Илија Петровић: Свет против Срба

Редови који следе извод су из текста писаног средином априла 2019. године, а исте године објављеног у књижици “Изворишта србскога страдања”, на странама 34-37. (Један њен примерак послат је Председнику Републике Србије, чисто знања ради).

Овде су дата свега два “цивилизована примерка” заинтересована за србско нестајање.

Први:

Средином августа 1992. године, римски недељни лист Еспресо објавио је, а новосадски Дневник пренео краћи текст из кога се види (занемарујући појединост да је то био “оружани конфликт између Хрватске и Србије”) да је папа Јован Павле II (1920-1978-2005) упутио позив на крсташки рат против Срба:

“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем.

Повод за коментар под насловом ‘Против српских неверника’ је позив пољског папе Јована Павла Другог упућен преко кардинала Анђела Содана (1927), да се у Босни трупама НАТО и Западноевропске уније, поведе крсташки рат против босанских Срба.

У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Посвађане око религиозних доктрина, две цркве католичка и православна, не могу да се сложе ни око необоривих чињеница. Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”.

Нешто касније, почетком децембра исте године, Ватикан је на конференцији папских нунција из источних земаља још једном одлучно одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни верски скидајући тако сваку одговорност Свете Столице за умешаност, или подстицање ратног пожара на Балкану.

Само неколико дана касније (30. децембра 1992), ватикански секретар Анђело Содано изјавио је да је “рат у Босни неопходан, да је то легитимна одбрамбена борба против агресора”, те да Света Столица најављује још један свој благослов муслиманском и католичком рату против србског православља.

Почетком фебруара 1993. године, под насловом “Хрвати без покајања”, Лист енглеске цркве објавио је текст Колина Берклија који категорички тврди да је суштина свих сукоба у хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”.

У наставку, Берклијев текст даје се у облику који је, на основу агенцијске вести, објављен у новосадском Дневнику:

“Трагедија рата између Србије и Хрватске вуче корене из верске историје која је кулминирала смрћу неколико стотина хиљада Срба за време Другог светског рата.

Један универзитетски професор из западне Енглеске обелоданио је појединости ретко тужне приче о патњама које потпирују дуги рат и улози религије која је довела до насиља које се може сврстати одмах уз страхоте у нацистичким концентрационим логорима.

Др Џое Герат, професор теоретске хемије на универзитету у Бристолу, изнео је тврдњу да Срби и Хрвати нису два различита народа – они деле исто словенско наслеђе, али…они имају различиту црквену традицију.

Хрвати су римокатолици који сматрају да је њихов задатак да своје границе и веру одбране од расколништва и јеретика. Срби су православци на које су се Хрвати намерачили присиљавајући их да промене веру. Оба народа говоре исти језик, али користе различито писмо; заједнички идентитет поделила је религија.

Ривалство је постојало вековима, али се та подела претворила у хистеричну борбу тек за време Другог светског рата, с тим што су Срби били мета агресије. Године 1941. Хитлер је поделио Југославију и створио Независну Државу Хрватску.

У новој држави (Независној Држави Хрватској – ИП) било је 6,700.000 житеља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 протестаната и других мањина.

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави. Али, до које је мере била умешана црква? Почетком 1993. године, на једној међународној конференцији, Џонатан Стајнберг је приложио рад под насловом ‘Римокатоличка црква и геноцид у Хрватској за време Другог светског рата’, у коме је обрадио ово питање.

Док неки посматрачи кажу да има мало доказа о вези између хрватске црквене хијерархије и декларисане политике НДХ, други нису тако милосрдни.

Нагло оснивање католичке Хрватске, која је ‘одмах прибегла’ геноциду, изазвало је дилему у вези са римокатоличком хијерархијом у Хрватској, а и у Ватикану”.

И други:

Од Вилија Вимера (1943), немачког политичара и једно време секретара немачког министарства одбране, могло се сазнати да је крајем априла 2000. године, у Братислави/Словачка, одржана конференција коју су заједнички организовали америчко министарство спољних послова (Стејт департмент) и Спољнополитички институт Републиканске странке, а причало се о Балкану и проширењу Северноатлантског пакта (НАТО).

“Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

4. Рат против Савезне Републике Југославије (март-јун 1999 – ИП) вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера (Двајта, 1890-1969 – ИП) из доба Другог светског рата (што је пропустио да војно окупира Југославију – ИП). Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања “Концепта нове стратегије” Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат Уједињених нација или Конференције за европску безбедност и сарадњу.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтич-ком мору.

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним”.

Ако се већ помиње међународно право, ваља се подсетити да је средином 1991. године, у време када се југословенска криза примицала врхунцу, француски председник Франсоа Митеран (1916-1996) предложио својим савезницима да, зарад регулисања евентуалних међудржавних спорова, размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационалних “нових европских правних норми”. Француски лист “Либерасион”, 3. јула 1991. године, прокоментарисао је југословенска збивања као озбиљан изазов новом европском поретку, признајући да том изазову још нема одговора. До брзог и несразмерно масовног ангажовања Европе око Југославије дошло је, делом, и због европског подозрења да би југословенско националистичко и мањинско искуство могло послужити као фитиљ сличним појавама у многим европским државама, док је управо поменута конференција у Братислави пружила прилику америчком неоколонијализму да свој статус у Немачкој, стечен по окончању Другог светског рата, неосетно прошири на цео европски континент.

Аутор: историчар Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!