Ilija Pješčić: Dnevnik povratnika – kako sam otišao i zašto sam se vratio
Prošlo je nekoliko godina od mog povratka iz inostranstva. Sve je izbledelo, ljudi, teme iz svakodnevnog života, politički događaji iz jedne čudne i neobične sredine koja kao da živi od danas do sutra. I tako u beskraj.
Deo mog života i moje ličnosti proističe iz boravka u SAD, u trajanju od devet godina. Sistem u kome sam živeo mi je mnogo dao, ali i mnogo uzeo. Vremenom čovek shvati da je to ništa drugo do trgovina: Moje godine života za godine iskustva i priliku da doživim „američki san“. Koliko je sve to vredelo, vreme će pokazati.
Relevantnost razumevanja društva SAD proizilazi iz njihove sposobnosti da nametnu ostatku sveta svoj način razmišljanja, a time i slično unutrašnje uređenje pojedinca, porodice, društva i države u administrativnom smislu. Nisam siguran koliko treba da se brinemo, jer bar zasad ludilo individualizma i razgradnje društvenog poretka nije prisutno u istoj razmeri. Mada ne može da se porekne da se tiho i podlo podmeću slični ideološki stavovi u svim sferama života. Da bi čovek hodio ovim putem, prvi preduslov jeste duhovno i duševno siromaštvo, prihvatanje uprošćene ideologije praktičnog gde se sve može svesti na prostu računicu 2+2=4, sa plaćanjem kamate na odloženo. O tome ko će sutra otplaćivati kamatu sa glavnicom, ne sme danas da vas brine. To je sutrašnja briga sutrašnjih generacija. Jedini razlog za brigu o sutra sme da postoji u okviru novca i budućih prihoda.
Prvi korak
– „Majko, ja hoću da se vratim.“
– „Vrati se, sine.“
Kratak razgovor kojim počinje novo poglavlje mog života. Dao sam otkaz, rasprodao sve, pozdravio se sa svima i krenuo kući.
Nekoliko nedelja nakon mog povratka saznajem o razgovoru jednog duhovnika i moje majke.
– „A zašto ste Vi došli?“
– „Ja, zbog sina.“
– „A gdje je on?“
– „U Americi.“
– „A šta će on tamo?“
A šta ću ja tamo?
Godina je 2008, završavam svoje dodiplomsko obrazovanje na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Na portalu za poslove ,,Infostud“, koji je merodavan za procenu stanja na tržištu rada, su bile dve pozicije za mašinskog inženjera. Obe se odnose na komercijalu i zahtevaju doktorske titule, a propratni zahtevi nisu nimalo naivni. Opcija je i ostanak na fakultetu i rad kao asistent, ali za dvesta ili trista evra mesečno. Iako sam iz obrazovane i školovane porodice, naša primanja su bila više nego skromna. Moj pokojni otac je govorio da u Beogradu postoje dve klase ljudi: Oni sa rešenim stambenim pitanjem i oni drugi, bez rešenog stambenog pitanja. Kako sam pripadao drugoj „klasi“ ne treba mnogo razmišljati o razlozima mog sledećeg koraka. Odlazak je bio pretprogramirani ishod situacije koju je nametnulo tadašnje vreme. A danas, da li bi i danas bio ishod isti? Da sam danas završio fakultet, koji bi mi izbori bili?
A danas?
Ako pogledam moj odlazak, razmatranja upućuju na dva kriterijuma: nedostatak mogućnosti da se ostvari koliko-toliko stabilan prihod i, shodno tome, nemogućnost rešavanja stambenog pitanja. Po pitanju posla danas, na istom onom gorepomenutom portalu, redovno se u oblasti autoindustrije javljaju oglasi za radna mesta svih profila – posla ima. Plate se polako kreću naviše i, usled jake konkurencije, poslodavci su primorani da vode koliko-toliko računa o svojim zaposlenima. Ovakvo tržište rada više ne prašta grubost i primitivnost, bar ne u autoindustriji.
Stambeno pitanje, e to je već neka druga priča. Cene su suludo skočile u poslednje četiri godine. Danas u Beogradu pa i šire, kvadrat starogradnje jednak je ceni novogradnje od pre četiri godine. O razlozima za ovakvo ponašanje tržišta teško je dati sud, ali iskreno, kao kupca, to me i ne interesuje. Iako država nije u obavezi da svima reši stambeno pitanje, njena obaveza jeste da obezbedi postojanje tržišta sa pristupačnim cenama nekretnina.
Strategija bez strategije sa profitom
Na prvi pogled se vidi da u Srbiji ne postoji strategija održivog razvoja porodice i društva. Sve je prepušteno neverovatno naivnom stavu da će se investitori, u korist naroda, odreći visokih profitnih marži i njima podređenog tržišta, sve pod pritiskom neke navodno nevidljive ruke tržišta i kojekakvih zakonskih regulativa i inspektora. Mada je država već pokazala da postoji način da se tržište uredi. Odličan primer prinude sistema efektivom bila je Komercijalna banka. Sa pristojnom uslugom, lepim i transparentnom odnosom prema mušteriji uspostavi su nove standarde. Svojim konkurentnim stavom i podrškom države primorali su druge banke da se odreknu svojih neprimerenih troškova i smanje globu na ionako opterećen narod. Do kredita se lakše dolazilo, sa manje troškova, sve u korist društva i pojedinca. Danas, nakon „strateške“ prodaje gorepomenute banke, strani bankari su brže-bolje vratili namete i igranka počinje ispočetka. Iskreno ne znam da li je ta ruka nevidljiva ili ne, ali znam da je svi osećamo kako nam polako steže omču oko vrata.
Dok je komunizam zagovarao državno vlasništvo i državnu upravu, nova ideologija zagovara odsustvo iste, u korist kapitala i pojedinaca koji poseduju kapital. Zašto ne postoji neka varijanta u sredini, nije mi jasno. Ili pečenje ili kiseli kupus, ali nikako da umotamo sarmu.
Da li bih danas otišao?
Nisam siguran, ali bih mnogo više razmislio. Zato jesam siguran, da ako se nastavi strmoglavi i neregulisan rast cene nekretnina, mnogi će dobro porazmisliti o održivosti svog stanja u ovoj sredini i poželeti nešto lepše… Tamo, negde daleko.
Autor: Ilija Pješčić
Izvor: Stanje stvari
