„Imaš ime da si živ, a mrtav si.“
„Imaš ime da si živ, a mrtav si.“ (Otkr. 3:1)
Sveti Tihon Zadonski, Dimitrije Rostovski, Teofan Zatvornik
Mnogi se i očigledno staraju da budu pobožni, ali pošto ne paze na reč Božije, kao istinskom i savršenom pravilu, ne polažući u tome pobožnost, u čemu se ona i sastoji, već u onom, što je ugodno njihovom slepom razumu i telu i tako upadaju u zablude.
Mnogi od njih ono što je čovek napisao, neprikosnoveno čuvaju, ali ono što je Bog zapovedio ili zapretio, to prenebregavaju. Reč i zapovest ljudsku čuvaju, a reč i zapovest Božiju ostavljaju. Svuda ima mnogo takvih zabluda.
Mnogi smatraju pobožnim da se uzdržavaju od mesa u sredu, petak i druge dane, a drugi i potpuno ništa ne jedu u te dane, ali od zlobe, zavisti, klevete, zloslovlja i drugog zla, ne žele ni jedan čas da se uzdrže.
(104, 78-79)
Iz poznanja duhovnosti prirode Božije sleduje, da je čovek dužan da Ga poštuje ne stvarima, ne zlatom ili srebrom ili drugim vrednostima, ne izborom hrane i odeće ili samo vidljivim ceremonijama, već duhom, to jest, strahom, ljubavlju, smirenjem, trpljenjem, pokoravanjem svoje volje, volji Božijoj i drugim delima, koja je On zapovedio.
Takve žrtve su ugodne Bogu. Duh se poštuje duhom. Bogu nije ugodno sve spoljašnje i materijalno bez unutarnjeg duha. Zato Gospod govori: „Pravi bogomoljci će se moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoće takve bogomoljce. Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom, treba da se mole“ (Jovan 4:23-24).
Poštujmo Boga, kao Duha – duhom, vršimo volju Njegovu i zapovesti Njegove, prinesimo duh skrušeni, srce skrušeno i smireno za grehe naše. „Žrtva je Bogu – duh skrušen; srce skrušeno i smireno, Bog neće prezreti“ (Ps. 50:19). Sve napore hrišćanin je dužan da ulaže, da bi ispravio svoju dušu. Bog govori našoj duši, a ne telu.
Telo – to je oruđe duše, kojim ona deluje. Jezik govori, oči gledaju, ruke čine ono, što duša zamišlja i hoće. I ako duša bude ispravna, to će i spoljna dela da budu ispravna. Bez duševne zapovesti, delovi tela ne deluju.
Ispravimo dušu našu, kao duh, u pokornost i poslušnost Bogu. Tada će i spoljašnja dela da budu ispravna i tako ćemo poštovati Boga našega duhom i istinom.
(104, 205-206)
Sveti Tihon Zadonski
*****
Šta je to „blagočešće“? „Blagočešće“ označava blago, to jest, dobro poštovanje Boga. Jer jer reč „blagočešće“ sastoji se iz dve reči: „blago“ i „časno“. Blago i časno, ujedinjeni u jedno, sastavljaju blagočešće. Na delu se blagočešće pokazuje u dobrom, istinitom, nelicemernom poštovanju Boga.
Jer mnogo nas, hrišćana, ali ne svi, poštujemo Boga „blago“; češće Ga poštujemo samo ustima, dok srcem stojim daleko od Njega; samo čuvamo lik blagočešća, pobožnosti, a sile njegove se odričemo; samo se nazivamo hrišćanima, a činimo dela neznabožaca.
Zar je u tome pobožnost, da se nazivamo pravovernima, a da sledujemo nevernima?
Ustima ispovedamo istinitu veru, a bezakonim životom odbacujemo Onoga, u Koga verujemo? Čelom se poklanjamo Hristu do zemlje, a nečistim delima i ruganjem Ga raspinjemo po drugi put? Zar je u tome bogopoštovanje? Zar je u tome hrišćanstvo? Na svakog od tih se odnosi reč Gospoda u Apokalipsi: „Znam tvoja dela, da imaš ime da si živ, a mrtav si.“ (Otkr. 3:1).
(103, 600-601)
Sveti Dimitrije Rostovski
*****
Ko su oni „koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli“ (2.Tim.3:5). I ko su oni „koji se svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine“ (2.Tim.3:7)?
Prvo oni, koji čuvaju sav spoljašnji poredak blagočestivog života, ali nemaju dovoljno krepke volje, da bi i unutrašnje raspoloženje svoje hranili u skladu sa istinskom pobožnošću.
Oni voljno idu u hram i voljno stoje tamo, ali ne prilažu napore, da bi i umom stajali neodstupno pred Bogom. Oni pobožno padaju pred Njega, i ne mnogo se pomolivši, otpuštaju uzice uma i on leti, obilazeći ceo svet. I ispada, da su po spoljašnjem oni u hramu, a po unutrašnjem stanju – njih tamo nema. Ostaje samo obličje pobožnosti, a sile njene nema.
Drugi, koji, stupivši u oblast vere, samo i delaju, samo postavljaju pitanja – šta je to? Zašto tako? – to su ljudi, koji stradaju od prazne ljubopitljivosti. Za istinom oni ne teže, već samo da bi pitali i pitali. I nalazeći rešenje pitanja, oni se ne zadržavaju dugo na njima, već brzo osećaju potrebu da nađu drugo rešenje. I tako ide dan i noć, pitajući se i pitajući, i nikada se u potpunosti ne zadovoljavajući odgovorom. Drugi jure za zadovoljstvima, a oni za zadovoljavanjem ljubopitljivosti svoje.
(107, 34-36)
*****
Gospod je osudio smokvu na besplodnost zbog toga, što je na pogled bila samo pokrivena lišćem, što je trebalo da na njoj bude i plodova, kojih, međutim, nije bilo (Matej 21:19). U primeni na hrišćanski život, lišće označava samo spoljašnja dela pobožnosti i spoljašnje podvige, a plodovi – unutrašnje podvige.
Po zakonu je tako: spoljašnja dela moraju da ishode iz unutrašnjih stanja. Ali po snishođenju prema nemoćima, po krajnjoj meri, sklonosti moraju da se razvijaju zajedno sa delima. Ako ima dela, a sklonosti nema i u korenu, od toga će proizaći lažljivost života, koja se sastoji u tome, da bi se reklo, ali ne postoji. U početku, može biti, i nema tog nesrećnog nastrojenja u misli, a zatim se ono neprimetno pojavljuje i sobom određuje poredak života.
Kod onog, ko obraća više pažnje na spoljašnje i prijanja mu, slabi pažnja na srce, umiru duhovna osećanja i ulazi hladnoća. Na tom nivou zamire duhovni život, ostaje vidljivost pobožnosti – bez njene sile. Spoljašnje ponašanje je ispravno, a unutra – sve je suprotno. Posledica toga je duhovna besplodnost: dela se čine, ali sva ona su – mrtva.
(107, 233-234)
Sveti Teofan Zatvornik
Izvor: Pravoslavni odgovor
Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!
