Интелектуално поштење – Вредност која се превише често продаје
У ери лажних вести, поларизације и „спонзорисане науке“, интелектуално поштење постаје реткост — скоро луксуз. То више није само питање академске етике, већ фундаментална људска особина која одређује нашу способност да разликујемо истину од интереса. Укратко, интелектуално поштење је спремност да будемо искрени у свом мишљењу, да признамо када грешимо и да не бирамо чињенице према томе ко нас плаћа или коме желимо да угодимо.
На папиру – сви се куну у науку, објективност и интегритет. У пракси – стварност је много мрачнија.
Када научна истина носи цену
Данас смо све чешће сведоци парадокса: научници и стручњаци јавно оптужују друге да се „продају лобијима“, а истовремено пажљиво кроје сопствене закључке жељама финансијера – било да су то фармацеутске корпорације, еколошки фондови, прехрамбена индустрија или владине агенције. Иако се споља представљају као борци за истину, изнутра се често понашају као софистицирани ПР агенти са титулом доктора наука.
Пример? Узмите било које „независно истраживање“ које финансира индустрија чији производ би истраживање требало да „верификује“. Одједном, статистика постаје еластична, методологија проширива, а језик закључака опрезно оптимизован за репутацију, а не за реалност. Што је још горе, ти исти аутори се често појављују у медијима и осуђују друге научнике због „плаћених наратива“, несвесни (или савршено свесни) сопствене когнитивне дисонанце.
Разлика између заблуде и продаје савести
Свако може да погреши. Право интелектуално поштење није у томе да увек будемо у праву, већ у томе како се носимо са грешком. Искрен научник признаје када ново сазнање промени претходно мишљење. Други – подрива конкуренцију, брани старе тезе и полемише терминологијом, све док Екцел табела клијената не изгуби смисао.
У овом контексту, лицемерје постаје валута, а интелектуално поштење – трошак који мало ко жели да приушти.
Јунг би рекао: „Морате погледати сенку у лице“
Карл Јунг је говорио о сенци – оном делу психе који скривамо, али који обликује наше понашање. У научном дискурсу сенка је управо та несвесна спремност да се претварамо да смо објективни истраживачи, док у позадини одлучујемо кога ћемо критиковати, а кога поштедети – не због истине, већ због рачуна који треба да се плати.
Интелектуално поштење захтева храброст да признамо сопствене слабости – да признамо када нешто не знамо, када нам је визија замагљена личним убеђењем или када нас лојалност финансијерима води у аутоцензуру.
Шта губимо када се интелектуално поштење повуче?
Када нестане интелектуалног поштења, губимо поверење у науку, али и у друштво које треба да се заснива на истини. Ако стручњаци постају трговци мишљењима, а истина је ствар преговора – како обичан грађанин може разликовати знање од пропаганде?
Зато интелектуално поштење није само лична врлина, већ и колективна одговорност. Почиње тамо где престаје страх од критике и престаје потреба да сви буду на вашој страни. Јер истина – права истина – често нема ни публику, ни спонзоре, ни ПР тим. Али има дуговечност.
Извор: Логично
