Илија Петровић: Пораз србске војске на Легету
Реч-две о поводу
По природи ствари, сви народи који су побеђивали у ратовима хвале се својим победама. Хрвати су, ваљда, једини на свету који су једну „победу“ извојевали два пута, а истоме томе свету, нарочито Србима, то је обзнанио Стипе Месић: у Другом светском рату они су први пут победили 10. априла 1941, када је створена усташка Независна Држава Хрватска, а други пут 8. маја 1945. године, када су се не објашњавајући како и чијом заслугом, нашли међу победницима над фашизмом, што значи и над самима собом.
Наравно, и Срби се хвале победама, али је то ваљда једини народ који је умео да свој велики војнички пораз претвори у мит, пораз на Пољу Косову.
Нажалост, заробљени у томе миту, Срби потискују у подсвест и понеки други „важан“ пораз, као онај, на пример, из 1371. године на реци Марици. Да ли можда због косовског мита, да ли због тога што је неки наш кабасто зорли мисаон момак записао да су Срби увек побеђивали у рату а губили у миру, у србском народу није остало довољно простора да се запамти и неки пораз доживљен у нама блискијем времену.
Као онај на пољу Легету, поред Сремске Митровице, 6. септембра 1914. године, о коме се у србској јавности, ко зна због чега, зна врло мало, скоро нимало.
Да се о томе сазна нешто више, а могло се, није помогао ни текст „Соколско обележавање погибије на Легету“ Саше Недељковића, објављен 14. јуна 2021. године на сајту „Видовдан“. Тај недостатак треба прихватити са разумевањем јер је аутор тога текста, „свега“ члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије, пропустио да ишта каже о битки на Легету; он се бавио стварима невезаним за саму битку: заслугама сремскомитровачког соколског друштва за подизање споменика на Легету, „у част и славу палих жртава на том пољу за ослобођење и уједињење“, препричан је „дневни ред“ соколске свечаности одржане 1930, а поменута је и прослава коју су Тимочани и Крајинци из Београда, заједно са „културним и националним организацијама из Сремске Митровице“, приредили 1939. године.
Ни речи о догађају који се „прослављао“ и како су и одакле „пали“ они којима је подизан речени „соколски споменик“.
Стога, наредни редови.
Битка на Легету
Сјајном србском војничком победом на Церу (15-24. августа 1914), на дневни ред стављен је француски и руски позив да србска војска пређе у Срем, у офанзиву, како би се спречило пребацивање аустроугарских трупа на руски фронт.
Иако је из србске Врховне команде саопштено да „без обзира на број непријатељских трупа према нама, ми бисмо предузели офанзиву, кад бисмо имали довољно превозних средстава за прелаз преко Саве и Дрине… и кад бисмо могли одједанпут извршити преоружање извесних наших трупа са руским пушкама“, врховни командант србске војске престолонаследник Александар наредио је 4. септембра да Прва армија ноћу између 5. и 6. септембра пређе преко Саве, са задатком „да потуче непријатеља пред собом и овлада Сремом“.
Команданту Друге армије Степи Степановићу, тек произведеном за војводу, наређено је да ка Митровици упути Тимочку дивизију првог позива с армијским мостовним треном, „са задатком да код Митровице пређе Саву и отуд олакша наступање I армије, како при њеном прелазу преко Саве, тако и при њеном даљем надирању за непријатељем“. Акција Тимочке дивизије, уз потпору србске артиљерије, требало је да отпочне у поноћ између 5. и 6. септембра.
У складу са добијеном директивом, командант Прве армије ђенерал Петар Бојовић наредио је да се са прелазом преко Саве отпочне 6. септембра у један час по поноћи.
Понављајући директиву Врховне команде у целости, војвода Степа наредио је „да се армиски мостовни трен одмах стави на расположење команданту Тимочке дивизије I позива“, да Комбинована и Моравска дивизија, обе првог позива, пожуре са утврђивањем и по могућству доврше га још у току дана, а да се Тимочка дивизија другог позива задржи на постојећим положајима, „спремна за покрет“. Све то значило је да у Срем треба да пређу јединице Тимочке дивизије првог позива, укупне снаге око 25.000 људи, наоружане са 17.500 пушака, 24 топа и 20 митраљеза.
„Армиски мостовни трен није био у исправном стању: материјал разнолик и стар, и иначе предвиђен за расходовање. Старешински кадар је непотпун, а људство необучено за те послове. Код стоке – воловске запреге – владала је болест шап“.
У тренутку кад је дато наређено за прелаз, борачке трупе Тимочке дивизије налазиле су се у Липолисту, удаљеном од Саве око 30 километара. Ђенералу Владимиру Кондићу, команданту Тимочке дивизије првог позива, никаква заповест није раније дата како би, са циљем да се избегне дугачак и заморан марш, своје трупе могао благовремено примаћи циљу, да прикупи све трупе које му се стављају још на расположење, да прегледа мостовни трен и његове димензије, те да према његовој дужину одреди и место за прелаз преко Саве.
Уместо свега тога, 4. септембра пред поноћ поручено му је да следећег јутра буде у Богатићу, у штабу Друге армије. А тамо, у ишчекивању да се напише заповест војводе Степе и без обзира на информацију добијену од команданта мостовног трена да је трен неисправан, Кондић је наредио да трен мора „да буде потпуно спреман“, како би се исте вечери, око 18 сати, могао кренути ка месту одређеном за прелаз.
Пошто је од војводе Степа сазнао да је за прелаз одређена караула Чеврнтија и да ће артиљеријска припрема почети у поноћ истог тог дана, ђенерал Кондић вратио се у Липолист. Није га бринуло што сам није бирао место за прелаз своје дивизије, већ је то урадио неко други и што је чак и командант мостовног трена сматрао да је било и прикладнијих места од Чеврнтије.
„Покрет трупа предузет је 5. септембра око 11 часова. Како су сви рокови били кратки, форсирано кретање кроз равну Мачву и марш од око 30 километара убијали су морал код старешина и војника: колоне су се укрштале, успораван је покрет, а критикована је и заповест“.
Дода ли се томе да је температура износила око 42оЦ, да се војска кретала у пуној ратној опреми, усиљеним маршом ка Чеврнтији, кроз облак прашине и прашином до чланака, тешко да се могло десити да дивизија буде у поноћи спремна да крене преко Саве.
Пошто је прегледао место на коме је требало поставити понтонски мост, ђенерал Кондић вратио се у свој штаб и три сата пре поноћи наредио да, док се према Сремској Митровици буде отварала јака артиљеријска ватра, два пешадијска пука (13. и 15) и пет батерија Тимочког артиљеријског пука пређу у Срем. „Команданту мостовног трена наређено је, да учини све припреме за пребацивање мостовне заштите, а потом за постављање понтонског моста за прелаз дивизијске главнине“. Тринаестим пуком „Хајдук Вељко“ командовао је потпуковник Драгутин Ристић. Потпуковник Василије Ј. Стојановић, командант 15. пука, није ни прелазио у Срем; он је остао на Чеврнтији и тамо погинуо.
Трупе су покренуте око поноћи, а очекивало се да ће дивизија почети са пребацивањем на другу обалу како је и планирано, 6. септембра у један час по поноћи. Као и раније наредбе, и ова је издата на брзину.
Мада се одмах показало да је у путу „наступио кркљанац, који је, неоспорно, штетно утицао на морал трупа“, ђенерал Кондић известио је војводу Степу да се све одвија у складу са добијеним наређењем.
Ипак, све се дешавало мимо плана и како не треба. Чело 13. пука стигло је до Чеврнтије пола сата касније но што се рачунало да ће цела акција отпочети, а зачеље је пристигло са још једним сатом закашњења. Мостовни трен стигао је на обалу тек у пет сати ујутру, што значи да је дивизија задоцнила најмање четири сата.
„На лицу места, командант пука (Д. Ристић – ИП) добија усмено наређење… да 13. пук први прелази Саву чим стигну понтони и има да образује мостовну заштиту и омогући дивизији извршење прелаза“ од Чеврнтије на Легет, пољану између Митровице и Шашинаца. Невоље са мостовним материјалом допринеле су да је пук почео да прелази по дану, нешто после пет сати, да би тек око десет било окончано пребацивање целог 13. пука, а до подне и седам чета 15. пешадијског пука.
С оним што се у јутарњим часовима 6. септембра дешавало на Чеврнтији упознао се и војвода Степа непосредно, и у осам часова могао се уверити да у односу на предвиђене рокове све касни; војвода Степа се понашао као да се све одвија према првобитној замисли. Што је још горе, био је са њим и ђенерал Кондић са својим штабом и, по претпоставци, ништа од онога што је до тада учињено и што се пред њиховим очима збивало на обема обалама Саве (и између њих) није могло остати незапажено.
Све то дешавало се под непријатељском пешадијском ватром, али је 13. пук успео да слабе непријатељске снаге потисне од обале и принуди на повлачење ка Шашинцима, Јарку и Митровици.
Тек тада, пола сата пошто је србска пешадија прешла Саву, почело је постављање понтонског моста од Чеврнтије ка Легету.
У међувремену, аустроугарске јединице које су се накратко повукле ка Јарку и Митровици тамо су ојачане, те се формирао фронт од неких седам километара на терену покривеном густим високим кукурузом.
„13. пук дејствовао је сам, да би нешто касније, око два после подне, био појачан са неких шест или седам чета и митраљеским одељењима 14. и 15. пука (12 оруђа). Борба је вођена са променљивом срећом, али су српске снаге биле недовољне да се успешно одупру надмоћнијем непријатељу“.
Ристић је затражио појачање, али оно не стиже, пошто су све снаге биле усмерене на подизање понтонског моста. Дотле, аустроугарске снаге су се прибрале и почеле да надиру од Шашинаца, а наспрам њих стајало је свега шест чета. Слична ситуација била је и на левом крилу тог фронта, због чега командант батаљона моли за појачање, јер му је фронт широк а стрељачки строј редак. У 13,45 часова пребачена је преко Саве још једна чета из 15. пука, да би ојачала позиције према Шашинцима.
Било је то мало, али и тренутак кад је 13. пуку почело да понестаје и муниције, нарочито батаљонима који су били у најжешћој ватри. Ристић је био принуђен „да тражи муницију од команданата 15. и 14. пука. Како од њих муниција није добијена, затражено је из резерве двеста сандука муниције, наглашавајући да би због њеног недостатка могло доћи до престанка ватре. У међувремену, добијено је од 14. пука 65 сандука муниције, а петнаестак минута доцније потпуковник Ристић добија извештај да је напад од Шашинаца попустио и да су непријатељске снаге заустављене на километар до километар и по одстојања“. У исто време, читавих тринаест часова после рока предвиђеног за почетак радова на постављању понтона, ђенерал Кондић шаље са Чеврнтије једну поруку војводи Степи извештавајући га да је „мост до половине готов“.
Наредних часова борбе су вођене са променљивом срећом, да би око 17,50 часова србски фронт попустио и повукао се за око један километар. Пола сата касније, напади од Шашинаца и Јарка довели су до новог попуштања фронта, а једна батерија почела је у галопу да се креће ка мосту. Мислећи да се ради о аустроугарској коњици, на њу је са србске стране отворена ватра, али, срећом, за кратко, пошто је грешка брзо примећена. „Ово, у вези са одступањем створило је панику, нарочито код рањеника, који су гледали недовршени понтонски мост. Лако рањени потрче ка првом понтону и толико га напуне да се овај преврне. Настаде прво дављење у Сави и запомагање ‘у помоћ’.
Ово је још више поколебало морал код војника, који су напустили строј и почели да да беже ка мосту. Настао је метеж, многи су се подавили у реци, а мост још није био довршен.
Ред је повраћен тек око пола осам и војницима се могло учинити да ће мост бити готов и да не треба сметати понтонире у њиховом раду“…
Са друге стране, потпуковнику Ристића било је јасно да мост уопште не може бити завршен јер материјала недостаје, те у намери да спасава пуковску заставу затражио је међу присутнима некога ко уме добро да плива. Јавили су се санитетски мајор др Миливоје Петровић, праунук Хајдук Вељков, и редов Јаков Нелих. Овај други погинуо је док су се још налазили у реци, а Доктор је испливао и спасао заставу.
Без обзира на сва надања српских војника, баш у то време надмоћне снаге непријатеља скоро да су сломиле отпор пребачене пешадије. Борба је местимично и даље вођена, све до 22,30 часа када је завршена.
У овом међувремену, на делу фронта према Јарку, остаци једног батаљона 13. пука положили су оружје пред јачим непријатељским снагама и десно крило оставили небрањено.
У паници, маса је кренула ка још недовршеном мосту, његови делови почели су да пуцају, војници су попадали у Саву, неки су се давили а неки пливали ка мосту хватајући се за понтоне, које је непријатељ већ био ставио под јаку ватру. Никаква сила није била у стању да задрже ову бујицу људи, која је све више јурила ка мосту. О некој одбрани није било више ни говора. Што се није спасло пливањем, или није нашло смрти у Сави, то је пало у руке непријатељу“.
О завршници Легетске битке сачуван је и запис (сачињен у Нишу 10. септембра 1914) једног безименог официра из 13. пука који је збивања пратио са Чеврнтије и који је „ове податке прикупио на лицу места, па и доцније по причању својих другова официра“:
„Тек кад је настао потпун мрак и када је по исказу војника нестало муниције и кад су 4. батаљон нашег пука и један батаљон XV. пука положили оружје, настаде ужасна паника и све нагрну ка мосту. Командант пука Ристић с ађутантом направили су испред ћуприје кордон од војника и враћали са револвером у руци масу натраг на положај, али сталној и већој навали нису могли да одоле и били су и они са осталима бачени у воду… Такођер је још за видела тражио, да се помоћу понтона, а пошто мост још није био готов, превозе рањеници на нашу обалу, па ни ово није учињено, и ако су на нашој обали (на Чеврнтији – ИП) стајали понтони празни и ништа не радећи неколико часова. Због тога је остало на аустриској страни наших 3-400 рањеника, који су доцније већином поубијани, или се удавили не могући препливати реку“.
О томе је касније сачињен и запис који сведочи да су „немогућност постављања моста, прекинута свака веза са позадином за добијање појачања у људству и муницији допринели да овај успели прелаз преко Саве 13 пук са придошлим појачањем, плати ову операцију (грешком највишег командовања) потпуним уништењем: око 1200 мртвих, преко 1300 рањених и заробљених до 3000, са целокупном опремом. Свега око 200 војника успело је да преплива на србску страну. Команданта пука у 22,30 часова спасли су војници пливањем, до првог понтона на 40 метара удаљеног од леве обале“.
Српска влада тада се налазила у Нишу, а 7. септембра приспела јој је из Румуније агенцијска вест следеће садржине:
„Приликом покушаја српских трупа да продру на нашу територију источно од Митровице, заробљено је око 4000 Срба и заплењен је ратни материјал. Према доцнијим вестима, број заробљеника код Митровице износи 5000 људи“.
Будући да србска Врховна команда још увек није извештавала о овом неуспеху, министар војни затражио је објашњење од ње јер је новинској агенцији требало дати некакав коментар приспеле депеше. Одговор ђенерала Живојина Мишића био је сув: „На жалост вест је истинита и треба им одговорити: Да је у томе правцу вршена само демонстрација и да је нешто од наших трупа заробљено грешком тога команданта, који је узет на одговор“.
Ова формулација подразумевала је да ће ђенерал Владимир Кондић бити смењен и пензионисан.
Поред тога, ђенерал Кондић предат је Војном суду за официре „под оптужбом да је крив за трагедију на Легету. Иако се тада, а и касније, могло навести неколико узрока који су довели до таквог неуспеха, ђенерал Кондић је сву одговорност примио на себе. Осуђен је 20. децембра 1914. на годину дана затвора. На основу захтева самог ђенерала Кондића, у марту 1922. године дошло је до обнављања суђења, да би се све завршило тек 7. децембра 1927. године. Ђенерал Владимир Кондић тада је ослобођен одговорности; може се само претпоставити да је том пресудом штићен од одговорности нико други до – војвода Степа.
Касније, војни теоретичари рекли су да је ова операција, без обзира на тактички и технички неуспех Тимочке дивизије, имала несумњив стратегијски успех. „Својом демонстрацијом код Чеврнтије, ова је дивизија привукла на себе већи део непријатељских снага у Срему, и тиме омогућила I армији извршење прелаза преко Саве, што је било и стављено у задатак команданту Тимочке дивиз(ије) I позива“.
Душан П. Стефановић, србски министар војни у време ових збивања, касније се питао да ли је демонстративни прелаз Тимочке дивизије у Срем уопште био потребан, нарочито ако се зна да је Прва армија, чију је активност ова демонстрација имала да прикрива, већ била прешла Саву и стигла до Старе Пазове.
Аутор: Илија Петровић, историчар
