Има ли спаса србској ћирилици

Иако је Скупштина Репуб­лике Србије још 1991. донела Закон о службеној употреби језика и писма, а Устав Републике Србије из 2006. године својим 10. чла­ном утврдио да су „у Републици Србији у службеној употреби срб­ски језик и ћириличко писмо“ (мада је и реч „службеној“ у овој реченици злоћудне природе), затирање србскога националног пи­сма – ћирилице – ушло је у завршну фазу. Ово због тога што, због оних који то не знају, ме­ђу­народни ин­формациони систем за кул­ту­р­ни и научни развој, чијих се стандар­да придржавају све члани­це Међународне органи­зације за просве­ту, науку и културу (Уне­ско), од 1994. године не познаје одред­ницу срб­ски језик­-ла­тиница, те се „све што је до­сад написано та­квом лати­ницом у светским библиотечким ката­лозима књижи у хрватску културну баштину“; укључиво и оно што је „српском латиницом“ штампано и до појаве Брозо­вог Хрватског правописа (1892).

На „неким“ странама учинило се да то није било довољно, те је „хрватски језик“, четрнаест година касније (2008), дочекао „међуна­род­но признање“, тако што су „измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака src (Serbo-Ceoatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatianCyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), при­хваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примје­њивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим за­писима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз при­станак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.“

Хрватски „језички кумови“ налазе се, дакле, у антисрбским ин­ституцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с пот­писом извесног њенога тадашњег управника Сретена Угричића који се представља као писац а који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да „Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина“) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато „ду­шебрижнику“ за некакве стандарде „који обезбеђују услове, спе­цификације, смернице или карактеристике које се могу кори­сти­ти како би се осигурало да материјални производи, процеси и услуге одговарају својој сврси“, на пијаци или другде, при мерењу дебљине, чврстоће, масе, густине, провидности… тоалет-папира, на пример, познатијег као брисогуз.

Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за србски језик у оквиру академије наука наводно србске и њеног Одбора за стандардизацију (небитно је како би они посту­пили да је такав потпис од њих тражен!), доносе најсрамотније одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића.

Тако за сада, пошто из једног текста објављеног половином ја­нуара 2016. године (Хрвати „одлепили“: „Ћирилица је старохр­ват­ско пи­смо, вратимо га у школе“ (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) сaзнајемо да је Дамир Борас, ректор загребачког универзи­те­та и профе­сор на Ка­тедри за старију хрватску књижевност (која ли је то „ста­рија хрватска књижевност“, када једва да имају и нову), О­д­сек кро­а­тистике, изјавио како су ћирилица и гла­го­љица „ста­ра хрватска писма“ и да би „било добро да буду поново у настави“.

Мимо пароле да „кад нешто боље познајете, мање од тога за­зирете“, његови разлози за то „откриће“ садржани су у наводном са­знању да „на ћирилици имамо низ старих тек­стова, а познавање тога писма помаже учењу руског јези­ка“, те да „код наших ком­ши­ја користе се и ћирилица и ла­ти­ница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне лите­ра­туре на ћирилици“.

Једномишљеник Борасов, академик Јосип Братулић, лик ко­ји је о истој ствари причао и пре тридесетак година и више година, све­стан да би та идеја могла бити дочекана на нож, признаје да је кључни про­блем у томе „што са ћирилице треба скинути политичку ауру“. А како скинуту ту ауру, пита се он, и о­д­мах предлаже:

„Врло једноставно, назовимо је хрватском ћирилицом“.

Дабоме, нису Хрвати одлепили, знају они добро шта раде, они само следе оно о чему је пре више од од пола века, хрватски линг­вист Дали­бор Брозовић, Број Два у усташкој Хрватској де­мо­кра­т­ској заједници Фрање Туђмана, говорио једном закле­том бра­ни­оцу србске ћирилице: „Хрвати нису против ћири­лице. Само се ви Срби ње одреците – ми ћемо је одмах здушно при­хва­тити“.

Они чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћири­лице, како би се пред светом могли хвалити барем једном цивили­зацијском вредношћу (када већ других таквих вредности немају). Иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко пи­смо, нико то у Србији не поштује, ни ака­демија наука, ни универзитети, ни школа, ни Влада Републике Ср­бије, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима да и не говоримо, они из удворишта ин­тернационализму, мондијализму и разним западним фаши­кратским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу.

Па се не треба чудити запажањима једног књи­жев­ника и уни­верзитетског професора из Београда да је „по­ложај српског јези­ка заиста јадан“, да је „читао радове на пријемном испиту на Фило­ло­шком факултету, који морају да се се пишу ћирили­цом“, да су „на­ша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћи­рилицом“, али наи­лазимо и на његово туробно питање „да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службе­но пи­смо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво“.

По свему, дакле, ћирилица је у Србији, данас, „остатак мрачне прошло­сти“ и са­мо се чека да је „неко“ забрани. Да ли „неко из до­маће радино­сти“, да ли „неко“ са стране, не би ли се испунило оно што су „југословенски“ комунисти намеравали да учине у данима док су Србију „ослобађали“ од ученог и домаћинског. У време када више нису имали разлога да прикривају своје ставове према србском језику и писму, ставове које су прећуткивали на почетку своје сарадње с усташама.

Било је то време у коме је млађани брозовић Милован Ђилас, прве послерат­не године (1946), безуспешно покушавао да убеди водеће маћедонске политичаре и лингвисте да новоуспостављени маће­до­н­ски језик заснују на латиничном писму, не би ли Срби, на тај на­чин, били „убачени у хрватско-македонски латинички сенд­вич“ и били принуђени да и сами напусте ћирилицу.

Ђиласова мисија тада није успела, али идеја коју је он спро­водио по налогу комунистичке врхушке нашла се крајем 1954. го­дине у Новосадском договору, у коме је, под ћириличним заглав­љем Матице србске, у згради Покрајинског комитета Комуни­сти­чке партије у Војводини, латиницом проглашена „равноправност латинице и ћирилице“. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице србске, као да никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић, се­кретар Ма­ти­чин целу трећину свога животног века:

„Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје“.

Да је комунистичком походу против ћирилице био дат ис­кључиво политички значај може се видети и из једне магистарске тезе (Mexta, Coleman Armstrong, А Rat Hole to beWatched? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split 1948-1950 – Under the direction of Dr. Nancy Mitchell – http://repository.lib.ncsu.edu./ir/bitstream/1840.16/ 1006/1/еgdpdf – страна 148), рађене у Америци на основу анали­ти­ч­ких из­вештаја америчке обавештајне агенције (ЦИА) о рас­ки­ду Бро­зове Комунистичке партије и Стаљинове Све­са­везне комунистичке партије (бољшевика):

У разговору са Родољубом Чолаковићем, тадашњим југосло­венским министром култу­ре, Џорџ В. Ален, амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, питао је: „Па ако сте толико жељни да са Совјетима раскинете, да ли то што кажете да ће се у шк­олама учи­ти ћири­ли­ч­на и латинична слова, уз постепено поти­ски­вање, тј. елимина­циј­у ћирилице, значи да сте раскинули с Ру­сијом?“, Чолаковић је одговорио: „Па, у извес­ном сми­слу то је та­ко. Ми контролишемо да свако дете у Југо­славији научи латини­цу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити“.

Проблем се тако и решавао јер хрватска абецеда данас међу Ср­бима (и у Србији) толико преовлађује (и у новинама, и у часо­пи­сима, и у књи­га­ма, и на саобраћајним знацима, и на фирмама, и на уличним табла­ма), да ће без стварне подршке државних орга­на, и политичких и законодавних, србска ћирилица бити изгубље­на и вероватно, скорих дана, потиснута на ниво готице у немачком језику. Ако то и јесте била подмукла замисао југо­словенских комуниста, коју су србски комунисти најсвесрдније „оплемењивали“ својим утицајем не само на школски систем, ни­су од такве логике много одмакли ни њихови демократизовани наследници у власти над Земљом Србијом, макар се они звали со­цијалисти, радикали, демократе, напредњаци… Сви они, али и ини који се на било који начин чешу о власт, или је прижељкују, или се­бе сматрају такозваним невладиним сектором овлашћеним за „уте­ри­вање“ демократије, своју идеологију ни­су у стању да отму од ут­и­цаја оне која се, по природи ствари, деце­нијама и годинама усађи­вала у њих и која их је очувала као сво­јеврсне заточенике (и заточнике) исте те идеологије у напред­њач­ком, демо­крат­ском, ра­дикалском или социјалистичком преобраћени­штву… А на тај и такав „невладин сектор“ не треба много трошити речи, он је само прикривена комуни­стичка „варијанта“, умногоме фашикратска, по свему антисрбска, би­ло како да се његово руководство изјашњава, као надстраначко или изванстраначко, било да брине о заштити људских права или о кршењу људских права, било да се ради о женском антиратном ратничком покрету.

Због свега тога, за Србе не би требало да буде изненађење ако их једнога јутра пробуди вест да су Хрвати заштитили ћири­лицу као своје писмо, позивајући се при томе на неке старе срб­ске књиге које су, неким случајем, још сачуване у некој од хрватских библиотека.

Пропао би тако труд многобројних генерација србских кул­ту­р­них прегалаца да се очува срб­ска културна традиција заснована на ћирилици, чиме би и србски национални иденти­тет био врло озбиљно доведен у пи­тање. Наши србски савременици, по­се­б­но његови политички и инте­лектуални предводници, изгубили су из вида (или су то намерно пренебрегли) да „док су се Срби пре­по­знавали по сопственом је­зи­ку и његовом ћириличком писму – ни­кад није могао бити дове­де­н у питање њихов национални иден­ти­тет“. Срби су ус­певали, у најтежим условима, вековима, да језик, веру и народност, „то све­то троје“, то извориште србске ча­сти и славе, уз­дигну на степен култа и опстану са њим.

Данас, нажалост, у складу са запажањем извесног господина Адолфа Хитлера да „народ коме уништите споменике – за две ге­нерације престаје да постоји као народ“, Влада Републике Србије, по сили свога положаја и не поштујући Устав Републике Србије, макар он садржавао и ону злоћудну реч „службеној“, самовољно допушта (или, можда, по налогу некога са стране?) да ћири­лица, као споменички израз србског бивствовања, буде уништена и тиме буде изведен геноцид над целим једним народом, народом који јој је, по претпоставци, поверио вођење србских народних и државних послова. Народом србским.

То само по претпоставци јер успостављену власт „бирају“ страначки послушници.

По несрећи, ћирилице је данас све мање и Срби се, у наивној ве­ри да ће одрицањем од ње најлакше ући у колонијално ропство за­падне фашикратије, одричу сопствених националних обележ­ја и соп­ствене културне традиције.

На крају, овај потписник дозволиће себи да мало буде и забринут због преовлађујуће употребе латиничног писма у Ср­бији. Разлог је врло једноставан и лако предвидив: то је први корак ка поримљењу србскога народа (макар се то у раној фази зва­ло и унијаћење), али не корак спон­тан, или самоникао, већ нај­злонамерније смишљен.

Уз ову реченицу може се записати да су прве деценије 17. ве­ка прошле без значајнијих успеха римокатоличке јереси (познате и као римокатоличка црква) у поримљењу Срба из Црне Горе, Боке и Паштровића. „Зато ће Ватикан послати у ове српске крајеве (1636) доктора философије и теологије – ђакона Фрању Леонардиса, рођеног у Шибенику, да на Диоклитијском српском приморју (на морској обали данашње Црне Горе) обави католи­че­ње православних Срба. Да би се додворио Србима, обавешта­вао их је да ће се црквене књиге издавати на српском језику и ћи­ри­лицом. Уз то је уверавао српске вернике да Римокатоличка црк­ва користи ћирилично писмо, као и Српска православна црква и да су истоветни светитељи у обе цркве. Но, српска православна заједница се, жестоко, одупрла“ томе.

Сада, када је већ изречена претпоставка о поримљењу „лати­ни­ч­ких“ Срба, може се поставити и питање да ли су велико­до­стој­ни­ци Србске пра­вослав­не цркве икада стали у заштиту ћи­риличког писма. Или, можда, они на своје немешање у расправе о (не)употреби ћири­личког пи­сма гледају не само као на невидљи­ву и нечујну, али за­то стварну подршку масов­ном одрицању од ћирилице, већ то виде и као ши­ро­ку подршку сопственом екук­у­менизму. Или, латини­за­цијом срб­скога народа они исти тај народ гурају у римокатоличку јерес. Или, у свему томе они виде сигуран корак ка „унапређењу“ римо­католичких Срба у Хрвате.

Због свега тога, озбиљно је питање да ли је обичан србски свет (окупљен у србској православној заједни­ци у Србији, и шире), без ослон­ца на ионако незаинтересовану црквену јерархију која себе сматра Црквом, у стању да се одупре латинизацији, сам, као што су то, првих деценија 17. века, успевали наши преци у Црној Гори, Боки и Па­штровићима.

И не само тамо, већ и широм Србске Земље.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!