Има ли спаса србској ћирилици
Иако је Скупштина Републике Србије још 1991. донела Закон о службеној употреби језика и писма, а Устав Републике Србије из 2006. године својим 10. чланом утврдио да су „у Републици Србији у службеној употреби србски језик и ћириличко писмо“ (мада је и реч „службеној“ у овој реченици злоћудне природе), затирање србскога националног писма – ћирилице – ушло је у завршну фазу. Ово због тога што, због оних који то не знају, међународни информациони систем за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице Међународне организације за просвету, науку и културу (Унеско), од 1994. године не познаје одредницу србски језик-латиница, те се „све што је досад написано таквом латиницом у светским библиотечким каталозима књижи у хрватску културну баштину“; укључиво и оно што је „српском латиницом“ штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).
На „неким“ странама учинило се да то није било довољно, те је „хрватски језик“, четрнаест година касније (2008), дочекао „међународно признање“, тако што су „измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака src (Serbo-Ceoatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatianCyrillic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.“
Хрватски „језички кумови“ налазе се, дакле, у антисрбским институцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њенога тадашњег управника Сретена Угричића који се представља као писац а који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да „Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина“) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато „душебрижнику“ за некакве стандарде „који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити како би се осигурало да материјални производи, процеси и услуге одговарају својој сврси“, на пијаци или другде, при мерењу дебљине, чврстоће, масе, густине, провидности… тоалет-папира, на пример, познатијег као брисогуз.
Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за србски језик у оквиру академије наука наводно србске и њеног Одбора за стандардизацију (небитно је како би они поступили да је такав потпис од њих тражен!), доносе најсрамотније одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића.
Тако за сада, пошто из једног текста објављеног половином јануара 2016. године (Хрвати „одлепили“: „Ћирилица је старохрватско писмо, вратимо га у школе“ (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) сaзнајемо да је Дамир Борас, ректор загребачког универзитета и професор на Катедри за старију хрватску књижевност (која ли је то „старија хрватска књижевност“, када једва да имају и нову), Одсек кроатистике, изјавио како су ћирилица и глагољица „стара хрватска писма“ и да би „било добро да буду поново у настави“.
Мимо пароле да „кад нешто боље познајете, мање од тога зазирете“, његови разлози за то „откриће“ садржани су у наводном сазнању да „на ћирилици имамо низ старих текстова, а познавање тога писма помаже учењу руског језика“, те да „код наших комшија користе се и ћирилица и латиница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне литературе на ћирилици“.
Једномишљеник Борасов, академик Јосип Братулић, лик који је о истој ствари причао и пре тридесетак година и више година, свестан да би та идеја могла бити дочекана на нож, признаје да је кључни проблем у томе „што са ћирилице треба скинути политичку ауру“. А како скинуту ту ауру, пита се он, и одмах предлаже:
„Врло једноставно, назовимо је хрватском ћирилицом“.
Дабоме, нису Хрвати одлепили, знају они добро шта раде, они само следе оно о чему је пре више од од пола века, хрватски лингвист Далибор Брозовић, Број Два у усташкој Хрватској демократској заједници Фрање Туђмана, говорио једном заклетом браниоцу србске ћирилице: „Хрвати нису против ћирилице. Само се ви Срби ње одреците – ми ћемо је одмах здушно прихватити“.
Они чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћирилице, како би се пред светом могли хвалити барем једном цивилизацијском вредношћу (када већ других таквих вредности немају). Иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко писмо, нико то у Србији не поштује, ни академија наука, ни универзитети, ни школа, ни Влада Републике Србије, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима да и не говоримо, они из удворишта интернационализму, мондијализму и разним западним фашикратским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу.
Па се не треба чудити запажањима једног књижевника и универзитетског професора из Београда да је „положај српског језика заиста јадан“, да је „читао радове на пријемном испиту на Филолошком факултету, који морају да се се пишу ћирилицом“, да су „наша деца готово неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом“, али наилазимо и на његово туробно питање „да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службено писмо ове државе и народа који у њој чини већинско становништво“.
По свему, дакле, ћирилица је у Србији, данас, „остатак мрачне прошлости“ и само се чека да је „неко“ забрани. Да ли „неко из домаће радиности“, да ли „неко“ са стране, не би ли се испунило оно што су „југословенски“ комунисти намеравали да учине у данима док су Србију „ослобађали“ од ученог и домаћинског. У време када више нису имали разлога да прикривају своје ставове према србском језику и писму, ставове које су прећуткивали на почетку своје сарадње с усташама.
Било је то време у коме је млађани брозовић Милован Ђилас, прве послератне године (1946), безуспешно покушавао да убеди водеће маћедонске политичаре и лингвисте да новоуспостављени маћедонски језик заснују на латиничном писму, не би ли Срби, на тај начин, били „убачени у хрватско-македонски латинички сендвич“ и били принуђени да и сами напусте ћирилицу.
Ђиласова мисија тада није успела, али идеја коју је он спроводио по налогу комунистичке врхушке нашла се крајем 1954. године у Новосадском договору, у коме је, под ћириличним заглављем Матице србске, у згради Покрајинског комитета Комунистичке партије у Војводини, латиницом проглашена „равноправност латинице и ћирилице“. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице србске, као да никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић, секретар Матичин целу трећину свога животног века:
„Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје“.
Да је комунистичком походу против ћирилице био дат искључиво политички значај може се видети и из једне магистарске тезе (Mexta, Coleman Armstrong, А Rat Hole to beWatched? CIA Analyses of the Tito-Stalin Split 1948-1950 – Under the direction of Dr. Nancy Mitchell – http://repository.lib.ncsu.edu./ir/bitstream/1840.16/ 1006/1/еgdpdf – страна 148), рађене у Америци на основу аналитичких извештаја америчке обавештајне агенције (ЦИА) о раскиду Брозове Комунистичке партије и Стаљинове Свесавезне комунистичке партије (бољшевика):
У разговору са Родољубом Чолаковићем, тадашњим југословенским министром културе, Џорџ В. Ален, амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, питао је: „Па ако сте толико жељни да са Совјетима раскинете, да ли то што кажете да ће се у школама учити ћирилична и латинична слова, уз постепено потискивање, тј. елиминацију ћирилице, значи да сте раскинули с Русијом?“, Чолаковић је одговорио: „Па, у извесном смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити“.
Проблем се тако и решавао јер хрватска абецеда данас међу Србима (и у Србији) толико преовлађује (и у новинама, и у часописима, и у књигама, и на саобраћајним знацима, и на фирмама, и на уличним таблама), да ће без стварне подршке државних органа, и политичких и законодавних, србска ћирилица бити изгубљена и вероватно, скорих дана, потиснута на ниво готице у немачком језику. Ако то и јесте била подмукла замисао југословенских комуниста, коју су србски комунисти најсвесрдније „оплемењивали“ својим утицајем не само на школски систем, нису од такве логике много одмакли ни њихови демократизовани наследници у власти над Земљом Србијом, макар се они звали социјалисти, радикали, демократе, напредњаци… Сви они, али и ини који се на било који начин чешу о власт, или је прижељкују, или себе сматрају такозваним невладиним сектором овлашћеним за „утеривање“ демократије, своју идеологију нису у стању да отму од утицаја оне која се, по природи ствари, деценијама и годинама усађивала у њих и која их је очувала као својеврсне заточенике (и заточнике) исте те идеологије у напредњачком, демократском, радикалском или социјалистичком преобраћеништву… А на тај и такав „невладин сектор“ не треба много трошити речи, он је само прикривена комунистичка „варијанта“, умногоме фашикратска, по свему антисрбска, било како да се његово руководство изјашњава, као надстраначко или изванстраначко, било да брине о заштити људских права или о кршењу људских права, било да се ради о женском антиратном ратничком покрету.
Због свега тога, за Србе не би требало да буде изненађење ако их једнога јутра пробуди вест да су Хрвати заштитили ћирилицу као своје писмо, позивајући се при томе на неке старе србске књиге које су, неким случајем, још сачуване у некој од хрватских библиотека.
Пропао би тако труд многобројних генерација србских културних прегалаца да се очува србска културна традиција заснована на ћирилици, чиме би и србски национални идентитет био врло озбиљно доведен у питање. Наши србски савременици, посебно његови политички и интелектуални предводници, изгубили су из вида (или су то намерно пренебрегли) да „док су се Срби препознавали по сопственом језику и његовом ћириличком писму – никад није могао бити доведен у питање њихов национални идентитет“. Срби су успевали, у најтежим условима, вековима, да језик, веру и народност, „то свето троје“, то извориште србске части и славе, уздигну на степен култа и опстану са њим.
Данас, нажалост, у складу са запажањем извесног господина Адолфа Хитлера да „народ коме уништите споменике – за две генерације престаје да постоји као народ“, Влада Републике Србије, по сили свога положаја и не поштујући Устав Републике Србије, макар он садржавао и ону злоћудну реч „службеној“, самовољно допушта (или, можда, по налогу некога са стране?) да ћирилица, као споменички израз србског бивствовања, буде уништена и тиме буде изведен геноцид над целим једним народом, народом који јој је, по претпоставци, поверио вођење србских народних и државних послова. Народом србским.
То само по претпоставци јер успостављену власт „бирају“ страначки послушници.
По несрећи, ћирилице је данас све мање и Срби се, у наивној вери да ће одрицањем од ње најлакше ући у колонијално ропство западне фашикратије, одричу сопствених националних обележја и сопствене културне традиције.
На крају, овај потписник дозволиће себи да мало буде и забринут због преовлађујуће употребе латиничног писма у Србији. Разлог је врло једноставан и лако предвидив: то је први корак ка поримљењу србскога народа (макар се то у раној фази звало и унијаћење), али не корак спонтан, или самоникао, већ најзлонамерније смишљен.
Уз ову реченицу може се записати да су прве деценије 17. века прошле без значајнијих успеха римокатоличке јереси (познате и као римокатоличка црква) у поримљењу Срба из Црне Горе, Боке и Паштровића. „Зато ће Ватикан послати у ове српске крајеве (1636) доктора философије и теологије – ђакона Фрању Леонардиса, рођеног у Шибенику, да на Диоклитијском српском приморју (на морској обали данашње Црне Горе) обави католичење православних Срба. Да би се додворио Србима, обавештавао их је да ће се црквене књиге издавати на српском језику и ћирилицом. Уз то је уверавао српске вернике да Римокатоличка црква користи ћирилично писмо, као и Српска православна црква и да су истоветни светитељи у обе цркве. Но, српска православна заједница се, жестоко, одупрла“ томе.
Сада, када је већ изречена претпоставка о поримљењу „латиничких“ Срба, може се поставити и питање да ли су великодостојници Србске православне цркве икада стали у заштиту ћириличког писма. Или, можда, они на своје немешање у расправе о (не)употреби ћириличког писма гледају не само као на невидљиву и нечујну, али зато стварну подршку масовном одрицању од ћирилице, већ то виде и као широку подршку сопственом екукуменизму. Или, латинизацијом србскога народа они исти тај народ гурају у римокатоличку јерес. Или, у свему томе они виде сигуран корак ка „унапређењу“ римокатоличких Срба у Хрвате.
Због свега тога, озбиљно је питање да ли је обичан србски свет (окупљен у србској православној заједници у Србији, и шире), без ослонца на ионако незаинтересовану црквену јерархију која себе сматра Црквом, у стању да се одупре латинизацији, сам, као што су то, првих деценија 17. века, успевали наши преци у Црној Гори, Боки и Паштровићима.
И не само тамо, већ и широм Србске Земље.
Аутор: Илија Петровић