Šiptarska pelerina izvukla nas iz obruča.
PELERINA
znam ni koliko je dana prošlo od kako smo ovde. Od Velikog Petka, kada je krenulo sve ovo do sada, brojim samo mrtve saborce, dane sam prestao da brojim.
Dragan, Srđan, Jovan, stradali samo iz naše borbene grupe Vojne policije, a gde su Dedini, graničari, borci iz 125 MTBR…
Već sve prelazi u rutinu kao da idemo na posao, odradimo, vraćamo se da predahnemo, pa opet nazad.
,,Čistimo“ deo po deo, proplanak po proplanak, pedalj po pedalj, naše, srpske zemlje.
Kad ,,očistimo“ i obezbedimo neki deo, nastupaju borci koji utvrđuju i održavaju taj položaj dok mi siđemo da uhvatimo koji sat sna i odmora.
To rano jutro smo krenuli iz baze oko 03:30, vozilima do Batuše, a onda, u koloni po jedan levo uz strme padine Škoze. Službene pse ovoga puta nismo vodili, jer je uspon bio čista alpinistika. Dok, Zaks, Dars i ja Bak kao po pravilu čeona patrola naše borbene grupe
(naravno da ne pišem naša imena, već imena pasa).
Posle uspona na vrh izbijamo na pinc stazu, mokri do kože od znoja koji probija kroz borbene prsluke. Pancire ne nosimo još od ’98. i Juničkih planina, ali zato svako na grudima nosi barem jedan krstić od tisovine iz manastira Visoki Dečani. Ja, konkretno, nosim tri krstića, ne zato što sam veći vernik od ostalih, već, jedan za poginule saborce ’98, jedan za mene i jedan za rođenog brata koji je takođe borac (decembarac ’98) negde kod Uroševca, nisam ga čuo i video evo peti mesec.
Rekao sam mojim saborcima, martikule ne nosim, ako poginem, prepoznaćete me po krstićima!
Srećemo se sa borcima iz 125 MTBR, tu na pinc stazi, držali su položaj i sad silaze dole na zasluženi odmor, vidim da svlače u šatorskim krilima svoje ranjene i poginule saborce od prethodne noći. Zapazih u šatorskom krilu civilni crni kaiš sa metalnim nitnama.
Nije valjda onaj mali borac od pre par dana???
Zastanem, moram da otkrijem krilo, možda je samo ranjen. Avaj, NIJE živ, da, to je taj momak iz okoline Prokuplja, redovan vojnik koga sam upoznao par dana ranije, tada mi reče u prolazu da ima starijeg brata u Vojnoj policiji i da bi voleo da se vidimo posle rata. Kao da je zaspao, nigde rane na njemu, siguran sam da je sada u stroju kod samoga SV. KNEZA LAZARA….. na sekund mi sevnu misao kroz glavu ,,A gde je moj mlađi brat, je l’ živ?“
Ali nema vremena za jadikovke i žaljenje, a i osetili su nas, kreće ispipavanje minobacačima i po koji rafal kao uvertira za ono što sledi.
Napredovali smo polako, ali, čini mi se, brže nego ostale grupe na tom potezu. Teroristi se povlače, u neredu, kukavičluk i neiskustvo pokušavaju da nadoknade brojnošću i galamom, ali ne prolazi im to, već smo se dobro upoznali.
Ostavljaju naoružanje i opremu, plenimo jedan bestrzajni top i teški mitraljez DŠK, kojima su nas tukli prethodnih dana, guramo i bacamo i jedno i drugo niz liticu, ne možemo da vučemo to sa nama, moramo napred.
Levo od nas u dolini razaznaje se selo. Ima do njega par km, mi se raspoređujemo i zaklanjamo iza velike stene, dejstvujemo na smenu, štedimo municiju.
Baš smo blizu jedni drugih, oni i mi, čini mi se da mogu jasno da im razaznam obrise i crte lica, zakrvavljene oči kao u zveri koje kidišu.
Ovakav fanatizam i ludilo nisam doživeo do sada, izleću i ginu k’o muve bez glave.
Povremeno se čuje bosanski naglasak sa druge strane, da, i mudžahedini su tu, arlauču i viču ,,alahu ekber“ iz sveg grla. Baš sam dvojicu zapazio levo od nas, na rukavima im znakovi ljiljana.
Srećom, naš znak je jači, ili mi više verujemo u njega, naš vitez pod šlemom sa bivoljim rogovima sv. car Lazar.
Nakon kratkog vremena su se povukli, kao da su nestali, mi nastupamo dalje oprezno, napredujemo do jednog proplanka i tu nas poklapa magla i sumrak. Prerano se smračilo, počelo da sneži i kiši u isto vreme, planina je to, ne zovu ih džaba Prokletije.
Borba je utihnula, kao da je neko komandovao „PREKINI ISPRAZNI“.
U jednom trenutku shvatamo da je nama iza leđa neka formacija koja nije naša, dovikuju se i kreću bez bojazni.
Zaključak: upali smo im iza linije odbrane, a da nisu ni osetili.
Nalazimo se između njihove prve i druge linije, ako uopšte imaju linije.
U svakom slučaju smo u vrlo nezavidnoj situaciji.
Dok neprestano šapuće ,,Oče naš“, Dars se naslonio na bukvu i nožićem delje krstić, Zaks se šeretski osmehuje kao da kaže ,,Sad možemo da napadamo u svim pravcima.“
Nije nam prijatno, nas je dvadesetak i ne bismo dugo izdržali. Ova magla i nastupajuća noć su nam saveznici. Isključili smo radio-stanice, rasporedili se u kružnu odbranu i zalegli tu na golu zemlju, primirili i čekali.
Nikad duža i hladnija noć nego tada, nas četvorica imamo jednu šiptarsku pelerinu koju sam usput pokupio iz nekog zaklona. Ispostaviće se da će nas ta pelerina izvući iz obruča.
Šćućurili smo se ispod nje i čekali zoru. U toku noći dremali smo na smenu, cimale su nas iz dremeža njihove patrole ili smene straže na svakih par sati. Prolazili su pored nas na par metara sa prigušenim baterijskim lampama i nekim improvizovanim bakljama u koloni i vraćali se nakon izvesnog vremena. Nisu ni bili svesni koliko smo blizu.
Pred jutro dolazi do mene Crni iz KG, kaže:
- Zove te potporučnik.
Dopuzao sam do mladog potporučnika, istih smo godina, generacija, već smo u nekoliko akcija bili zajedno, ima poverenje u mene i ceni iskustvo koje imam.
- Bak, možeš li odavde da nas spustiš kroz linije, radio si to već?
Rekoh: ,,Jesam, ali ne iz obruča.“
- Imaš 10 min. za pripremu, izaberi borce za čeonu patrolu“.
Nisam ni morao da sakupljam opremu, ništa nisam ni skidao sa sebe cele noći, ogrnuh onu šiptarsku pelerinu i navukoh kapuljaču.
– Pravi si Ćivša u toj pelerini, kaže potporučnik.
Pomislih: „TO je TO, bićemo svi Ćivše!“
– Kako, ne razumem? reče.
– Crni i ja na čelo, Zaks, Dok i Dars iza nas na pet metara, ostali u kolonu po jedan za njima, pokrijte znakove Vojne policije, uz Božju pomoć, za mnom!
To je plan, da odglumimo njihovu patrolu i spustimo se do naših linija.
Niko ne očekuje takvu ludost u ovom paklu, a uostalom i ne znaju da smo tu.
Ako nas provale, raspalićemo po njima, neće znati šta ih je snašlo.
Magla se još nije digla, svanjava, sipi neka teška kiša, krenuli smo istom onom stazom kuda su oni prolazili noćas.
Cevi su na gotovs, hvatamo na faktor iznenađenja, ne očekuju nas sa ove strane, pospani su i oni, možda i više nego mi.
Nas adrenalin tera, želja da preživimo, naša vera u Boga i sv. cara Lazara.
Povremeno sam sa obe strane video pokrete, ali je magla i naša bezobrazna ludost učinila svoje.
Dođosmo do dela gde je voda odnela put i napravila klanac i vododerinu, ta nas je vododerina izvela iz okruženja.
Kad smo prilazili našima setih se pa zavrnuh onu pelerinu na leđa, skinuh kapuljaču i uključih stanicu da se javim, još mi to fali da nas naši ne prepoznaju pa opletu po nama.
I posle toliko godina čuvam tu pelerinu, mislim da nas je ona spasila.
Autor: Bak iz Centar
