Илија Петровић: Родноравноправно и биолошки неједнако

Depositphotos

Кад је Стипе Шувар (1936-2004), политичар упамћен по некаквој мање-више некорисној школској реформи, у једној “женској” телевизијској емисији рекао, пре много година, да нема апсолутне једнакости све док постоји биолошка неједнакост, можда није могао ни претпоставити да ће Србију задесити катаклизмична непогода законодиктне родне равноправности. И он је тада веровао да женски род поседује надмоћ над мушким самим тим што једино жене имају право на сва три рода: трудноћу, порођај и дојење, да се само оне могу поносити величајшим улогама које остварују као мајке, сестре, баке, често и прабаке, али и да се не морају постидети ни својим местом у много чему исказаном било којом укључивом речју, почев од речи човек. (А није без значаја ни податак да се у пензионерском “кору” налази бар три четвртине – можда и четири петине жена).

Све тако док о родној равноправности у Србији није почела да брине Гордана Чомићка (или Чомићева, ако јој је то девојачко презиме – презиме у облику “Чомић”, док је Бог помагао, користили су само мушки чланови те породице), од 1984. до 1999. године, у време док још није била родно уравноправњена, запослена на Универзитету у Новом Саду, на Факултету техничких наука да асистентује на предмету Физика. Након “успешне” педагошке каријере током које јој се, због превелике памети, није дало да стекне ни магистарски степен (о докторскоме да се и не говори, можда због тога што ни један ни други још нису били уравноправњени са женским степеницама), прешла је у Спортски центар “Војводина” јер је у њему било много више степеника но на факултету; тамо је остала до 2004. године, где се бавила маркетингом и минџаментом преко којих се обрела у женској политици.

Била јој је то лепа прилика да се и кривима и правима освети за своје вишедеценијско степеновање у сенци, а свој осветнички поход најављивала је паролом “грађани и грађанке”, оном која је човечанству нанела многомилионске жртве, за почетак у Француској револуцији, потом у Октобарској, у Русији… (О оној првој, из 1789, велик број аутора говори као о “сатанској кланици” и “почетку владавине терора” који је за собом оставио “преко милион мртвих Француза, разорену управу, трговину и пољопривреду, смањену вредност валуте и обезвређену уштеђевину народа”. За ону другу, из октобра 1917, руска Централна статистичка управа пише да је 1922-23. године од глади умрло 5,053.000 људи. Прихвати ли се да је грађански рат од 1918. до 1920. године однео 10,180.000 живота, значи да је укупан број жртава за то револуционарно време износио приближно десет одсто руског становништва. Мимо тога, Поткомитет за унутрашњу безбедност Америке објавио је 1970. године студију под насловом “Цена совјетског комунизма у људским животима”, у којој се тврди да је “најмање 21,5 милиона људи погубљено или умрло у логорима Совјетског Савеза током педесет година владавине комунизма”. А можда и више, јер аутор тог извештаја “тврди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”).

Дуго је Гордана, пуних двадесет година, у страначкој скупштини Србије заступала Демократску странку (а не народ јер је народ није ни бирао, ни њу ни другове њених другова из разних политичких групација удомљених у реченој скупштини), све док се на њу није наљутила и почетком марта 2020. приступила коалицији око Лиге социјалдемократа Војводине (Војвођански фронт, Странка модерне Србије и Грађански демократски форум), оформљеној за најављене изборе и названој “Уједињена демократска Србија”. Те су групације своје уједињење правдале речима да “не желимо да оставимо људе на цедилу да они сами воде борбу против овог режима, сматрамо да ми који смо се определили да се бавимо политиком треба да будемо у првом реду те борбе”, а Бојан Костреш, онај који је на демократском уједињењу фигуративно и “мисаоно” заступао социјалдемократског лигаша Ненада Чанка, поручио је да “смо сви ту да се боримо за интересе грађана и грађанки Србије, сви смо ту да се супротставимо режиму Александра Вучића и сви смо ту да се супротставимо национализму”.

Антисрбски и антиљудски, а како друкчије.

Заиста, како друкчије, кад се Чанак и иначе хвали својим изјавама да је србски народ, Жива Црква јер изван Живих Срба и нема Србске Цркве, најчешће клерофашистички, понекад фашистички, као и да је Србско Родољубље, или Србски Патриотизам, “последње уточиште лопова”. Њему је то наслеђе из комунистичке прошлости, из времена док су се комунисти понашали у Србији као у окупираној земљи и удесили да се реч национализам у србском језику, кад се односи на Србе, упрља тиме што је њено основно значење – национална свест, родољубље – потиснуто ружним, речима национална искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација (шовинизам), на које се и даље гледа једино кроз комунистичку визуру. Србима је, тако, уз сва остала права која су им деценијама негирана, укинуто и право на родољубље, а када су први пут после више деценија покушали да се на њега позову, дочекани су с патолошком мржњом и проверених крвника са стране и “пробуђених делова свога народа” – комуниста и њихових следбеника из разних демократизованих “структура” трећелигашке природе.

Кад је већ тако, онда се може сматрати природним што је изворно антисрбска “Уједињена демократска Србија” одабрала и делегирала Гордану Чомићеву (или Чомићку) да уђе у Владу Републике Србије (нипошто србску Владу јер су појмови “Србија” и “Србин” једини у Земљи Србији чија се граматичка употреба сматра срамотном и, стога, недопустивом) и отуд крене у гушење србскога националног духа и у разбијање србскога националног бића – до последњег Србина. Учињено је то јер се, чини се, показало да Србска напредна странка није довољно “напредовала” по укусу оних који су заинтересовани за потапање Србије, па је у ненадну помоћ замишљеном потапању послата она, Гоца.

Поштујући доказано правило Николе Пашића да су “закони писани за наши противници”, Гоца је не питајући никога, на брзу руку, “све по ладу / да је не познаду”, припремила закон о родној равноправности. Није околишила, она је одмах ударила на језик, оно што једном народу, посебно србском кога француски слависта Сипријан Робер (1807-1865) зове “почетни народ мајка”, а његов језик “језик-мајка”, представља обележје без кога један народ и не постоји.

Зато је не часећи ни часа, у складу са својим промашеним физичким асистентством, у неку 17. тачку свога родног закона уписала да “родно осетљив језик… промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу”, а све како би се у дослуху са неком 6. тачком “утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца”, чиме је србском народу, у јасној намери да му измени свест, одједном нанела “рана седамнаест”, толико тешких да ни “десну у лијевој” не може носити.

Могло јој се тако јер је, како нам казује Џон Адамс (1735-1826), “искуство целокупног човечанства показало да склоност ка необузданој примени моћи увек преовлада”. Истина, он је говорио о потреби да се појединац одбрани од већине (демократије), а није могао претпоставити да би појединац у лику Гордане Чомићеве, или Чомићке, био спреман да своју необуздану моћ у демократској власти искористити да већини, у нашем случају: србскоме народу, наметне закон геноцидне природе. (Помиње се овде појединац, али само из јуначкога страха од љутње могућих учесника у “удруженом злочиначком подухвату”).

Гоца је обећану равноправност замислила кроз тротачкасто “коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада”.

На пример: женски ђак биће ђака; жена са средњом спремом биће средња спремачица; женски дипломирани философ биће дипломирана философка или филована софија; женски доктор биће докторка или докторица; женски министар биће министарка или министрица, никако министра; женском председнику остаје да буде именован пред седницу; женски носач биће носиљка; женски секач биће сечка; женски др биће дра или дрка; женски цензор биће цензура; женски писац биће пишка; женски овчар биће овчара; женски посланик биће посланица, што значи да су владике, на пример, лишене обавезе да се у писаној форми обраћају верницима; женски дописник биће дописница, што значи да ће пошта морати да забрани употребу отворених пошиљака без омота; и тако даље, у недоглед.

У управо датим примерима, без ризика да ће се унередити родна равноправност, женско лице познатог имена и презимена (на пример: Д. Ж. – Девојка Жена), може бити једноставније представљено: Д. Ж. иде у основну или средњу школу; Д. Ж. има средњу спрему; Д. Ж. је свршила философске студије; Д. Ж. обавља лекарске послове; Д. Ж. је челна особа у (неком) министарству; Д. Ж. председава највишем државном извршном органу; Д. Ж. носи нешто; Д. Ж. бави се сечењем металног отпада (или платна); Д. Ж. цензурише неподобне текстове (или текстове неподобних писаца); Д. Ж. пише приповетке, романе…; Д. Ж. бави се узгојем оваца; Д. Ж. заступа своју политичку странку у страначкој скупштини Србије; Д. Ж. за (неке) дневне новине пише о збивањима у своме крају; и тако даље, у недоглед.

Заборавила је једино да предложи измене и допуне разних “систематизација радних места”, од којих би она на Унезверитету, примера ради, могла гласити: ректор/ректа; проректор/ прореакција; декан/декада; продекан/продекатица; редовни професор/редовна професија; ванредни професор/ванредна профка; доцент/доца; асистент/асистента. Због мушке равноправности, “студентарија” ће се додатно именовати као “студентаријат” (што да не, кад може пролетаријат), а женске спремачице ће се, зарад родне и научне равноправности, уписати у оних 40 одсто Горданиних академ(иј)ских равноправица.

Дигнемо ли родну равноправност “на виши ниво”, женска Држава могла би постати мушки Држач, женска Влада радо би прихватила да буде мушки Владо, и поред бојазни да би неки од тако препознатих жив(ах)них мушких имењака могао негодовати што га изједначују са нечим тамо неозбиљним, женска Република би се могла превести на већ оштећени србски језик као мушки “предмет јавни”, а женска Србија би била осуђена на чекање неке маштовитије Гордане Чомићеве, или Чомићке.

Да би се таква сензитивна лексика што брже “уселила” у главе јадних Срба, једна од Гоциних законодиктних тачкица предвиђа да се уџбенички садржај и други наставни материјал цензурише “са аспекта њиховог утицаја на промоцију родне равноправности”, док друга тачкица налаже дресуру “запослених у образовању, као и стручно оспособљавање приправника за подстицање родне равноправности”.

Такође, “средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе”, без обзира на то што им је, за рачун родно осетљивог језика, оног који се осећа – да ли то значи да смрди? – наложено да “сузбијају културне обрасце”.

Што ће рећи: Србима треба сузбити културу, њихове “друштвене и културне обрасце” – Србима који су свету даровали писменост, Србима који већ вековима трпе зла геноцидне природе смишљена у главама “осталих” оптерећених комплексом Агаре, духовно јалових, оних који знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи” – са јединим циљем да буду уништени као творци светске цивилизације, Србима који међу десет најумнијих стваралаца у свету имају тројицу својих!

Буде ли и то мало, наложено је органима јавне власти “да континуирано прате остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, употребу родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце”.

Деси ли се да “јавна власт” у томе затаји – што да не, кад се већ и закон о (зло)уотреби србског језика доноси тајно, без консултација с онима који се језиком баве у виду заната -, осмишљен је и казнени систем, за почетак у новчаном облику, за органе јавне власти (ваљда за случај да у обраћању женским особама, у писаном или усменом облику, не искористе језик који се “родно осећа”), за политичке странке (ако, можда, пропусте да у обраћању “широким народним масама” помену Гоцине “грађане и грађанке”), као и за синдикалне организације (не зна се због чега, пошто је синдикат већ поодавно постао мислена именица).

Нема, дакле (што би рекао Председник), одговорности за појединца, ако се ту не рачунају они који неодговорно греше у име неке “одговорне” институције.

Ако би, дакле (што би рекао Председник), неки “неодговорни” појединац написао нешто родно неравноправно и то понудио неком од средстава информисања (за објављивање) – одговорно средство информисања мора добро промислити шта са тиме да уради – да ли да текст убаци у “корпу за ад акта” или да га лекторише и неподобне речи замени по Горданином укусу. Оно прво лако је оправдати општепознатом фразом да се “рукописи не враћају”, док друго захтева поприлично знања, труда и времена, можда и мало страха и нелагоде због закидања зајемчене “слободе мишљења и изражавања, као и слободе да се говором, писањем, сликом или на други начин” искаже нешто о нечему или о некоме.

У свему, само је ово друго проблематично будући да је вишеструко у супротности с Уставом Републике Србије.

Јер, чланом 43. Устава Републике Србије зајемчена је “слобода мисли, савести, уверења…”, чланом 46. истога тог Устава “јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје”, док члан 50. више пута помињаног истог Устава гарантује да “у Републици Србији нема цензуре”.

Пише тако, али је и на тараби писало… мада без питања шта им то вреди (члану 43, 46. и 50. и, нарочито, Уставу), кад Горданин закон налаже друкчије и кад родноравноправним новчаним казнама (за сада, можда ће касније скидати главе) принудно уводи цензуру, по оном добро познатом правилу да су “јачи сватови од села”.

Истина, и малочас поменути Устав допушта да се “слобода испољавања… уверења може ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених овим Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње”, те да се “слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије”.

Биће да оба ова законодиктна ограничења остављају довољно простора за питање има ли демократско друштво морала и није ли непревазилазан пример свакојаког неморала то што је Гордана-Гоца свој закон натурила без консултација са језикословном струком.

Добро, она је два-три дана по званичном наметању свог закона понудила “сарадњу” Одбору за стандардизацију србског језика и Матици србској, нешто као освету онима што јој нису уделили степен или два у њеној “науци” јер “ми сматрамо да су они (у Одбору за стандардизацију и у Матици србској – ИП) научници, да су они истраживачи, изванредни лингвисти, чувари традиције српског језика и очекујемо их у министарству са добрим саветима, а на задовољство и жена и мушкараца у Србији. Као што очекујемо и најмање 40 одсто жена у чланству Српске академије наука и уметности. Тих жена има, треба их само изабрати”; само што не рече: “Ево мене, ево рата против Србства”.

Но, да се не би ситничарило око уверења и слободног изражавања, није лоше подсетити се изјаве Ноама Чомског (1928) кога данашњи свет цитира више од свих, да је демократија “систем у коме одлуке доносе… повезане елите. Народ је само посматрач збивања а не учесник у њима, како нас водећи демократски теоретичари томе уче. Народу је дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у послове – попут социјалне политике – који се њих уопште не тичу”.

Или, у србском случају: србскога народа не тиче се ни његов језик – зато му га најпре треба унаказити, макар и родно, после чега му више неће ни бити потребан.

На неописиву срећу и понос (чега се паметан стиди, будала се тиме поноси) извесне женске особе у координатном телу за родну равноправност, која је изјавила да је Србија “коначно добила нови, модеран, кровни закон у овој области који ће омогућити женама и мушкарцима једнаке услове да живе, раде и развијају се, јер једино такво друштво може да иде напред”, у провалију.

Да римокатоличка јерес, земље демократског Запада, војна организација Североатлантског савеза… имају мање посла с остварењем онога прастарог “упутства” Карла Маркса (1818-1883) да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

Србијице, што си дочекала,

Да те руше твоји “владаоци”

Наметнути, а не изабрани!

Аутор: Илија Петровић. историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!