Илија Петровић: Србство се разара паролама о фашизму
Поодавно, 15 октобра 2007. године, Господи председницима Републике, Владе и Страначке скупштине Србије, као и председницима страначких група у поменутој Скупштини, послато је једно можда опширније писмо, у наивној вери да су сви они, појединачно или скупно, „расположени и способни да учине нешто не би ли се стало за врат лигашким подметачинама и иступима усмереним искључиво на разбијање државе Србије“.
Радило се о неким тада свежим новосадским збивањима која су, по схватању овог потписника, била довољно „забавна“ не би ли државни органи Републике Србије предузели мере неопходне зарад очувања територијалне целовитости постојеће државе, али се све свело на најобичнију кафанску или пијачну распру страначких посланика у највишем наводно народном представништву. Таквим чином само је потврђено да је Томас Карлајл, историчар и философ, енглеском парламенту, ономе који слови за изворну вредност савремене демократије, с правом дао назив дућан за наклапање.
Е, у таквом србском дућану, у одсуству јасне политичке представе о опасностима за опстанак србске државе, тадашњи стварни рушиоци исте те државе нису уопште препознати; исто као што властодршцима из раних постброзовских година није било стало до „препознавања“ добро познатих најцрњих сепаратистичких снага на Косову и Метохији.
Наиме, уза све што се Србима и Србијом догађало у времену комунистичког антисрбског самовлашћа, посебан су проблем представљале покрајине у њеном саставу, које су увек онемогућавале регуларно државно-правно конституисање Србије, нарочито од тренутка кад су оне преузеле све битне државне прерогативе. Гледано формално-правно, покрајине јесу биле у саставу Србије, али она, Србија, практично није имала никаквог утицаја ни на њихову унутрашњу организацију, ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагласности могла направити иједан потез којим би сопствени државни статус учинила сношљивијим. Поред тога, разлози за успостављање аутономних покрајина увек су били проблематични: Војводина Србска је, истина, могла помињати некакву аутономију, ону из времена аустријске окупације, док је косовскометохијска аутономија значила само утемељење оне идеје која ће у наше дане довести до одвајања те исконске србске земље од њене матице и легализацију злочина којима је то постигнуто.
Прави разарачки смисао такве стратегије разјасниће се тек касније када су се, по Уставу из 1974. године, неке републике безбрижно почеле припремати за сопствено осамостаљивање, а са њима и покрајине Војводина и Косово и Метохија. Догодило се, међутим, да то са Војводином није могло проћи (јер га је онемогућила народна побуна у такозваној „јогурт-револуцији“), али Косово и Метохија били су већ изгубљени: савезна држава подржавала је шиптарски сепаратизам, а ни „српски“ комунисти нису много покушавали да му се супротставе, па су тако заједно „заташкали“ шиптарске побуне и 1968. и 1981, као што су једнако успешно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до онога што се сада пред нама налази као безмало довршен посао. О шиптарском терору над Србима деценијама се није у јавности могла појавити ниједна информација, а оне су бивале врло ретке и у годинама које се претходиле последњој шиптарској побуни и издвајању Косова и Метохије из састава Србије.
Тако се догодило да је са превеликим временским закашњењем откривен „Извештај о узроцима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Метохије“ који је, после шиптарске побуне 1981. године припремила радна група Извршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце означиле као „државну тајну“. У томе документу од 22. октобра 1981. године, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шиптарских функционера (посебно Илијаза Куртешија, Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе) у њиховом заташкавању, али и улога званичне власти (особито покрајинског СУП-а) у присилном откупљивању србских имања и њиховом уступању наводним избеглицама из Арбаније. Власт у Србији је, дакле, много више напора уложила у очување комунизма, него што је бринула о спасавању народа и државе; била је „грдно затечена“ кад се држава распала, а србски народ опет био изложен геноциду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста, а у наше дане под заштитом оних који се од својих претходника разликују једино по томе што су тај крст тек незнатно престилизовали.
То је, зна се, довело до геноцидног прогона србскога живља и из Хрватске, и из Босне, и из Херцеговине, и са Косова и Метохије, те се тако, пред очима „демократског света“ и уз „подршку“ онога престилизованог нацистичког крста, у Србији нашло преко милион опустошених избеглица чија је судбина била вишеструко трагичнија од оне коју су србске избеглице доживеле педесет година раније. Тада, Недићева власт је свим тим једвапобегавцима обезбедила макар људскије услове живота, тако што им је омогућила да се баве пословима којима су се бавили пре прогонства (сељаке – на село, код добрих сеоских домаћина, учитеље – у школе, раднике – у фабрике). У нашем времену, неокомунисти су их препустили улици, шверцу и самосналажењу, или су их гурнули у неки „привремени смештај“ где су могли преживљавати од „хуманитарне помоћи“ или умирати од глади.
У времену док је Војислав Коштуница као председник владе поручивао да „никоме неће дозволити да цепа Србију“ (Правда Београд, 6-7. октобар 2007, 5), осведочено антисрбска и антихришћанска Лига социјалдемократа Војводине чинила је управо оно чему се Коштуница барем вербално противио.
Најпре, та политичка групација, имењакиња по злу познате Призренске лиге, бавила се истим послом којим се бавила њена арнаутска посестрима, али и сви њени настављачи, почев од Лиге младих Арбанаса с почетка 20. века.
Да би се прикрила лигашка истоветност, војвођанска Лига себе је назвала социјалдемократском, несумњиво по узору на Туцовићеву партију исте придевске одреднице. Али не само због тога што је из те партије настала она испод чијег је шињела и сама Лига исклијала, већ нарочито због Туцовићеве социјалдемократске идеологије:
– „црква је… реакционарно и послушно оруђе режима, окупано у невиној крви народа, коме је симбол варварства, неправде и убијања“;
– србски ослободилачки рат 1912-13. претворен је „у окове пролетаријату и широким слојевима народа“, а рат против Русије био је „лозинка револуционарне демократије“;
– немачки ратови за уједињење били су им важнији и светији од националних интереса сопственог народа, важнији чак и од његовог уједињења, важнији и од његовог биолошког опстанка;
– Велика сеоба под Арсенијем Чарнојевићем и продор Арнаута у Јужну и Праву Србију помињу се само зато да би било постављено отровно питање „одакле су Срби по Старој Војводини и ко их је и због чега превео“ и да би се на тај начин „поништио“ србски карактер ових крајева под вишевековном угарском окупацијом и њина србска изворност;
– док се очекивао србски одговор на аустроугарски ултиматум после Сарајевског атентата (1914), Туцовићеви социјалдемократи подржали су ставове својих аустроугарских „другова“ да су се „српски владајући кругови огрешили о људску моралност“ и да Аустроугарска има право да крене у рат против Србије јер је садржина ултиматума неспорна, атентатом је угрожена аустријска част, а несумњиво је да се чак прети и рушењем Аустроугарске.
Војвођанска Лига, већ подуго, политичке прилике у Србији назива фашистичким, а њен вођа (на немачком: фирер, италијански: дуче) назива фашистима све који му, на срећу, нису истомишљеници и који иоле мисле и делују србски. Па, кад је тако, уз име Слободана Милошевића, ранијег председника Србије, „приденуо“ је фашистичка, нацистичка и великосрбска обележја, уз „поуку“ да не постоји „српски председник“; наравно да не постоји јер је из глава његових исто(не)мишљеника исцурила наредба којом се само речима „Србија“ и „Србин“ не допуштају придевске ознаке.
Упоредо са таквим антисрбским срамотним речником, та војвођанска Лига све што је везано за србску цркву назива фашистичким и клерофашистичким, а лигашки се вођа (фирер, дуче) хвали како је „познат по својим антицрквеним ставовима“.
Кад је већ тако, онда се не треба чудити „мудростима“ да је Србска православна црква „политичка невладина организација“ која „ради у свом интересу“ (како би друкчије, а не као што неки, укључујући и поменутога вођу, раде против интереса србскога народа), да се „понаша као нарко картел“, да „својим деловањем масовно угрожава јавно здравље становништва“, да отварањем храмова (и то православних, које је ставио под знаке за „наводњавање’) за Васкрс чини „акт биолошког тероризма“ (за разлику од стварног тероризма његових идеолошких предака Маркса и Енгелса који су се залагали за физичко уништење Срба и Руса, а за који се и поменути вођа (фирер, дуче) залаже тврдњом да је Република Србска „геноцидна творевина“; Републику Србску Крајину не помиње јер је срећан што њу „не познаје“ ни званична Србија), да „фашистичка црква“ нема шта да тражи у секуларној држави, да иконама светога Саве није место „у школској згради у секуларној држави“, да је „оправдавала низ потпуно антицивилизацијских поступака у току деведесетих година, на начин који је потпуно недопустив“ (што укључује став да је Ватикан деловао „цивилизацијски“ тражећи да се против Срба поведе крсташки рат у коме би србска одбрана била антицивилизацијска), да „реакције у Србији на Закон о вероисповести у Црној Гори сведоче о растућем клерофашизму у Србији и додао да је на то упозоравао још пре 15 година, када је организација Образ од стране МУП-а Србије била препозната као клерофашистичка“…
Све у свему, речени вођа (фирер, дуче) препознатљив по црној кошуљи из које не излази (по њој је познатији као црнокошуљаш), све Србе, цео србски народ прогашава фашистима, клерофашистима, нарко-картелом, биолошким терористима, антицивилизацијском појавом, чиме себе обележава као несрбина, отвореног србског непријатеља, отпадника од рода коме су некада, док су се поштовале породичне вредности, припадали његови подаљи мушки преци, време у коме се знало да изван живих Срба не постоји Црква, да Цркву чине Живи Срби, они који су Жива Црква.
Часни Срби и данас знају да изван њих нема цркве, Црква су они, Жива Црква.
Но, добро, поменути вођа (фирер, дуче) може се правдати да је атеиста, безбожник, да му је духовност недоступна, те да у својој простоти, лепше речено: простаклуку, може о Србском народу изговарати оно што изговара.
Прошири ли се прича и на још понешто у Србији, не може проћи непримећено да је вођа (фирер, дуче) војвођанске Лиге називао фашизмом и труд малочас поменутог Слободана Милошевића да већ скоро осамостаљене аутономне покрајине у Србији врати у ту државну заједницу, а своју политичку логику исказивао је јавним позивима да исти тај Слободан Милошевић буде обешен на Теразијама; лакнуло му је, атеистичко-дијалекатско- материјалистички, кад је Милошевић продат Хагу и тамо убијен.
И данашњи труд србског политичког врха да се Косово и Метохија задрже у србским границама, он свесрдно настоји да онемогући неконтролисаним оптужбама да је фашизам у Србији одлучујућа политичка категорија. „Узроци косовских пораза Србије се налазе управо у националистичкој логици, митоманији и причама о небеској држави… Јалово је и бесмислено јуначење паролама типа ‘Косово је Србија’ (то) је додворавање једном делу јавности у Србији… Косово је део Србије колико и Холандија… пошто је изгубљен рат на Косову 1999. године… сад је питање у којим га границама признати… уз давање међународних гаранција о заштити културних и економских интереса Србије који би морали бити таксативно набројани и дефинисани…“
Нацистичким и фашистичким назван је и долазак неодређено великог броја чланова Србског отачественог фронта „Образ“ у Саборни храм Светог Георгија у Новом Саду, еда би, тамо присуствовали богослужењу посвећеном упокојењу светог краља Владислава, али и марш за јединство Србије, који је за исти дан (7. октобар 2007) био припремљен у извесној групацији Национални строј. Без намере да се бавимо питањем постоји ли уопште таква организација, на први поглед уочљиво је да Лиги и њеном вођи позли од саме помисли да неко у Србији, а нарочито у Војводини Србској, маршује за јединство Србије. И вођа (фирер, дуче) добија оспице при сазнању да ће неко положити цвеће на споменик Јаши Томићу, човеку који је најзаслужнији што су опуномоћени представници Срба, Буњеваца и других Словена из Бачке, Баната и Барање 25. новембра 1918. године донели одлуку о присаједињењу ових крајева Краљевини Србији.
„Доказ“ за фашистичку оријентацију оних који су се тих дана у Војводини Србској залагали за јединство Србије, Лига и њен вођа (фирер, дуче) нашли су у датуму јер, открили су нам, тога дана рођен је Хајнрих Химлер, понајзначајнији сарадник Адолфа Хитлера, вође поражене нацистичке Немачке. Зачудо, нико од оних који су у многобројним „независним“ медијима преузели тај податак и оргазмички га користили, није се запитао откуд Лиги тако брзо приправни и тај датум и тако уверљива оптужба.
Одговор је морао бити јасан свима који су заиста забринути за јединство Србије. Само онима, и искључиво онима чија је политичка логика заснована на идеологији сопствених узора који током Другога светског рата нису ратовали против Немаца јер су јаки, али ни против усташа јер су њих штитили „они јаки“, морале су бити познате појединости о њиховом „лику и делу“, а логично је што се део „наследничке“ бриге за сопствене идеолошке претке морао свести и на старање да ти „ликови“ и њихова „дела“ не падну у заборав.
Лигин фирер није се досетио да своје непосредне идеолошке претке (али ни биолошке који су припадали комунистичком врху) јавно оптужи за обележавање Химлеровог рођендана: ваљда од завршетка Другог светског рата па све до распада Брозове Југославије, можда и касније, тај датум прослављан је као Дан артиљерије Југословенске народне армије.
Све то указивало је да су Срби деценијама трпели комунистички терор, са не много изгледа да се од њега ослободе јер им то нису дозвољавали ни заточеници комунистичке идеје, ни њихови (социјал)демократизовани настављачи. Сви су они били једногласни у тврдњама да су Срби фашисти и да Србију треба денацификовати превиђајући при томе просту чињеницу да нема суштинске разлике између онога за шта се сами залажу и онога за шта оптужују Србе. Јер, на комунизам се, напросто, може гледати као на друго лице фашизма, тим пре што су оба једнако тоталитарна и оба уперена против човека и људског достојанства. Чињеница да је друга половина 20. века у свету означавана као време непосустале „борбе против фашизма“, може се разумети као природна мимикрија у којој је актуелни тоталитаризам прокламовао флоскулу да се његовом претходнику не сме дозволити опоравак и могући повратак на историјску сцену, управо због тога што би се тиме отвориле могућности за идентификацију њихових истости. Што значи: ако се каже да су и фашизам и комунизам устројени по истом обрасцу, ваља прецизирати да међу њима постоји и једна озбиљна разлика по којој се фашизам може сматрати дечјим лицем комунизма. Два су разлога томе: први, фашизам је био релативно кратковек и није му се дало да човечанству донесе онолико несрећа колико је донео комунизам и, други, фашизам је прокламовао уништавање туђих народа, а комунизам је највише домете достигао уништавајући сопствене. И у том смислу могло би се рећи да је фашизам за оне народе чије је уништење планирао био, у ствари, кратка непогода у поређењу с оним што је, тамо где је стигао, донео комунизам. За то су најбоље потврде оно што се догађало, пре свега, са православним Словенима (Русима, Украјинцима, Србима…), при чему се никад неће утврдити колико их је десетина милиона побијено и шта од тога спада у заслуге фашиста, а шта у заслуге њихове комунистичке сабраће.
А није без значаја ни подсећање на чињеницу да су србску судбину током историје одређивали туђински окупатори, те да су је у 20. веку дефинитивно запечатили хрватски и словеначки комунисти Броз, Кардељ и Бакарић, уз потпору србских „мајстора за прљаве послове“, почев од Александра Ранковића-Леке и Слободана Пенезића-Крцуна, до демократизованих комуниста, односно комунистичких демократа. Такви односи према Србима успостављени су по бољшевичком моделу провереном у разарању руског народа, а брозовска стратегија показала се као двоструко успешна: тамо где је то било лако „технички изводљиво“, као у Маћедонији и Црној Гори – републике су „унапређене у нације“ („Бошњаци“ су се појавили касније, као колатерална штета по Србство), а у Србији, где се таква „памет“ није никако могла применити, шиптарска мањина на Косову и Метохији и маџарска у Војводини Србској послужиле су као изговор за проглашење аутономних покрајина. Овим последњим „изумом“ не само да је тамошњој србској већини обешен камен о врат (кога се она више никад није успела ослободити), већ су успостављене и позиције са којих ће се лакше наставити са разарањем Србства.
Непосредна аутономистичка („аутономашка“) веза војвођанске Лиге са Брозовим сепаратистима најбоље је видљива из славопојке која је аутономизму у Брозовој Војводини, под насловом Осма седница почетак краја Војводине, срочена и у подоста наставака тих дана објављена у новосадском Дневнику. Најзабавнија појединост у целој тој причи јесте чињеница да су баш на дан Химлеровог рођења тамо објављени слика Лигиног лидера (с потписом Нови аутономисти за нова времена) и размишљање некадашњег аутономашког лидера Бошка Крунића о томе зашто се, почетком деведесетих година прошлога века, „војвођанска елита… практично онемогућена да политички делује“, није појавила на првим парламентарним изборима у Србији:
„Настала је нова структура, у којој је требало почети борбу за стварање аутономије, а не за њено поновно успостављање, јер смо је изгубили (у време аустријске окупације – ИП)… А ново време је тражило нове снаге… Једина озбиљна странка тада је била Лига социјалдемократа Војводине. Показало се, једноставно, да стари кадрови не могу бити носиоци новог програма. И мудрије је било подржати те нове снаге“.
Та подршка несумњиво показује да су Брозови комунисти, они који су припремили распад државе Југославије, свој посао наставили из своје ропотарнице, за многе нечујно и невидљиво, али довољно препознатљиво да, као што су то на Косову и Метохији учинили следбеници призренских лигаша, и војвођански лигаши наметну Војводини Србској обележја (заставу и грб) страна србској државности и србском националном бићу. И довољно опасно да се, према писању Александра Јовановића из Новог Сада, чује порука једног од истакнутих савремених аутономиста да „све те дођоше треба што убити, што протерати, а појединима бих сам помогао да нестану несрећним случајем“ (Правда Београд, 8. октобар 2007, 24), баш као што су то током Другог светског рата са Србима чинили у Хитлеровој творевини Независној Држави Хрватској и у Маџарској под Хитлеровом заштитом.
Ни војвођанска Лига ни њен вођа (фирер, дуче) нису противречили отвореном залагању војвођанских Маџара да се поништи Тријанонски мировни уговор између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Маџарске (4. јун 1920). Све то у време кад се телевизијском гледалишту у Војводини Србској („и шире“) саопштавало стварно расположење домаћих и заграничних Маџара према садашњим геополитичким приликама у Србији, без обзира на бројне маџарске злочине у Краљевини Србији (и у Срему) 1914-1918, у Војводини Србској 1941-1944. године (прогон „недомицилних“ Срба, рације по Шајкашкој, Новом Саду, Кули) и свођење србског живља у Маџарској на, кажу, мање од 4.000 душа у нашим данима. У време, дакле, кад су нас такозване „културне и образовне“ емисије Телевизије Нови Сад (9. март 2003) несметано подучавале како је поменутим мировним уговором осакаћена угарска држава а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, и кад се национално пробуђеним маџарским матурантима у бечејској гимназији (можда и у другима) масовно дају матурски радови на ту тему.
У време кад су лигаши, социјалдемократи, плусеви и разни други либералес „декорисани“ жутим тракама око руку полагали венце на споменик новосадским жртвама Маџарске рације и поручили свету да су у тој рацији, јануара 1942. године, страдали искључиво Јевреји и да су убице били Срби! На тај начин, Лига и њен вођа (фирер, дуче), и не само они, чине исто оно што су пре више од сто година поручивали нешто раније призренски лигаши и њихови заштитници: уместо џелатима, зверства се приписују жртвама.
А да би то прошло мање запажено, тада су лица неких од „носача“ једног повећег транспарента с поруком против фашизма била сакривена под разним маскирним крпицама.
Такво маскирање нагони посматраче да се запитају ко је у Нови Сад довео припаднике Отпора из Словачке, истомишљенике истоимене организације у Србији, оне која је, по наруџби србских непријатеља са стране, уочи петооктобарског пуча 2000. године предводила врло бројне рушитеље сопствене државе и њених институција. Сигурно не Национални строј, или Образ, а „помоћ“ словачких „отпорника“ била је потребна једино онима који су моткама, опробаним алаткама изворних фашиста, кренули у обрачун с неистомишљеницима; помоћ им је заиста била неопходна јер, каквог ли случаја, баш на Химлеров рођендан боравио је у Новом Саду и амерички амбасадор.
Зна ли се то, сасвим сумњиво делују тврдње вође војвођанске Лиге да не само он и његова Лига, него нико из Војводине, не жели да се Војводина осамостали; нису они за „осамостаљење“, они не само што нису за Војводину Србску у Србији, они су и против Србије!
С разлогом је Бојан Торбица, посланик Србске напредне странке у Скупштини Србије, оценио да би више пута помињани вођа (фирер, дуче) – оптерећен комплексом забрињавајућих размера -, „продао и душу ђаволу“ који би му обећао да ће га „накалемити“ на неку аустроугарску племићку лозу, макар и на хабзбуршку, што га уводи у мржњу и завист „не само према својим личким прецима који су нераскидиво везани за лички крш, већ према свим Србима који живе западно од Дрине“.
Баш тако, али не рече да би се сви Срби, и западно и источно од Дрине, морали предобро забринути над чињеницом да некаква несрећна телевизијска кућа са националном фреквенцијом (али нимало србски расположена) свакодневно позива вођу да распреда антисрбску „философију“, не само своју, већ и оних чијим интересима служе обоје.
Мора бити да су у скором изгледу нови страњски новци за разбијање и преосталог дела још увек свеснога Србства.
Аутор: Илија Петровић, историчар
