Илија Петровић: Топлички устанак још увек у сенци

Војвода Коста Војиновић и војвода Коста Пећанац

Кад се Добросав Љ. Илић пишући књигу Топлички устанак 1917. и његове старешине, Нови Сад 2000, позвао чак на педесет две библиографске јединице, за недовољно обавештеног читаоца то би могло значити да је ова тема, иначе врло уска, свестрано обрађена. Међутим, сазнање да су најстарији од тих текстова објављени у новинама, али тек дванаест година по устанку, да је тридесет пет обимнијих записа настало после “антибирократске револуције” познатије као “јогурт револуција” (1988), а да је само петнаест радова писано у међувремену, упућује нас на закључак да је читава прича оптерећена оним што обично називамо “идеолошким наслагама” и да јој, ако од ње очекујемо целовитост, још увек недостаје по која не баш неважна карика.

Најпре, и у Србији између двају светских ратова добро се знало да је у припрему Топличког устанка била упућена и Команда савезничких војсака на Солунском фронту, да је устанак донео бројне жртве и да се кривице за све то не може ослободити ни србска Врховна команда; за званичне политичке и војне факторе у послератној Србији био је то довољан разлог да се истина о устанку прећути и што пре преда забораву.

Касније, пошто је Србији натурена комунистичка идеја, тема је постала сасвим неприкладна јер је новој власти, и иначе заинтересованој за сузбијање такозване “српске хегемоније” и за остварење “српско-бугарског братства”, било особито стало да улога бугарске политике и војске у Топличком устанку и око њега остане у што дубљој сенци и, по могућству, непримећена.

У нашем времену, када су обе те препреке уклоњене, показује се да је идеолошка заслепљеност србског народа, а нарочито његовог интелектуалног с(л)оја, предуго трајала и да се до објективног приказа онога што се збивало у окупираној Топлици, и не само у њој, још увек тешко стиже.

По прилици, најтеже последице по историјско памћење о Топличком устанку оставио је “теоријски приступ” србских идеолога новијег времена (окупљених у Историјском архиву Комунистичке партије Југославије, око теме назване Социјалистички покрет у Србији 1900-1919), образложен 1950. године као наводна историјска истина:

“У фебруару 1917 године букнуо је у окупираној Топлици и Јабланици устанак народа… као реакција становништва тих крајева на крвави терор окупаторских аустријских и, нарочито, бугарских власти… Непосредни повод устанку била је наредба бугарских власти о мобилизацији свег мушког српског становништва од 17 до 50 година. Устанак је, захваљујући борбеном расположењу народа, у почетку имао успеха и довео до ослобођења Прокупља, Куршумлије и Жупе. Али када су против побуњеника упућене три дивизије аустријске и бугарске војске, устанак је крајем марта 1917 године био у крви угушен. После угушивања устанка уследила је зверска освета окупатора над становништвом Топлице и Јабланице, у којој је убијено 20.000 људи”.

Цифра од 20.000 жртава и није баш много вероватна, пошто су је “југословенски” социјалисти србскога порекла позајмили од бугарских окупаторских извора; и једнима и другима био је основни циљ да се злочиначки бугарски учинак у Топлици максимално смањи, утолико пре што су социјалисти “послали” против устаника и аустријске дивизије. До цифре од 25.000 жртава дошла је Међународна анкетна комисија за утврђивање бугарских ратних злочина, док је Анкетни одбор Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца утврдио да је побијено 35.000 цивила. Коста Пећанац, кључна личност у Топличком устанку, вели да је укупан број жртава износио целих 40.000, урачунавајући овде и цивиле и устанике, а Драгош Церовић, професор историје из Прокупља, пореклом из Дробњака, тврди да су “само у мом Топличком крају Бугари, које су наоружали Немци, побили преко тридесет пет хиљада душа! У Лесковцу преко десет хиљада, у Сурдулици око три хиљаде, да више не набрајам”.

Малочас поменута “историјска истина” изведена је из званичних ставова некадашње Српске социјалдемократске странке, према стању у окупираној Србији, формулисаних новембра 1917. године за потребе социјалистичке Интернационале, у данима док је сећање на Топлички устанак било још врло свеже. Проистицало је из тих ставова да је званичну политику “софијских господара” према србском народу наметнула “реакционарна банда разбојника” на челу са председником бугарске владе Василом Христовим Радославовим, намерних да “системом насиља и методичном политиком истребљивања Срба… припреме терен за хегемонију Бугарске на Балкану и за стварање бугарског царства под скиптром Кобурга”, а да за истребљење геноцидне природе, оно што је остваривано у окупацијским условима, уопште нису криви они који су то “својеручно” обављали. Јер, како се то “српски” социјалисти оправдали, “бугарски војник, а то ће рећи наоружани бугарски народ, произвео је на целокупно српско становништво, свуда где је дошао с њим у додир, добар утисак… имао је симпатија за српски народ… веома често… су ови синови бугарског народа плакали… што је Србија упропашћена и дубоко очајавали што виде како су Бугарска и Србија поново… увучене у братоубилачки рат”.

По логици србских социјалистичких вођа, следбеника Димитрија Туцовића, бугарске злочине у Србији извели су “бугарски управљачи”, иако је и њима самима јасно да, док су ти управљачи били у Бугарској, бугарски војници, “а то ће рећи наоружани бугарски народ”, макар понекад били названи и “најмање препоручљивим слојем становништва”, окупирали су Србију (уз германску и аустроугарску помоћ), разоружали су србски народ на почетку окупације, омогућили су успостављање бугарске управе, извели су прогоне и убиства србских учитеља и свештеника, депортовање србског становништва у Малу Азију, и разне друге геноцидне радње.

Србски социјалистички лидери не поричу да је “устанак у марту о.г. (1917) који је избио у Јужној Србији… дао бугарским властима згодну прилику да покажу сву своју зверску свирепост”, али, за сваки случај, констатују да “било би тешко рећи тачно како је могао избити овај устанак”. Стога, они се својски труде да “наоружани бугарски народ” представе као дечји вртић, а као кривце за све што се дешавало током устанка и после њега, именују србске “заверенике” који су успели да умакну бугарској власти. “Ван сваке је сумње да српско цивилно становништво није у томе (устанку) имало икаква удела. Цео тај устанак организован је и извршен од стране војника и комита српских, који су успели да умакну властима. Те су завереничке елементе врло вероватно подржавали бугарски и аустроугарски дезертери незадовољни својим положајем… Како је српско становништво било разоружано од стране власти још на почетку окупације, није имало могућности да се противи устаницима и да им се одупре. Оно је морало, volens nolens, да им даје храну, стан и да им послужи и у другим приликама. По себи се разуме да су бугарске и аустроугарске власти те поступке тумачили као непосредно учешће у устанку, те су ове јадне људе казнили смрћу… Око 20.000 Срба убијено је под тим изговором, од којих је највише 3.000 збиља учествовало у устанку. Сви остали припадали су невином цивилном становништву”.

Како је све те жртве неко ипак “произвео”, вођство србских социјалиста кривце за то нашло је не у војницима, полицајцима и другима који су учествовали у интернирању, у затварању, у бодењу ножем, у стрељањима, у истребљењима, у силовању… већ у “варварству бугарских владајућих кругова”, што је и њиховим наследницима у Комунистичкој партији Југославије и, касније, у Савезу Комуниста Југославије, морало бити јако “оправдање” да се о Топличком устанку пише што мање или, још боље, да се о њему ћути. А ако се већ морало писати, образац за писање дали су “победнички социјалисти” у другој Југославији: устанак јесу дигле “широке масе тих крајева”, али су на његовом челу стајали “буржоаски националистички елементи, повезани са Пашићевом владом”.

Исто тако, помињањем само Николе Пашића, а прећуткивањем свих осталих “буржоаских националистичких елемената”, сугерисано је свима онима који би се можда упустили у друкчије размишљање о Топличком устанку и његовим старешинама да тако нешто не би било упутно. И, због тога, могло се десити да сећање на највећи број устаничких вођа, нарочито четовођа, скоро потпуно избледи.

У времену кад је утицај социјалистичке мисли видно ослабио, и кад се, како смо видели, појавило целих тридесетак стручних и научних прилога о Топличком устанку, пред читаоце излази и књига Добросава Илића Топлички устанак 1917. и његове старешине. Можда је њен наслов могао бити и краћи, на пример Старешине Топличког устанка, или како друкчије, али то и није много битно. Важно је да се у њој, пред нама, пошто је Илић уложио огроман напор да среди расположиве податке о устаничким вођама, поред шесторице војвода (на сто тридесет осам страна), појавило тридесет седам старешина “на значајним дужностима у устанку” (на двадесет једној страни) и сто тринаест четовођа (на седамнаест страна). Пратећи њихово деловање кроз дуже или краће пригодне записе, понекад и у два-три реда, ми ћемо о самом устанку сазнати много више но што нам нуди уводни текст под насловом Топлички устанак – Народна буна; нарочито се то односи на животописе шесторице војвода.

Овде морамо напоменути да је однос србске историјске науке и владајућих политичких елита према Топличком устанку допринео да чак и потомци највећег дела ових заслужника забораве на своје претке. Кажемо то понајвише због чињенице да је само за петнаестак поменутих лица упамћена година рођења, а тек за нешто више њих и година смрти. За многе се не зна ни њихово порекло, нити њихова судбина. Мада се може претпоставити да је и најближа родбина неких од помињаних старешина нестала током бугарских погрома, због чега се и прекинуло сећање на њих, све то требало би прихватити као упозорење људима од пера и, истовремено, као подсетник да, док пишу о актуелним догађањима, пишу и о њиховим учесницима; нема догађаја без учесника у њима, оних који су мање или више уочљиво утицали на сам догађај.

У нашим условима, у временима док смо сви ми трпели утицај владајуће идеологије, или можда уживали у њој, и оно што смо о некој од тих премалобројних личности научили и запамтили (што је било подређено стварању месијанског култа личности), мора се ставити под сумњу и подврћи озбиљној критици. По природи ствари, ова се напомена може односити и на неке од редова у Илићевој књизи; мислим најпре на приповест о животу Косте Миловановића Пећанца.

Макар колико текст о Пећанцу био исцрпан, од његовог рођења па до насилне смрти, на пуних шездесет седам страна, чини се да време од Топличког устанка до наших дана није довољна временска дистанца да би се могао донети непристрасан суд о њему. Разлог је доста једноставан: ми смо историју ипак учили из једне књиге. Да није тако, и да смо на време могли читати књиге србских историчара из расејања, могли бисмо сазнати да је Војвода Пећанац био против преурањеног устанка у Србији 1941. године, исто као што је то био и претпоследње ратне године у Великом рату. “Војвода Пећанац казао је… да је већ једном и он… са својим четницима дизао један преурањени устанак за време окупације у Првом светском рату, па је та акција коштала српски народ 40.000 жртава и небројеног народног добра; то је било 1917 године када су га савезници са Солунског фронта спустили авионом у Топлицу, иако су се у њој тада налазиле бројне немачке и бугарске окупационе трупе. Пећанац је још подвукао, да је у односу на окупатора и његове снаге сада још много гора и тежа ситуација у погледу дизања оружаног устанка, па зато сматра да је убитачно за српски народ оно што раде пуковник Михаиловић и комунисти на челу са Титом. Нарочито је нагласио, да је Топлички устанак њему донео огромно искуство и зато сматра, да му дужност и национално родољубље налажу, да помогне ђенерала Милана Недића и његове националне одреде у борби противу комуниста како би ови били што пре уништени. Стога је Војвода Пећанац… дао свој пристанак ђенералу Недићу, да ће са својим четницима свесрдно помоћи борбу правих српских родољуба да се угуши комунистичка револуција у Србији”.

Данас, нама је тешко прихватити мишљење да је још 1941. године требало угушити комунистичку револуцију у Србији, исто као што се многима чини неприхватљивим схватање да се најновија збивања у Србији сматрају, да ли наивно да ли злонамерно, коначним поразом комунистичке теорије и праксе на србском тлу; ово последње нарочито због тога што су такву паролу “избацили” они који су већ једном, пре тридесетак година, уклањани као “екстремни комунисти”, да би у међувремену истрчали на политичку позорницу као “демократе западног типа”.

Морамо признати да смо свих ових година били ношени логиком да “онај ко није с нама, тај је против нас”, и да због тога нисмо ни приметили, на пример, да четници Косте Пећанца нису били исто што и четници Драже Михаиловића. “У своме повлачењу на путу ка Босни, октобра 1944. године, још док су били на тлу Србије (негде пише: крајем пролећа, да ли у Сокобањи, да ли у Николинцу код Сокобање – ИП), четници су убили Војводу Косту Пећанца, који се са својим личним четничким одредом, бројно врло малим, био прикључио четницима ђенерала Михаиловића. Несретни Пећанац је веровао, да ће му у тим трагичним данима по народ Дражини четници дозволити да бар заједно с њима подели тешке недаће повлачења. Међутим, грдно се преварио. Његове четнике су разоружали, а њега, Косту Пећанца, Војводу и старог четничког борца, пред којим су, негда, спуштане савезничке заставе у знак поздрава и дубоког поштовања, убили су без суда и пресуде”.

Тих дана отишао је из Београда и Димитрије Љотић, командант србских добровољачких јединица; о њему само да би се показало колико су социјалистички одгојени Срби неутемељено мислили о идеолошким противницима у Србији за време Другог светског рата. У хрватској Опћој енциклопедији, на пример, Љотић је заступао “фашистичке идеје корпоративне државе”, а “његове присташе (љотићевци) одиграли су петоколонашку улогу у годинама које су претходиле нападу на Југославију, 6. априла 1941. године. По окупацији земље, Љотић отворено сурађује с Нијемцима те организира посебне оружане формације за борбу против НОП”.

На другој страни, свети владика Николај Велимировић, онај чијем се Србству не стављају замерке и чија се философска мисао цитира на разним странама, окарактерисао је Љотића нешто друкчије:

“Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих сто педесет година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су Илија Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су људи били велики за своје време, и у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом… Он је био учитељ који је најпре учио делима, па тек онда речима, упућивао је, и сам је био пример. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос је рекао: ‘Треба радити па учити, а не само учити’. Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог, светски, широке руке, лав у храбрости а јагње у кротости… Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће”.

Овај последњи пример може послужити само као поука да при оцењивању појединих личности треба прочитати и књиге које се не уклапају у идејну сферу многих “слободних мислилаца”.

И, на самом крају, без непосредне везе са књигом о старешинама Топличког устанка, ваља рећи да су сви учесници Топличког устанка били добровољци; без обзира на то да ли се они зову устаници, четници, комите, или како друго, њима се не може одрећи добровољачки статус. Нажалост, иако их је било 13-15.000, њих у државним, војним, историјским и другим статистикама нигде нема. О добровољцима из Топличког устанка не ћаска се ни на седељкама Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда; оно за ове србске добровољце не жели ни да зна. Помињу их само Добросав Туровић у саопштењу на једном научном скупу о србским добровољцима, одржаном у Кикинди априла 1996. године, и маленкост овога потписника, у књигама Верници Отаџбине и “Поменик светих србских ратника 1912-1918, цифром “око 13.100”.

На сто четврту годишњицу Топличког устанка,

24. фебруара 2021(7529)

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!