Шиптарска пелерина извукла нас из обруча.

ПЕЛЕРИНА

знам ни колико је дана прошло од како смо овде. Од Великог Петка, када је кренуло све ово до сада, бројим само мртве саборце, дане сам престао да бројим.

Драган, Срђан, Јован, страдали само из наше борбене групе Војне полиције, а где су Дедини, граничари, борци из 125 МТБР…

Већ све прелази у рутину као да идемо на посао, одрадимо, враћамо се да предахнемо, па опет назад.

,,Чистимо“ део по део, пропланак по пропланак, педаљ по педаљ, наше, српске земље.

Кад ,,очистимо“ и обезбедимо неки део, наступају борци који утврђују и одржавају тај положај док ми сиђемо да ухватимо који сат сна и одмора.

То рано јутро смо кренули из базе око 03:30, возилима до Батуше, а онда, у колони по један лево уз стрме падине Шкозе. Службене псе овога пута нисмо водили, јер је успон био чиста алпинистика. Док, Закс, Дарс и ја Бак као по правилу чеона патрола наше борбене групе

(наравно да не пишем наша имена, већ имена паса).

После успона на врх избијамо на пинц стазу, мокри до коже од зноја који пробија кроз борбене прслуке. Панцире не носимо још од ’98. и Јуничких планина, али зато свако на грудима носи барем један крстић од тисовине из манастира Високи Дечани. Ја, конкретно, носим три крстића, не зато што сам већи верник од осталих, већ, један за погинуле саборце ’98, један за мене и један за рођеног брата који је такође борац (децембарац ’98) негде код Урошевца, нисам га чуо и видео ево пети месец.

Рекао сам мојим саборцима, мартикуле не носим, ако погинем, препознаћете ме по крстићима!

Срећемо се са борцима из 125 МТБР, ту на пинц стази, држали су положај и сад силазе доле на заслужени одмор, видим да свлаче у шаторским крилима своје рањене и погинуле саборце од претходне ноћи. Запазих у шаторском крилу цивилни црни каиш са металним нитнама.

 Није ваљда онај мали борац од пре пар дана???

Застанем, морам да откријем крило, можда је само рањен. Авај, НИЈЕ жив, да, то је тај момак из околине Прокупља, редован војник кога сам упознао пар дана раније, тада ми рече у пролазу да има старијег брата у Војној полицији и да би волео да се видимо после рата. Као да је заспао, нигде ране на њему, сигуран сам да је сада у строју код самога СВ. КНЕЗА ЛАЗАРА….. на секунд ми севну мисао кроз главу ,,А где је мој млађи брат, је л’ жив?“

Али нема времена за јадиковке и жаљење, а и осетили су нас, креће испипавање минобацачима и по који рафал као увертира за оно што следи.

Напредовали смо полако, али, чини ми се, брже него остале групе на том потезу. Терористи се повлаче, у нереду, кукавичлук и неискуство покушавају да надокнаде бројношћу и галамом, али не пролази им то, већ смо се добро упознали.

Остављају наоружање и опрему, пленимо један бестрзајни топ и тешки митраљез ДШК, којима су нас тукли претходних дана, гурамо и бацамо и једно и друго низ литицу, не можемо да вучемо то са нама, морамо напред.

 Лево од нас у долини разазнаје се село. Има до њега пар км, ми се распоређујемо и заклањамо иза велике стене, дејствујемо на смену, штедимо муницију.

Баш смо близу једни других, они и ми, чини ми се да могу јасно да им разазнам обрисе и црте лица, закрвављене очи као у звери које кидишу.

Овакав фанатизам и лудило нисам доживео до сада, излећу и гину к’о муве без главе.

Повремено се чује босански нагласак са друге стране, да, и муџахедини су ту, арлаучу и вичу ,,алаху екбер“ из свег грла. Баш сам двојицу запазио лево од нас, на рукавима им знакови љиљана.

Срећом, наш знак је јачи, или ми више верујемо у њега, наш витез под шлемом са бивољим роговима св. цар Лазар.

Након кратког времена су се повукли, као да су нестали, ми наступамо даље опрезно, напредујемо до једног пропланка и ту нас поклапа магла и сумрак. Прерано се смрачило, почело да снежи и киши у исто време, планина је то, не зову их џаба Проклетије.

Борба је утихнула, као да је неко командовао „ПРЕКИНИ ИСПРАЗНИ“.

У једном тренутку схватамо да је нама иза леђа нека формација која није наша, довикују се и крећу без бојазни.

Закључак: упали смо им иза линије одбране, а да нису ни осетили.

Налазимо се између њихове прве и друге линије, ако уопште имају линије.

У сваком случају смо у врло незавидној ситуацији.

Док непрестано шапуће ,,Оче наш“, Дарс се наслонио на букву и ножићем деље крстић, Закс се шеретски осмехује као да каже ,,Сад можемо да нападамо у свим правцима.“

Није нам пријатно, нас је двадесетак и не бисмо дуго издржали. Ова магла и наступајућа ноћ су нам савезници. Искључили смо радио-станице, распоредили се у кружну одбрану и залегли ту на голу земљу, примирили и чекали.

Никад дужа и хладнија ноћ него тада, нас четворица имамо једну шиптарску пелерину коју сам успут покупио из неког заклона. Испоставиће се да ће нас та пелерина извући из обруча.

Шћућурили смо се испод ње и чекали зору. У току ноћи дремали смо на смену, цимале су нас из дремежа њихове патроле или смене страже на сваких пар сати. Пролазили су поред нас на пар метара са пригушеним батеријским лампама и неким импровизованим бакљама у колони и враћали се након извесног времена. Нису ни били свесни колико смо близу.

 Пред  јутро долази до мене Црни из КГ, каже:

  • Зове те потпоручник.

Допузао сам до младог потпоручника, истих смо година, генерација, већ смо у неколико акција били заједно, има поверење у мене и цени искуство које имам.

  • Бак, можеш ли одавде да нас спустиш кроз линије, радио си то већ?

 Рекох: ,,Јесам, али не из обруча.“

  • Имаш 10 мин. за припрему, изабери борце за чеону патролу“.

Нисам ни морао да сакупљам опрему, ништа нисам ни скидао са себе целе ноћи, огрнух ону шиптарску пелерину и навукох капуљачу.

–  Прави си Ћивша у тој пелерини, каже потпоручник.

Помислих: „ТО је ТО, бићемо сви Ћивше!“

– Како, не разумем? рече.

– Црни и ја на чело, Закс, Док и Дарс иза нас на пет метара, остали у колону по један за њима, покријте знакове Војне полиције, уз Божју помоћ, за мном!

То је план, да одглумимо њихову патролу и спустимо се до наших линија.

Нико не очекује такву лудост у овом паклу, а уосталом и не знају да смо ту.

Ако нас провале, распалићемо по њима, неће знати шта их је снашло.

Магла се још није дигла, свањава, сипи нека тешка киша, кренули смо истом оном стазом куда су они пролазили ноћас.

Цеви су на готовс, хватамо на фактор изненађења, не очекују нас са ове стране, поспани су и они, можда и више него ми.

Нас адреналин тера, жеља да преживимо, наша вера у Бога и св. цара Лазара.

Повремено сам са обе стране видео покрете, али је магла и наша безобразна лудост учинила своје.

Дођосмо до дела где је вода однела пут и направила кланац и вододерину, та нас је вододерина извела из окружења.

Кад смо прилазили нашима сетих се па заврнух ону пелерину на леђа, скинух капуљачу и укључих станицу да се јавим, још ми то фали да нас наши не препознају па оплету по нама.

И после толико година чувам ту пелерину, мислим да нас је она спасила.                                                                                                                                            

Аутор: Бак из Центар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!