Илија Петровић: Плач Даријин на туђем гробу
На београдском Старом сајмишту, у оквиру Међународног дана сећања на жртве холокауста (28. јануара 2022), госпођа Дарија Кисић Тепавчевић, у Влади Србије задужена да брине о борачким питањима, рекла је да „брутални злочин над Јеврејима представља највећи пораз човечанства у читавој његовој историји“, да су „милиони невиних људи били жртве сумануте нацистичке идеологије“, те да „памтећи системско искорењивање јеврејског народа, којем је претходио најтежи облик дискриминације, обавезује све нас, као и све будуће генерације да се још више и одлучније боримо да се злочини не забораве и да се више никада не понове, никада и никоме“.
Врло поучно, наравно, али зато успављујуће за Србе.
Јер, изузимајући изјаву Гидеона Грајфа (1951), израелског историчара и стручњака за историју холокауста, да се према налазу „његове“ Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године, а „у складу са чланом 6 Римског статута Међународног кривичног суда… у Сребреници није догодио геноцид и нема основа за тврдње да је око 8.000 Бошњака убијено у тој регији“, да се у самој Сребреници није догодио „ни појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште“, те да је тамо, „на више различитих локација заробљено и убијено „између 1.500 и 3.000 бошњачких војника“, потписнику ових редака није познато да ли су се израелска држава и јеврејске организације бавиле србским жртвама у вишевековном геноциду над србским народом.
Не мислим при томе на „програмски“ текст првобитно објављен у Рускаму взгљаду, којим је рабин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, представио јеврејске планове за Словене, а са чијом је скраћеном верзијом овај потписник пре равно годину дана упознао израелску Амбасаду у Београду.
Ево само неких „програмских“ делића из поменуте скраћене верзије:
„Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност….Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих…
Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над ‘свим царствима и народима’…
Бројну популацију Словена ми ћемо лишити националне елите која и одређује… напредак земље и, наравно, сав ток историје. Зато ћемо… затворити пола њихових факултета, а у другој половини ћемо ми учити… Даћемо стоци свој поглед на историју у коме ћемо показати да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом… У словенским земљама нећемо дозволити развој науке, а језгро научника – Академију наука – чиниће наши људи… Лишићемо им друштво омладине, покварићемо је сексом, роком, насиљем, алкохолом, пушењем, наркотицима… Ударићемо на породицу рушећи је, смањићемо стопу рађања… Нису потребне пећи, муниција и гробови… Нису се родили и криваца нема…
Али што је главно то је – новац… Новац купује људе који су нам потребни. Новац уклања непокорне… који нам се противе – Ирачане, Србе, а у перспективи – Русе“…
Јесте да је, пет минута по пријему тога писма, Амбасада обећала да ће „у најкраћем могућем року, не дужем од пет радних дана“, одговорити на питање шта Држава Израел мисли о порукама чији смисао образлаже рабин Шнерсон, али то није учињено, бар из два разлога:
– Први, ко је потписник ових редака да једна Суверена Држава њему одаје државне тајне;
– И други, Држава Израел се током обећаних радних дана, по Шнерсоновом упутству смејала у лице Србима успостављајући дипломатске односе с Арнаутима.
Но, да Срби не би мислили како је рабин Шнерсон био некаква „приватна овца“, ваља знати да је и званична државна политика Сједињених Америчких Држава (где је Шнерсон осмишљавао јеврејски „програм“ и где преовлађује утицај јеврејског лобија) заснована на антисловенским поставкама.
Неке појединости такве политике, овоме потписнику „открио“ је, последњег јунског дана 1995. године, академик Александар Младеновић (1930-2010), професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Наиме, три или четири дана раније, он се чуо с једном својом колегиницом из Софије, чланом бугарске Академије наука, која повремено путује по Америци и тамо по неким државама и слободним универзитетима прича своју науку. Разговарала је, каже, са бројним својим америчким колегама-социолозима и њиховим студентима и питала их како они изучавају и тумаче савремене прилике на Балкану и његову будућност.
И сазнала је да тамошњи социолози, људи који понешто знају о савременим збивањима и отуд извлаче закључке за после, предвиђају да Балкан треба да постане „празан простор“. На њено питање шта се под том синтагмом подразумева, објаснили су јој да тамо треба створити безброј малих, што ситнијих државица, без икакве економске, политичке и војне моћи, без и минимума самосталности и сопственог идентитета. Уколико би између таквих државица и било каквих ратних сукоба, небитно каквих – верских, националних, граничних или економских, такви сукоби ће се „тихо“ подржавати, пошто ће се на тај начин смањивати не само број становника, већ и проблеми због којих су, наводно, такви ратови избили. Претпоставља се да ће се тако остварити све јачи амерички утицај у овом делу Европе, што је особито значајно са гледишта будућих односа са Русијом.
А нешто од тих „појединост“, нимало ситних и безначајних, осетио је србски народ током прве половине 1999. године, када је амерички политички и војни врх, у лику Веслија Кларка, Јеврејина, команданта војним снагама Североатлантског савеза, и Мадлене Олбрајтове, Јеврејке, америчког министра спољних послова, опсежном војном акцијом, уз прећутну сагласност Организације уједињених нација – тог америчког служинчета, кренуо у геноцидно истребљење србског становништва.
Да не трагамо за новцем који „уклања непокорне“ и корисницима тога новца, да не помињемо накарадни школски систем наметнут Србији, да се не питамо чему и коме служе Лажисрбска академија наука и факултети који су од Шнерсона преузели „поглед на историју“, да се не бавимо језиком истргнутим из србске националне духовности и препуштеним демонократској самовољи једне несловесне родноравнокривне особице, да се овде не саблажњујемо (не)приликама у којима се налазе србска породица и србска младеж, и једна и друга под стравичним утицајем проституционалног образовања и васпитања…
Не може бити да госпођа Дарија понешто од тога није знала кад се упустила у „државничко“ обележавање Међународног дана сећања на жртве холокауста, али се, без обзира на све, знање или незнање, мора поставити питање, макар оно било и наивно, како јој није пало на ум да са бар две-ти речи помене и непрекидност геноцидних поступака над србским народом.
Наивно, наравно, када се зна да је страначка скупштина Србије одбила да 23. децембра 2021. године изгласа Смиљину Резолуцију о хрватском геноциду над Србима током другог светског рата (1941-1945), чиме је Хрватима опроштен геноцид, а свима и свакоме признато право да наставе са геноцидним деловањем против србскога народа. (У такво деловање спада и врло свежа изјава Андреја Пленковића, председника хрватске владе, да се на Међународни дан сећања на жртве холокауста треба присетити и „злогласних усташких логора, пре свега Јасеновца, у којему су убијене хиљаде Јевреја, Срба, Рома, као и хрватских антифашиста и демократа“; укупно ни десет хиљада).
Добро, холокауст над Јеврејима током Другог светског рата јесте у једном релативно кратком временском року нанео бројчано велике жртве, али много мање но што је србски народ поднео геноцидом у вишевековном трајању.
И овде ваља рећи да, без обзира на Шнерсонов труд да описане планове заснива на потреби да се „Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом“, и за његове Богоизабранике важи оно што и за остали свет:
Ако је србски народ почетни народ мајка, а србски језик језик-мајка – како то тумаче зналци са стране -, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7530. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.
Сви „остали“, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, духовно јалови, знају да су „на зачељу стварања цивилизације“ и врло се труде да србској цивилизацији дођу главе.
И Јевреји, наравно.
Што све овом потписнику даје за право да каже како је ововременој власти у Србији пријемчивија шнерсоновска логика од суштине србскога националног бића, србске националне духовности и, последично, србскога националног интереса.
Аутор: Илија Петровић
