Илија Петровић: „Откуд мржња према Србима“

На сајту „Тамо далеко“, 29. марта 2022. године, др Марко Лопушина утрошио је безмало хиљаду (1.000) речи сложених у седамдесетак редова, не би ли непосвећеном читалишту објаснио „Откуд мржња према Србима“.

Поштујући „већинско знање“, најпре је поменуо „многе“ који уопштено „тврде да Србија људским главама плаћа своју борбу за независност, због своје геополитичке позиције“, али то, за сваки случај – ако би мањина била нешто сумњичавија, подупире сазнањима неких важних ликова спремних да свој углед уложе у откривање мање или више непознатих појединости.

Тако је, на пример, „Др Јован Цвијић једном рекао да је Србија као ‘кућа на друму’… коју су вековима походиле разне стране војске и владари, не би ли је срушили“, што је, „у модерно доба“, историчара Мила Бјелајца понукало да речи „претходног друга дискутанта“ сведе на тумачење како је „Србија историјски одувек била геополитичка мета великих сила, које се одлучивале о томе у каквој држави и са киме ће да живе Срби, а са киме не треба да живе“.

У „откудној“ потрази, најдубље се, „у ситна цревца“, упустио др Чедомир Антић „открићем“ да је „тај политички интерес странаца да уклоне Србе са својих освајачких путева… мотивисан и ‘личном политичком мржњом према српском народу и држави’. Ту препознајемо Поћорека, Хитлера, Мусолинија, Павелића, Бориса Трећег (због оних који дотичног друга не знају, тај је из Бугарске – ИП), Енвера Хоџу, Туђмана“.

А да би притврдио такву „личномржњу“, др Лопушина ће се још позвати на социолошку „мисао“ др Ратка Божовића да „владајућа елита и политика свој идентитет остварују преко мржње. Мржња је део њихов политичке стратегије и погонско гориво освајања власти и одржавања на власти“.

Када виде шта ДрМаркове књиге инџијели кажу, овај потписник тамо је, на сајту „Тамо далеко“, оставио свој коментар:

„Е, Марко, Марко,

Напласти свашта,

Џилитну се, не погоди циља.

Можеш тако јер те у школи нису учили да су Срби творци људске цивилизације.

Остали – духовно јалови, настоје да Србе ‘нестану’, како би се, ‘у одсуству’ живих србских сведока, могли касније хвалити неким својим цивилизацијским доприносом“.

Могло се на тренутак помислити да ће се др Лопушина наљутити и преко „тамодалеке“ редакције ућуткати овога коментатора, али се то није догодило. ДрМарко и даље верује у оно што што је, вактиле, чуо од разних ДрАкада, ДрУниПра, ДрНаста и разних других ДрИста. Једино му „под капу“ не иде бајка о смртно болесној принцези коју је ДрВосеча излечио тако што је посекао дрвеће испод њених прозора и отворио пролаз сунчевим зрацима да јој осветљавају одаје.

Овоме коментатору чини се, заиста крајње нескромно, да је у потрази за одговором на питање „откуд мржња према Србима“, њему припало да, за сада усамљен и безначајан ДрВосеча, србском народу (кога је француски слависта Сипријан Робер – 1807-1865 – назвао почетним народом-мајком, његов језик, србски, језиком-мајком, што, и једно и друго, значи да је тај народ, србски, истински творац људске цивилизације), испред присилно заслепљених очију и из ума затрованог безумним школским системом, уклања шуму будаластих „знања“ разних ДрАкада, ДрУниПра, ДрНаста и којекаквих других ДрИста о још којекаквијим и никаквијим Словенима из шестог и седмог века, ниоткуд.

Покушао је да то учини књижицом „Изворишта србскога страдања“ (2019) и двама допуњаваним издањима (2020. и 2021), као и неколиким краћим текстовима ранијих година (али и у међувремену) објављиваним на сајтовима „Балканска геополитика“, Васељенска телевизија“, Хомо вербум“, „Борба за истину“, „Људи говоре“…

Укратко:

Необорив доказ за тврдњу да су Срби творци људске цивилизације јесте чињеница да данас једино они броје 7529. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.

Баш то, завист због заостатка у цивилизацијским достигнућима, нагони „остале“, духовно јалове народе (оптерећене комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете – 1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25) да, како знају и умеју, дођу главе србској цивилизацији.

Да се овде послужимо тек малобројним примерима.

Вергилијева Енејида уверава нас да је у 13. веку пре Христа, на Апенинско полуострво стигао Енеј са својим Србима (Тројанцима, Дарданцима, односно Сарбанима све самим Србима) и тамо, уз помоћ затечених Срба (Етрураца, Расена), поразио нека несрбска племена придошла са стране. У нормалним околностима, могло би се очекивати да ће победници наметнути „осталима“ своја правила, своје моралне назоре, своје култове, своје обичаје и, у зависности од временског трајања новоуспостављених односа, и нека од својих цивилизацијских достигнућа, језик и писмо, пре свега.

Али, не, благодарећи сопственој широкогрудости и прекомерној наивности, једино што се Србима, и поред победничког ратног исхода на Апенинском полуострву, није дало да избегну, јесте доцније брачно (породично) мешање побеђених и победника и, последично, рађање новог народа – Римљана. (Чудо невиђено, колико то подсећа на ововремене Маџаре и Арбанасе у непосредном србском суседству, а на Старој Србској Земљи!). Па се, у таквим условима, десило оно што се морало десити: на једној страни, богиња Хера ужасавала се и саме помисли да би Срби у новој држави могли преузети водећу улогу, док је, на другој страни, бог Јупитер обећао да ће србски (дардански) језик бити уклоњен и да ће новом (хибридном) народу бити дарован други језик, латински.

Да се у каснијим временима баш то и дешавало, сведочи нам Марко Порције Катон (232-147. пре Христа) делом под насловом Оригинес, у коме стоји да је последњи расенски (етрурски, рашански, србски) град пао под римску власт 296. године пре Христа, али да му Римљани, и поред стварне надмоћи, нису у потпуности могли наметнути латинско писање. Или, како нас о томе обавештава Слободан Јарчевић (1942-2020), „када древни Рашани-Етрурци више нису имали никаквих слобода под осионим римским господарима, они су трагове о себи остављали на надгробнм споменицима: на свом језику и писму“.

Код Павла Соларића (1779-1821) читамо да многи фенички (Феникија – име изведено од речи Венети) и египатски дошљаци, касније прозвани Грци, „задуго, и готово никада нису имали своје заједничко народно име, него колико државица толико и имена“, али су успели да у заборав потисну староседеоце оних крајева које су запосели по доласку у садашња станишта. А била су то племена која су „најпре говорила на наречјима једнога истог задунавског, у свим временима врло раширенога језика“ који грчки писци препознају као старосрбски. Страбон (63. пре Христа – 23) тврди да су „Гети са Рашанима говорили један и исти језик“, те да је „језик Дачана и Гета исти… уистину трачки, или гетски, или сарматски“, Прокопије (500-565) пише да „Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народа називала Спорима, то јест Србима“, а Лаоник Халкокондил (1430-1470) који Трибале идентификује као Србе, казује да се „Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати између себе служе истим језиком.

Француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864) бавећи се извесним етнолошким категоријама, каже да су Јелини, као новодошли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских старинаца (према својим подложницима били свирепи, или грки, односно грци, како се то може чути у неким старијим србским говорима) постепено преузимали највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ огњишта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима темељили не само своје наводно првенство на освојеним територијама, већ и своју будућу цивилизацију којој данас сав „културни“ свет признаје примат – само да не буде србска.

Насупрот томе, „наши“ учењаци све то не знају, или одбијају, па ће, примера ради, лингвист Павле Ивић (1924-1999), члан десетак академија и научних друштава по свету, бавећи се Арбанасима који су на Србску Земљу пристигли са Сицилије 1043. године, рећи да „као највероватније место старе постојбине Албанаца остаје источна Србија“, да су се Арбанаси тамо граничили са Румунима, да је „продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране“, изазвало „постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)“. Дода ли томе, „с разлогом“, да су Маџари „своје прве значајне додире са Словенима имали још у пролазу, на тлу Румуније, и да су тамо преузели словенске речи у источнојужнословенском гласовном облику“, разложан човек мора се запитати где се то уопште дешава да се стране речи „преузимају у пролазу“.

Или, кад је историчарски академик Симо Ћирковић (1929-2009) сазнао да се један члан двају одбора у „његовој“ Академији дрзнуо да 1999. године, на србском језику, објави Шафарикову књигу О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, „осмислио“ је једну заиста детињасту претњу: „Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју?!“

Подразумева се да је тај „објављивач“ био „колатерална штета“ целог издавачког подухвата јер је одмах искључен из оних Ћирковићевих одбора, али зато и даље остаје нејасно да ли су академички историчари (рођени и стасали у крилу србског народа) способни да провере нека своја знања о србској повеници, да их подвргну преиспитивању и признају сопствено (не)знање и сопствене научничке заблуде.

Своје расположење према стварној србској прошлости и србској историографији показао је Симо Ћирковић и у време док се, у његовој редакцији (заједно са сличном академичком „зналицом“ Радем Михаљчићем – 1937-2020), припремала Енциклопедији српске историографије, тиме што се потрудио да у њу не буде уврштен неки од савремених србских историчара који пише и говори србски.

Таквих је несрбских „примерака“ подоста, али они дају „научну меру“ свему антисрбству, и домаћем и страном.

И поред тога што су Немци још 1983. године објавили једну „огромну књижурину“ у којој су се одрекли „нордијске школе“, по речима Србољуба Живановића (1933), антрополога и палеопатолога, момка који је ко зна због каквих заслуга (а мора бити да нешто зна!) постао директор Европског института за изучавање историје древних Словена (Еuropean Institute of Early Slavonic Studies) у Лондону, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за изучавање геноцида и члан Словенске академије наука и уметности, научника у Србији то се још увек „није дојмило“, они, „нажалост, не воле да читају“.

Кад је већ тако у науци, онда је сасвим разумљиво што сваки појединачни Србин верује једино сопственој „науци“ стеченој још у основној школи или зa кафанским столом и што наопако научени „политичари“, државници“ и разни други властодршци не знају друкчије; ослоњени на своје „беспутно“ знање, они србски народ и србску државу и даље воде беспућем, за сада у уверењу да ће спас наћи у чељустима фашикратске Европске уније, директног наследника Хитлеровога „новог поретка“ познатог као Neue Ordnung и, за сада, стварне колоније Сједињених Америчких Држава, „власника“ Новог светског поретка (New World Order).

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!