Исповест храбре и часне професорице о страшном стању у школи
Поштовани представници просветних радника Србије, обраћам вам се последњи пут у свом радном веку
Зовем се Даница Петровић и професор сам књижевности и српског језика, ускоро пензионер. Три деценије радим у Основној школи „Бошко Ђуричић“ у Јагодини. Дуго сам радила у настави, а када је колегиница отишла у пензију, искористила сам прилику да се због лошег здравља преместим у библиотеку, тако да сам данас школски библиотекар у шпајзу од библиотеке, медијатекар и нототекар без медијатеке и нототеке, будући да тако нешто у овој школи не постоји.
Због недопустиво срамног коруптивног запошљавања младих људи у образовању, пре четири године гласала сам против избора Зорана Марковића за директора школе. Једино ја, али са образложењем, тако да сам гласала јавно, не кријући се јер се никада у животу нисам скривала. То сматрам нечасним.
Јавно сам иступила против катастрофалног управљања школом и КЛОЗЕТАРИЈЕ, места за наставнике испред клозета јер је и од наставничке зборнице направљена учионица да би се у школу сабило што више ученика. Да смо у ратном стању не бих се бунила ни да часове држимо у кафани, некада није било другог места, али у нашу школу деца су намамљивана из других школа неистинитом причом о најбољој школи у граду. Тако се десило да се број ученика школе „Горан Остојић“ која има десет пута боље услове од нас, преполови и да колеге морају да тезгаре по неколико школа. Ученици који њима припадају дошли су код нас. Мени није нормално да дете које станује преко пута школе у Рибару, уместо да само пређе улицу свакога дана путује аутобусом. Трнава, Рибаре, Кочино село, Буковче, Вољавче су села удаљена од наше школе. Ми смо, забога најбољи, а колеге из тих школа су тамо најгори, а кад дођу у нашу школу да допуњавају проценте, озарени нашим сјајем постају најбољи.
Јесте ви нашу школу наградили Светосавском наградом, али ја сам пореклом из села Светог Саве и знам какав треба да буде онај који на себе прими такав орден и знам да га ми нисмо заслужили.
Устала сам против цепања родитељских џепова недопустивом уџбеничком политиком у којој је наша школа предњачила режући без трунке емпатије према сиротињи дебелу кришку уџбеничког колача. Цене су до плафона истерали и ни трепнули нису на моје тешке речи. Већ су се скупили сви услови да ме прогласе лудом, пошто су сви они паметни и знају ко коси, а ко воду носи.
Устала сам против слања података о деци у непознато јер се то дешава само у најмрачнијим колонијама, а мени Ана Брнабић и њена лудачка дигитална трансформација значе много мање од хиљада деце коју та, најблаже речено, некомпетентна особа, угрожава својим беснилом.
Никада нисам пристала на идиотске обуке на којима се представља гестовима и сличним глупостима, захтевајући да обука кроз коју пролазим буде стручна и једног професора достојна.
Одбила сам да положим идиотски тест за дежурне наставнике и да учествујем у полицијском завршном испиту за основце у земљи где се докторати беру на крушкама и те крушке седе у влади. И да не набрајам даље јер се већ јасно види да од мене луђег створа нема.
Да би се ова старачка уста затворила и угушио последњи гласак истине из полтронизоване, приватизоване и политизоване школе, поробљене школе сломљеног духа, на мене је кренула невиђена харанга лажима, подметачинама, сплеткама, манипулацијама и прождрали су ми три године живота, развлаче ме по судовима особе које не би требало да буду у школи па сам вам једну слику, добијену од згрожених ђака послала на електронску адресу.
Дисциплински поступак против мене вођен је крајње нелегално, а ни суђење није било ништа боље и нека вам је на част то што је директору допуштено да се садистички иживљава над женом од 63 године која је подигла двоје своје и двоје туђе деце, радила и за две и по Милошевићеве марке са заносом и љубављу, поднела што сте је целог живота држали у апсолутном сиромаштву и три године стоји на стубу срама, на три метра удаљена од свих колега, само зато што нисам пристала да прећутим ИСТИНУ.
Школској управи у Јагодини сам се обраћала једно два милиона пута и нису мрднули ни репом очекујући да и ја уважим преча права политичког буђелара.
Вама сам се обратила , писмено, на електронску адресу коју сте поставили на сајт и нисте ме ни одговором удостојили.
За те четири године накупила се огромна проблематика и ја сам истрпела хиљаде удараца, али болујем од окоштавања па ми се старачка леђа још нису искривила. Чини ми се да неће до свечаног тренутка кад ме позову код Светог Петра да покажем какав сам хлеб у свом животу месила. Само тамо ћу да сагнем главу у наклон, али не из страха, већ из поштовања.
Због свега што се догодило и због тога што сам издржала без ваше помоћи, све ово иде код вас на електронску адресу и на мој фејсбук профил, па ће осим вас то да прочита још неко. Добар глас се далеко чује, а зао још даље.
О свему ћете моћи да се информишете ако будете љубазни да обиђете школу, а не морате ако вам није стало до скоро 1000 ученика који бораве у њој.
Примите пуно поздрава из Јагодине уочи Светог Саве, са жељом да сви будемо бољи и Светог Саве достојни, како радили, тако нам Бог помагао.
Аутор: Даница Петровић, професор књижевности и српског језика
