Има ли изгледа за Србе

Фото EPA-EFE/A. Cukic

Будући да повремено истичем, мада узалуд, да највећи број водећих интелектуалаца из Србије, почев од лажисрбске академије наука, своје знање подређује дневним политичким потребама, противно интересима сопственог народа, чини ми се корисним да овде пренесем „откриће“ једнога „приватног мислиоца“ да, уколико се неком чини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, што пре – то боље, у својој Земљи, Србској, под влашћу која себе назива србском, приступи обнови србских народних школа и србских вредности у њима, почев од србске ћирилице и србских народних песама, мелодија и обичаја, преко србског говорног језика неоптерећеног наводном „родном равноправношћу“ (и њеним којекаквим беспослицама, бесмислицама, будалаштинама, скарадностима), србске повеснице и србског земљописа, до србског православља и србске породице, све са циљем да се спречи биолошко уништење србског народа и очува србска национална супстанца, односно србско национално биће. И биће принуђен, због тога што не може постојати нити опстати држава без територије, да сопствену националну територију штити од неконтролисане и планске распродаје обрадивог и другог земљишта и других природних „ресурса“, чак и страним држављанима.

Данас, само је то суштина србског националног програма и само у томе треба видети тренутни србски национални интерес.

Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски непријатељи са обешчовеченог фашикратског запада позивају на свој национални интерес чак и у Србији – осмишљен, примера ради, у виду некакве Европрде и шетње његове легобитне девијације, препушта се сопственом биолошком уништењу. Знамо ли то, морамо се запитати да ли ова генерација србских људи има право да своје непосредне наследнике, и наследнике својих наследника, остави без изгледа на биолошки опстанак.

Очигледно је да су у заблуди били сви који су веровали да је србско питање у крајевима северно од Саве и Дунава решено 1918. године присаједињењем Војводине Српске Краљевини Србији и пригодним прославама „у то име“, сви који су Републику Србску Крајину из разних разлога препустили „другима“, нарочито они који су је државним декретима у виду „заставних“ и јединствених“ прослава избрисали из Свесрбства као да уопште није постојала, сви који „малим шенгеном“ и „отвореним балканом“ тргују Србском Земљом, србским светом и србском духовношћу, да ли калкулантски, да ли у блаженом незнању, да ли зарад „опстанка“ онога бурета које ће „држати воду док мајстори оду“…

Потврђује се то и сазнањем да је средином септембра 2004. године Влада Републике Србије формирала некакав Савет за заштиту националних мањина у Републици Србији, уместо да је формирала Савет за заштиту националних интереса србског народа у Србији;.

О интересу србског народа на страни, нарочито у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Арбанији, Маџарској…, већ ништа не вреди говорити; за оне који о томе треба да брину – они су непостојећа категорија. Србски интереси на Косову и Метохији и, по аналогији, у Војводини Србској, запретани су под неким давним „лањским снегом“ антисрбски оријентисане демократије у Србији, западну фашикратију да и не помињемо.

Па кад се још каже, као што је то на самом почетку јесени 2004. године учинио демократски председник Србије, да ће Војводина (ваљда су Косово и Метохија били већ „договорени“), али без свога србског обележја, постати мост ка Европи, онда имамо много разлога да се забринемо због мостарине која ће србском народу бити разрезана. Јер, „мостовску“ поруку треба разумети тако да Србија може отићи у њихову Европу само под условом да се одрекне Војводине Србске.

Потписник ових редова некад се поштапао на нечију давну досетку да је „ситуација очајна, али није озбиљна“. Данас ваљда сви разложни Срби виде да је ситуација очајна, али многи не примећују да је и заиста озбиљна. Не би требало бити превише оптимистичан јер збивања као да дају за право једном србском мислиоцу и аналитичару ововремене европске цивилизације (био је то Драгош Калајић), који је ценећи да демократија (нарочито откад је узнапредовала у фашикратију) уништава човечност и највише доприноси људском безнађу, исказао бојазан да ће Срби, по свој (не)прилици, успети да се од демократских злочина над собом одбране једино уколико трајно напусте Србску Земљу и иселе се у Русију.

Маленкост овог потписника још увек се опире тој злокобној визији, а текстић овај пише и шаље без обзира на то што је Државни Врховник, пре десетак дана, 3. септембра, на конферисању са словеначким Председником, све који му на понешто указују, назвао глупацима и будалама – можда и због тога што му троше време „претплаћено“ за свакосатне сусрете са новинарима.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!