњу српске деце
Исповест италијанског заставника Роберта Мирабеле (58), који је на Косову 1999. оболео од рака
Извините, тешко ми је да причам, а да не заплачем. Нисам нашао свој мир, иако су прошле толике године. Деца, та дечица, тражила су нам нешто, било шта да поједу. Гладна, долазила су испред једног хотела који је био додељен италијанском Војном ваздухопловству за подршку, али нису нам тражили да једу тамо.
Узимали су, на пример, кутију кекса коју смо им давали и отрчали би даље, ваљда да однесу родитељима, брату, сестри… да поделе са неким. Гледао сам их изгладнеле, тужне, неодевене усред зиме. Видео сам реалност, видео сам где је и како живео српски народ, јер смо ми били у тој зони, видео сам несрећу тог народа и сиромаштво.
Овако, за „Новости“, говори Роберто Мирабела (58), заставник италијанског Војног ваздухопловства у мисији на Косову и Метохији, са седиштем на аеродрому у Ђаковици. Боравио је на Косову само два месеца, од 5. новембра 1999. до 5. јануара 2000. године, али оно што је тамо видео не може да избрише из душе – пре свега сиротињу и патњу српске деце. Вративши се у Италију сазнао је да је оболео од тумора на плућима. Узрочник – осиромашени уранијум.
Био је ангажован у секцији за снабдевање животним намирницама за италијански контингент у мисији на Косову и Метохији, чија је база била смештена у Пећи, као и на другим неопходним пословима на аеродрому.
Када почне да прича о тамошњим данима, не успева до доврши реченице. Дословно се заплаче због невероватно живог сећања на оно што је тамо гледао, додирнуо и доживео. Загрцне се када прича о сусретима са српском децом, свакодневно прелазећи терен. Прича о путевима који нису личили на путеве, јер су били потпуно разровани. Прича о кућама које су биле срушене или нису више биле за употребу и људе који су још живели у њима, децу која су излазила пред њихова возила и тражила помоћ, у кратким панталоницама, поцепаним, усред снега…
Говори нам о периоду када још није било ништа уређено на том терену, када није било ни за кога сигурно, када је видљиво било само сиромаштво. Заставник са кнедлом у грлу прича шта је тамо научио:
– Схватио сам колики је понос српског народа. Ретко нам се обратио неко старији, родитељи или жене, нису хтели да покажу колико немају. Имали смо, као преводиоце, ангажоване девојке и младиће, готово су још били деца. Радили су са нама и по 15 сати, а када их питамо да ли им је нешто потребно одговарали су са „не, хвала“. Али када изађеш на терен, цепало ти се срце од тога што видиш. Ко није био тамо, не може да схвати докле досеже линија сиромаштва. Почели смо преко једне католичке цркве да сакупљамо понешто и преко тамошњег пароха давали оно што смо сакупили, колико смо могли и то је достављано околном становништву.
Вратио се заставник из мисије, радио свој посао, изгледало је све нормално. Јануара 2001. године, годину дана касније, Команда Војног ваздухопловства одлучује да изврши медицинску контролу војника који су се вратили из мисија или одлазе у мисију у иностранство.
– Имао сам тада 39 година, позвана смо нас четворица на преглед у истом дану, у војну болницу „Челио“ у Риму. Урађена нам је радиографија плућа, сутрадан је требало да ми ураде лабораторијске анализе. Када сам стигао у лабораторију, речено ми је да треба да поновим радиографију, јер се на прегледу апарат блокирао. Било ми је чудно да се апарат покварио када је само мени рађена радиографија, а не осталој тројици. Поновљена је и констатована једна туморална маса пречника 10 центиметара на левом плућном крилу.
Мирабела је смештен одмах у војну болницу. Било је потребно 15 дана да би се схватила природа тумора, јер је и за лекаре то био нови непознати тип тумора: солитарни фиброзни тумор на плућној марамици. Како је евидентно растао, морала је одмах да буде урађена интервенција. У противном, претила је опасност угрожавања читавог плућног крила. Оперисан је 24. јануара 2001. године, има контроле како је прописано и имао је среће да се тумор није развијао даље, али многе његове колеге нису. Данас је број оболелих италијанских војника из разних мисија стигао до 7.800, а број преминулих до 384.
Роберто има 58 година, има троје одрасле деце и пет унучића. Каже да се гледајући своје унуке увек сети српске деце са Косова и беде и поноса којег је тамо спознао.
Преко италијанске Војне опсерваторије 2003. године се обратио адвокату Анђелу Фјоре Тартаљи, ангажованом на бројним случајевима војника оболелих од тумора узрокованог осиромашеним уранијумом у мисијама на бомбардованим теренима. После доказа да је на туморалној маси нађено присуство разних тешких метала и после 16 година, 2019. стигла је коначна пресуда да је узрочник његовог обољења присуство осиромашеног уранијума на Косову. Добио је одштету за обољење у мисији.
Адвокат Тартаља, који је познат и нашој јавности и који је у 20 година добио преко 130 пресуда у корист војника оболелих у мисијама, а које Министарство одбране Италије није заштитило, нити су упозорени на ризик у који одлазе, добио је пресуду и за заставника.
ИСТОРИЈСКА ПРЕСУДА
АДВОКАТИ Тартаља и Срђан Алексић из Ниша започели су процедуру правне заштите и наших грађана оболелих од осиромашеног уранијума. И да изненађење буде веће, управо сада када они заступају првих пет тужби у пет судова у Србији, за прве случајеве оболелих лица од последица осиромашеног уранијума, 2. децембра италијански адвокат добија револуционарну, историјску, пресуду у Италији. Јер, до сада Министарство одбране никада није признало шта је узрочник обољења италијанских војника, али је плаћало одштету по добијеним пресудама.
Наиме, сада су први пут, по пресуди Територијалног административног суда (ТАР) у Тоскани, судије Државног савета, који има највеће правосудне ингеренције у заштити војних лица, обориле жалбу Министарства одбране у корист пресуде ТАР-а, јер су проучивши све елементе претходне пресуде пресудили у корист оштећеног старијег водника који је био у мисији „Атеа“ у Босни и Херцеговини 2007. године и оболео од тестикуларног рака.
– Ова пресуда Државног савета имаће веома значајну улогу у правосудној процедури у Србији, јер јасно говори о ономе шта је бомбардовање оставило, о хемијском и радиоактивном дејству и односи се исто на војнике и на грађане. Како браним италијанске војнике, тако ћу исто бранити са својим колегом грађане Србије – поручује адвокат Тартаља.
Аутор: Милица Остојић
