Има ли Планета још једну шансу?
После две и по године директног војног сукоба у Украјини још нема озбиљних назнака гашења жаришта. Напротив, отварају се нови и већи проблеми и што је особито забрињавајуће, смањује се простор за санацију штете и припрема терен за бесповратни прелазак Рубикона.
Досадаша дешавања могла су да нам укажу на веома важне сегменте овог сукоба.
Први ниво проблема карактеришу непосредне војне акције на терену, дуж линија фронта, позадине, интензитет ратних операција, директна руско-украјинска линија конфронтације. Ма колико овде ствари изгледале компликовано, оне су заправо најједноставније јер су сурово егзактне. За све ово време на том плану видели смо различите тактике, офанзивне и дефаназивне операције, корупционашке афере, пропагандне кампање… Уз променљиву срећу и неколико великих резова након озбиљних удараца главом о зид, Русија, вероватно спорије него што се очекивало, веома успешно крцка попут ораха украјински нацистички режим.
Украјина је озбиљно изцрпена борбама ̶ економски је банкротирала, политички је рудиментирана (и председнику и парламенту истекао је мандат, опозиције нема, екстремно деспотски режим влада крвавом диктатуром), војно је апсолутно зависна од савезника, са 13 милиона побеглих којекуде, најмање милион погинулих, без мотивације грађана да ратују, а без плана руководства куда даље сем у смрт – речју разорена је. Овако суморна слика сваком нормалном била би сигнал за активирање излазне стратегије и постизање мира, али не и украјинском касапину Зеленском и његовим менторима. Они су одлучили да ратују до последњег Украјинца мамузајући полумртвог коња да галопира иако не може ни да стоји. Њима је све прихватљивије од пораза. Истовремено, ова смртоносна украјинска тврдоглавост омогућава спровођење једног од прокламованих циљева Специјалне операције – денацификацију.
На другом нивоу одвија се економско и политичко исцрпљивање украјинских европских савезника.
Пораст енергетске нестабилности и губитак источног тржишта увезани са енормним финансијским и војним издацима, припомагању и издржавању Украјине, односно прихватање стотина хиљада украјинских избеглица обременило је економско-политички амбијент чланица ЕУ. Под налетом ових озбиљних проблема, у НАТО државама прераспоређује се бирачко расположење и јачају опције које се противе ратнохушкачкој политици. Тиме се русофобна политичка елита, заправо амерички вазали на високим политичким позицијама држава ЕУ, лишавају изборне подршке и делегитимизују. Овај логичан процес настао као природна последица инсистирања америчких вазала на несувислој, бесмисленој политици која није у складу са општим и државним интересима држава и народа које представљају носи и мноштво опасности. У првом реду важно је како ће се мигрантско питање у тим државама, које је деценијама гурано под тепих, решавати у светлу јачања десних и конзервативних политичких снага и какве ће додатне поломе да изазове. Из истог разлога дешава се и велика декомпозиција политикâ у Америци. Евентуелна победа Доналда Трампа на изборима за два месеца могла би да донесе нове ветрове на планети. Али, та победа ни изблиза није толико извесна колико се понегде представља. Трамп је имао значајну предност над излапелим Бајденом, али против наизглед нормалне Камале Харис његове шансе нису толико извесне. Америчка дубока држава учиниће све што буде могла и што јој буде на располагању не би ли Трампа онемогућила да дође до другог председничог мандата.
Отуда и Кини и Русији није у интересу да се украјински спор реши брзо јер време мрви западне политичко-економске системе. Да би дошло до зрења политичке воље бирача и промене политичке слике у НАТО државама сукоб мора да траје довољно дуго.
На трећем нивоу развија се америчко-руски ратни конфликт који је истовремено најозбиљнији, основни и суштински сукоб о којем је овде реч. Амерички политички естаблишмент, садашња америчка администрација само су политичко крило ове структуре иза које стоји наднационални ентитет дубоке државе, англо-саксонско-јудејске структуре чија је амбиција да окупира човечанство. Огољени припадници ове касте налазе се у ЕУ-администрацији и у НАТО. Организацијама које заправно немају никакав изворни легитимитет него оличавајући некакаву делегатску структуру представљају пуку трансмисију тзв. неокона (представника америчког неоконзерватизма). Због тога су јастребови из НАТО или ЕУ најратоборнији и најнеодговорнији. То су свеже апдејтовани екстремисти, терористи и монструми који ће изрећи и учинити све што од њих господари (неокони) траже. Од таквих гори су једино јеврејска политичка елита и руководство Израела који су буквално преузели улогу претходнице Сатанине војске.
Ова носећа конструкција Колективног запада толико је дубоко уроњена у тај свет да се истински поставља питање да ли ће бити елиминисана изборном реконфигурацијом. Наиме, вероватно и након формалног развлашћавања појединих група (Марконови, Шолцови или зелени пајаци у Немачкој) неокони ће преко НАТО или коришћењем других полуга значајно утицати на политике новоизабраних структура у државама ЕУ. Постоји опасност да веома брзо, као у случају италијанске десничарке Ђорђе Мелони, уцене, разоружају, издресирају и потпуно исконтролишу сваку западну победничку политичку опцију. Или да их једноставно забране, побију руководство или учине шта им се већ учини потребним.
Из тог разлога је украјински сукоб искоришћен за америчку инвазивну и потпуну окупацију Европе у којој су неокони максимално искористивши опадајућу моћ америчких демократа створили десетине сопствених база у свакој НАТО држави, а особито у доскоро неутралним скандинавским државама које су утерали у НАТО. (Ово питање тек ће постати ужарено кад Американци ужурбано отпочну изградњу једне од највећих војних база на неком норвешком острву у Северном леденом океану).
Зато је питање америчких избора веома важно и веома сложено питање. Наиме примећује се ужурбаност Бајденове администрације да реализацију сопствене политике развије што више, да ствари гурне што даље, укомпликује сваку могућност преиспитивања и ревизије матирајући евентуално нову администрацију политиком свршеног чина. Међутим, ова ужурбаност и тактика неокона говори да се од Трампа може очекивати и промена курса. Да ли би неокони оволико журили да могу да рачунају на Трампову сарадњу? Вероватно не, овим ужурбаним коцкањем, нападом на руску територију (Курска област) и евентуалним омогућавањем дубоких удара по руској територији откривају своју клизаву позицију. Ако би Трамп победио, а потом контролисао америчке трупе, ситуација на украјинском фронту сасвим сигурно не би задовољавала неоконе. Али, финеса у овом маневру оцртава се у истурању својих европских партнера на прву линију фронта сугеришући Русији да евентуалну одмазду треба да усмери ка европским НАТО државама, а не Америци. Неокони би, уколико заиста дође до велике битке, препустили радиоактивност Европи, а они би да се и даље шеткају Флоридом нпр. Иако су Руси већ одговорили да Америка неће проћи некажњено у таквом сценарију, добро је да су Американци још једном поручили европским НАТО државама за шта их спремају и колико им вреде.
Међутим, независно од односа неокона и надируће претње на америчким председничким изборима, важне су реакције и других битних великих играча, Кине и пре свих Русије. Ни Кина, а особито Русија немају времена да чекају новембарски епилог у Америци. Још је мање времена за чекање доказа има ли промене курса агресивне америчке спољне политике. Русија не може толерисати америчке нападе на своју територију. Очевидно је да Украјинци немају ни технички ни кадровски потенцијал да те нападе изведу, као што је сасвим поуздано да је Зеленски апсолутна марионета неокона. Украјина је добила авионе Ф-16, али украјински пилоти гину покушавајући да управљају њима. Софистицираном опремом може успешно да управља само обучено, високостручно особље које годинама стиче знање и вештину у раду. Русија је издржала и победила све изазове које је Колективни запад пред њу исконструисао. Економске санкције, диверзије на војним и енергетским објектима, заплена имовине, гушење медија, прокси и хибридни рат на више фронтова. Запад је досад покренуо све своје потенцијале и употпунио пун спектар непријатељстава против Русије. Да би у сукоб укључио шири и смртоноснији арсенал требало би да пређе на опасније потезе које хазардерски могу одвести свет бестрага из простог разлога: – евентуално нереаговање, или благо реаговање Москве за Русију би значило тешко, можда и смртно рањавање. Уколико Путин не реагује адекватно на најављивано дубоко бомбардовање и напад на Русију, можда то буде почетак губљења подршке у народу. А можда је и то део хазардерске слагалице на коју Колективни запад игра. Било како било, у овом случају реч је о буквалном ходу по ивици жилета.
Путин је рационалан и веома оперативан. Дакле, претпостављамо да ће реаговати увођењем досад невиђене тактике и одговориће на дубоке нападе бомбардовања. Употреба нуклеарног арсенала је бесумње крајњи корак, па се пре тог корака може очекивати барем још једно подизање улога ратовања, и то у две варијанте:
- Проширивање листе циљева ван Украјине у радијусу западних украјинских савезника у складу са тактичким потребама (бомбардовање база, аеродрома, инфраструктурних чворишта, складишта војне опреме, наоружања и тактичке резерве на територији западних украјинских суседа);
- Ефикасна и потпуна неутрализација далекометног западног оруђа којим се прети Русији елиминацијом америчких космичких ресурса за комуникацију, надгледање и навођење пројектила. Обарањем војних сателита онемогућило би се успешно бомбардовање руске територије са велике удаљености.
Да су ове две варијанте веома реалне сведочи управо досадашња англо-саксонско-јудејска пракса. Од самог почетка отворене подршке Украјини, Американци са вазалима подизали су улог и допремали све убојитије оружје играјући на карту „сакате провокације“ у којој се очекивало да руска страна имајући у виду рационалност и хуманост не посегне за црвеним дугметом. Можда је дошло време да ова тактика добије своју инверзну форму и да сада руска страна зада озбиљан изазов. Да видимо хоће ли Колективни запад активирати фамозни Члан 5. и још важније хоће ли лансирати ракете и из својих држава, а не само онда кад се крије у украјинским бункерима.
Убрзо ћемо добити одговор на ово питање и знаћемо да ли је Русији исплативије да сачека расплет америчких председничких избора за два месеца, или да прихвати истину да Америка већ две и по године отворено ратује са њом, и да се вероватно ништа на том пољу не може променити. Осим да Русија преузме иницијативу.
Аутор: Славко Живанов
Извор: Између сна и јаве
