Ilija Petrović: Strane medicinske misije u balkanskim ratovima
Podstaknut tekstom „Kad se krvarilo, a niotkuda pomoći, ko je pritekao?“, objavljenim 9. avgusta 2018. godine na sajtu „Gvozdeni puk“, potpisnik narednih redaka beleži da nema previše podataka o učešću stranog medicinskog osoblja koje je na samom početku balkanskih ratova, na poziv Srpskog Crvenog krsta ili samoinicijativno, došlo u Srbiju (i Crnu Goru) i lečilo srbske ranjenike i bolesnike.
Prema podacima srbskog Ministarstva vojnog (objavila ih je Vera Gavrilović u knjizi Žene lekari u ratovima 1876-1941),uoči balkanskih ratova bilo je „u celoj Srbiji samo 370 lekara, od ovih je ratnim rasporedom određeno 296 za bojište, tako da za pozadinu ostaju samo 74. Kako se od ovog broja moraju oduzeti lekari u centralnoj upravi (6), lekari koji su usled starosti i bolesti sasvim nesposobni (8) i lekari koji su davno napustili lekarski poziv (3), to za lekarsku službu u celoj pozadini, u građanstvu i vojsci, ostaje svega njih 57 – u taj broj uračunato je i 6 ženskih“.
Naravno, za jednu malu zemlju u ratu bilo je to premalo, te je Srbski Crveni krst bio prinuđen da se preko Međunarodnog Crvenog krsta obrati inostranoj javnosti i zatraži pomoć u medicinskom osoblju, lekovima i sanitetskom materijalu.
Pozivu se priključio i Amerikanski Srbobran iz Pitsburga, najuticajniji srbski list u emigraciji, koji je 31. oktobra 1912. godine objavio svoj proglas Srbima:
„Ko može od nas američkih Srba, krv od krvi i kost od kosti njihove, u toj borbi naše braće ne dati glasa od sebe u ovim sudbonosnim danima za narod srpski i ne pružiti im pomoći svoje? Ne može niko i ne smije. Taj veliki trenutak poziva nas sve Srbe da se odužimo svetoj Srpskoj Dužnosti, da svaki od nas žrtvuje, koliko ko može, za ranjenu braću našu. Skupljajmo priloge u korist Crvenog krsta… Na posao, braćo Srbi, poslednje je već vrijeme! Svevišnji je na našoj strani, pravda i srpsko oružje pobjeđuje, uskoro će kucnuti čas srpskog narodnog Oslobođenja i ujedinjenja! Pritecimo u pomoć onima koji se bore za vaskoliko Srpstvo!“
I na drugim stranama, naročito u Rusiji, postojala je želja da se pritekne u pomoć balkanskim saveznicima. Iz pisma Nikolaja Gerjazina, predsednika Sveruskog narodnog saveza, koje je 29. oktobra/11. novembra 1912. godine objavljeno u beogradskoj Politici, saznajemo da je „Sveruski narodni savez bio jedan od prvih, koji se zauzeo da obavesti rusko društvo o sadanjim političkim prilikama; on je jedan od prvih podigao svoj glas i poziv u pomoć hrišćanskim državama. Savet našeg Saveza doneo je rezoluciju, kojom se poziva rusko društvo, da upotrebi svu svoju energiju na skupljanje novčanih i drugih priloga, a osobito na medicinsku i sanitarnu pomoć savezničkoj slovenskoj vojsci. Poziv naš naišao je na topli odziv u srcima ruskih ljudi. Sa svih strana javila se masa njih, koji su iskreno želeli da pomognu kao dobrovoljci, lekari, bolničari, milosrdne sestre i t.d., sa svih strana počeli su stizati prilozi“.
Ubrzo, iz raznih zemalja, u Srbiju počinje da stiže „značajna pomoć u medicinskom osoblju, lekovima i sanitetskom materijalu“, pa Adam Stošić, u knjizi Veliki dani Srbije 1914-1918, Beograd 1994, kaže da je najviše stručnjaka poslala je Rusija (183), a svoje ekipe dale su i: Austrija (36), Engleska (20), Holandija (42), Nemačka (12), Ugarska (10), Italija (7), Belgija (9), Danska (4), Norveška (3), Francuska (8) i još neke zemlje. Prema fotografijama objavljenim u monografiji Borislava Ratkovića, Mitra Đurišića i Sava Skoka, Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912-1913, Beograd 1972), krajem 1912. godine bilo je u Nišu barem petnaestoro lekara-dobrovoljaca iz Slovenije i sedamnaestoro pripadnika italijanske misije Crvenog krsta u Beogradu. Stošićev podatak da se „ukupno može računati da je u Srbiji bilo 1912-1913. godine blizu 300 članova stranih medicinskih misija“ možda je nastao kao računska greška, pošto samo njegove cifre kazuju da ih je bilo ukupno 334, od čega 120 lekara.
Među prvima prispele su ruske misije. Prvu, koju je činilo dvadeset članova Ruskog Crvenog krsta, predvodio je dr Nikola Pajevski. Na čelu druge misije, sastavljene od sedamdeset sedam članova, među kojima i pet lekara-hirurga, po jedan apotekar, knjigovođa i poslovođa, šesnaest medicinskih sestara i trideset pet bolničara, nalazio se dr Aksentije Hristiforovič Babasejnov. Njegova bolnica sa 250-300 postelja smeštena je u zgradi Druge beogradske gimnazije u Makedonskoj ulici. Skoro istovremeno stiglo je i dvadesetak medicinara sa praškog Polikliničkog instituta, a s istog Instituta poslato je u Crnu Goru još pedeset lekara i medicinara. U beogradskoj Politici često se tada pisalo o radu stranih medicinskih stručnjaka. Tako, na primer, u broju od 28. oktobra/10. novembra 1912. godine piše da je „do sada u Beogradu otvoreno 18 bolnica za smeštaj ranjenika i sve su snabdevene telefonom“, a dan kasnije da se „broj lekara stalno povećava i ne prođe ni jedan dan, a da se našem Crvenom krstu ne prijavi po nekoliko lekara“. Drugog/15. novembra išla je vest da će „za nekoliko dana stići u Beograd 6 českih hirurga, učenika proslavljenog českog operatora g. Jedličke“ i da će svi oni biti raspoređeni po Beogradu i unutrašnjosti. Prethodnog dana „krenulo je u Sofiju i Beograd nekoliko hrvatskih lekara“, a zatraženo je i pet bolničarki. I tako dalje.
Sredinom decembra objavljena je vest da „gotovo svakog dana odlazi iz Srbije po nekoliko stranih lekara, koji su lečili naše ranjenike u bolnicama u Beogradu i unutrašnjosti. Oni odlaze zbog toga što je posao oko lečenja ranjenika sasvim smanjen te njihova pomoć nije više potrebna“.
Sa tim u vezi, vrlo je ilustrativna i Politikina vest od 9/22. decembra 1912. godine da je kralj Petar potpisao ukaz o odlikovanju 172 lekara ordenima Svetoga Save raznih stepena: 40 Rusa, 25 Srba sa strane, 19 Čeha, po devet Francuza, Nemaca i Madžara, po osam Engleza, Danaca i Belgijanaca, sedam Slovenaca, po pet Švajcaraca i Austrijanaca, po četiri Norvežanina, Holanđanina i Hrvata, po tri Rumuna i Šveđanina i dva Italijana. Nažalost, njihova imena ne znamo, jer nismo uspeli da „otkrijemo“ službene novine u kojima je ukaz objavljen, ali se i iz same ove vesti mora zaključiti da je bilo mnogo više lekara i ostalog medicinskog osoblja, naročito „neodlikovanog“.
Takođe, treba imati u vidu da je samo beogradska Politika u svojim vestima od 18. oktobra do kraja novembra 1912. godine evidentirala da je u Srbiju i Crnu Goru stiglo 150 lekara i više od 390 medicinara, bolničara, milosrdnih sestara i ostalog sanitetskog osoblja. Manje zbog uštede novinskog prostora, a više zbog toga što se neke stvari podrazumevaju, uz vesti o dolasku mnogih lekara nije zabeležen broj bolničara ili medicinskih sestara iz njihove pratnje; o pratećem tehničkom i administrativnom osoblju, onome koje se danas naziva logistikom, nema ni reči. Jednako štura, bez ijedne reči o „sporednom“ bolničkom osoblju, bila je i vest o otvaranju triju ruskih bolnica u Skoplju, sa ukupno šesnaest lekara, 750 postelja i kompletnom opremom.
O dolasku medicinskih misija u Crnu Goru izveštavao je i cetinjski Glas Crnogorca, svedočeći povremeno da je, pored onih pomenutih pedeset lekara i medicinara sa praškog Polikliničkog instituta, na crnogorsko ratište stiglo i još približno pedesetak lekara (u najvećem broju predstavljenih samo prezimenom) i nešto manje drugog medicinskog osoblja. Ipak, tamo su prvu i najvredniju medicinsku pomoć pružale žene, sestre, majke i kćeri crnogorskih ratnika; njihova imena nigde se ne pominju i njih nikada nema na spiskovima ni dobrovoljaca ni medicinskog osoblja, iako su one u crnogorskoj vojsci bile jedina „komora“ i, vrlo često, jedina sanitetska pomoć; njihovim su trudom mnogi ranjenici previjeni još u toku neke od bitaka, izvučeni sa bojišta i, samo zahvaljujući tome, ostali u životu.
O srbskom sanitetskom iskustvu iz oslobodilačkih ratova 1912-1918, knjiga Vladimira Stanojevića i drugova, Naše ratno sanitetsko iskustvo, objavljena 1925. godine kao zbornik pedesetak tekstova iz pera četrdesetak srbskih lekara, učesnika tek minulih ratova, govori se o svim vidovima zdravstvene zaštite u ratnim uslovima i o nevoljama koje su tih godina pratile srbsku vojsku i srbski narod. O radu stranih medicinskih misija piše se tek na nekoliko mesta, po rečenicu-dve, a pominje se jedva desetak imena; mogao bi se steći utisak da je njihov boravak u Srbiji i uz srbsku vojsku bio bez ikakvog značaja. Zbog takve nebrige za istinu, pokazivane čak i u Srbskom Crvenom krstu, o ukupnom broju stranih medicinskih misija i osoblja u njima, može se samo nagađati. Na nagađanje se, tako, svodi i jedan zapis dr Hranislava M. Joksimovića, objavljen u pomenutoj knjizi:
„U ratovima 1912-1913, Glavni odbor Crvenog Krsta o svom trošku angažovao je oko 20 lekara, između kojih su bili dvojica bakteriologa. Došle su i ove strane misije: ruskog Crvenog Krsta 7 misija, sa 32 lekara, 57 sestara i 89 bolničara; belgiskog, nemačkog, austriskog, ugarskog, italijanskog Crvenog Krsta, britanskog, francuskog, – od svih po jedna (misija – IP) sa 34 lekara, 36 sestara i 5 bolničara. U 1913. poslao je Ruski Crveni Krst 2 misije, britanski i škotski Crveni Krst 1 misiju, belgiski, danski, švedski, ugarski i holandski Crveni Krst 3 misije, od kojih jedna za suzbijanje kolere u Čačku. Sve su imale 46 lekara, 66 sestara i 50 bolničara“.
Među njima bila je i ledi Lejla Pedžet, žena tadašnjeg engleskog poslanika u Srbiji ser Ralfa Pedžeta. „Kad je ledi Pedžet došla na rad u IV Rezervnu bolnicu Kola srpskih sestara, došlo je za njom još dosta gospođa iz Diplomatskog kora u Beogradu i njihova… je pomoć bila dragocena i u pogledu samog rada u… Bolnici i u pogledu pomoći, koja je iz njihovih zemalja, njihovim posredovanjem, dobijana.
Bolnica Kola srpskih sestara otvorena je 13 oktobra 1912, a zatvorena 13 avgusta 1913. godine. Za deset i po meseci kroz nju je prošlo 964 ranjenika, od kojih 81 oficir, a ostalo podoficiri i vojnici. Ledi Pedžet radila je sa puno požrtvovanja u toj bolnici šest nedelja, od ranog jutra do pozno u noć, dok se najzad nije razbolela i morala da otputuje za London, na lečenje i odmor“.
Ali ona ni tamo nije sedela skrštenih ruku. Ona je mislila „na svoje ljude“ i slala im kako novčanu, tako i pomoć u stvarima i lekovima. Kad joj je iz Drača poslata depeša „da svakog dana umire 25-30 bolesnika, ona je odmah poslala celu jednu bolnicu od šezdeset osoba“, koja je tamo, „prema potrebama“, podeljena na nekoliko bolnica.
Na početku Drugog balkanskog rata, protiv Bugara, ledi Pedžet se, prema pisanju njene Spomenice objavljene u Melburnu/Australija 1959. godine, tek prezdravila, vratila u Beograd i ponovo uključila u rad, ovoga puta „u najgoroj i najtežoj bolnici, koja je bila smeštena u zgradi Osnovne škole u Savamali. Svake noći, tu je, sa železničke stanice, evakuisano po nekoliko stotina ranjenih i bolesnih od tifusa i od kolere, kojima je trebalo ukazati prvu pomoć… A da se ne bi zarazili i oni koji su ostajali u Savamalskoj bolnici, ona je sama vršila dezinfekciju i često prala i podove. Ništa ovoj ženi visokog roda nije bilo teško, i na taj način, za kratko vreme, od najgore i najzapuštenije bolnice napravila je jednu lepu, čistu i urednu zdravstvenu ustanovu“.
Na kraju, doda li se svemu tome i podatak da uz dolazak mnogih lekara nije zabeležen broj bolničara i medicinskih sestara iz njihove pratnje, kao i ostalog tehničkog osoblja (primera radi, za tri ruske bolnice u Skoplju, s ukupno šesnaest lekara, 750 postelja i kompletnom opremom, nije rečeno koliko je imala ostalog bolničkog osoblja), sa sigurnošću se može zaključiti da su strane medicinske misije u balkanskim ratovima 1912-1913. godine brojile ne manje od sedamsto osoba; ovome potpisniku dalo se da od njih, u knjizi Pomenik svetih srbskih ratnika 1912-1918 : a. Prekomorske zemlje, Novi Sad 2017, po prezimenu i imenu ili samo po imenu, prepozna tek nešto oko 370 osoba.
Autor: Ilija Petrović
