Илија Петровић: „Опроштајном“ дипломатијом до заборава и правдања хрватских злочина над Србима
Ових дана ненамерно запазих како понеко у Држави Србији, чак и из „званичних“ кругова, тугује због нечега што су хрвати пре нешто више од четврт века именовали као бљесак, а што је уистину представљало чин државног терора и геноцида над србским народом из Западне Славоније, северозападне области Републике Србске Крајине. (Тешко је и замислити шта би се тек десило да се та Област тада није налазила под „заштитом“ Уједињених нација).
Чудо невиђено јер је Држава Србија пре непуних девет месеци ставила на знање „граду и свету“ да не познаје Републику Србску Крајину, нити признаје да је нешто тако уопште постојало.
Учињено је то на недвосмислен начин, некаквим врло свечаним скупом на мосту код Сремске Раче, а траг о томе покушао сам да оставим писмом Александру Вучићу, председнику Републике Србије, писаном на Преображење Господње 2020. године и истога дана послатом електронском поштом.
Подразумева се да је одговор изостао.
Ево тога текста:
„Господине Председниче Републике Србије,
Кад сам 4. августа 2020, на сајту Радио-телевизије Бијељина (https://www.rtvbn.com/3989423/raca-srbija-i-srpska-danas-obiljezavaju-stradanje-srba-u-okuji) прочитао да ће Република Србија и Република Српска обележити ‘Дан сјећања на страдале и прогнане Србе у Хрватској војној акцији Олуја“ из 1995. године, да ће ‘централна комеморативна свечаност бити одржана код моста на Рачи с почетком у 19 часова и 30 минута, гдје ће бити присутни и патријарх српски Иринеј, предсједник Србије Александар Вучић и предсједник Владе Србије Ана Брнабић, члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Републике Српске Жељка Цвијановић’, те да је ‘Предсједник Србије најавио прошле седмице да ће Србија и Република Српска данас заједно обиљежити велику српску трагедију – прогон 250.000 Срба из Хрватске’, у први мах се запитах шта је то Србе из Републике Србије и Републике Српске нагнало да свечарски обележавају пад Републике Србске Крајине.
Па кад стигох до закључне ‘мисли’ да неименовани (али зато до данас у Србији непознати и непризнати) ‘представници Срба прогнаних током олује, као и политички представници Срба у Хрватској очекују да у тој земљи коначно почне процесуирање злочина над српским цивилима и поред чињенице да се у Хрватској олуја слави као ослободилачка акција, а 5. август је хрватски државни празник’, запитах се нису ли се Србија и Српска договориле да, без у Србији непознатих и непризнатих ‘представника Срба прогнаних током олује, као и политичких представника Срба у Хрватској’, том својом ‘олујном’ свечаношћу умилостиве ‘неке’ у Хрватској, не би ли започели са каквим-таквим процесуирањем (било шта да то значи).
При наивној помисли да је наведена ‘свечана’ вест саопштена кусо, који минут касније покајах се због таквих ‘јеретичких’ мисли, али, за сваки случај, обећах себи да ћу се у речено време забленути у телевизор.
А дотле, тек да се нађем у дивану, на порталу ‘Сремских новина’ открих да се Александар Вучић пре равно пет година понадао ‘да ће Србија моћи од сада слободно да каже да је то био злочин… да се злочин мора опростити, али никако не сме и не може заборавити’, те да је пожелео ‘да речи мржње, сукоба и освете’ не ремете односе са Хрватском којој је пожелео ‘најбоље односе у будућности’ и добро пријатељство ‘у заједничкој кући Европској унији’.
Ко зна због чега, поуку да се ‘злочин мора опростити’ брзоплето сам разабрао мање као мешање у Божју надлежност, а више као признање Државе Србије да злочин над крајишким Србима баш и није био потребан, али када се злочин већ десио – мора се ‘браћи’ Хрватима опростити јер им се то ‘случајно’ омакло – трећи пут у 20. веку.
Обећана церемонија ‘обиљежавања Дана сјећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској оружаној акцији олуја, на мосту на Сремској Рачи’ започела је тако што су се тамо срели „српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и предсједник Србије Александар Вучић, те предсједник Српске Жељка Цвијановић и премијер Србије Ана Брнабић. Додик и Цвијановићева су кренули од стране Републике Српске, а Вучић и Брнабићева од стране Србије, тако да су се срели на средини моста, а потом су се поздравили са патријархом српским Иринејем’.
Будући да се хрватска (и, нарочито, многосавезничка) оружана акција ‘олуја’ десила у Србској Крајини, очекивао сам да ће се тај ‘сусретни’ церемонијал издраматизовати појавом челних личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији), да ли испод моста, да ли испливавањем из брзе, мутне и криве Дрине па у Саву, да ли падом са неке крушке надвијене над мостом.
Нажалост, ништа од тога, шта Србска Крајина има ту да тражи, њен пад, или њену пропаст, славе и обележавају они који су успели да преживе њене пропасти и падове: на једној страни хрватска и сви домољубни хрвати, на другој – Држава Србија (Република Српска ‘нек је више војске’) с органима задуженим за одлучивање, што правно, што научно.
Тек онда се сетих да су ми неки од оних који су се разумевали у међудржавне односе, још пре петнаестак година признали да и Држава Србија и некаква дружина удомљена у београдској Улици књаза Михаила 35, наводно забављена неком само њој разумљивом ‘науком’, нису чули да је постојала Република Србска Крајина, да је стицајем неких чудних околности тамо ‘нешто пало’, да се њених (и из хрватске брозовије) осамсто хиљада (800.000) житеља на разне начине обрело у Земљи Србији или прошло кроз њу, те да су и садашње и некадашње челне личности Скупштине и Владе Републике Србске Крајине у прогонству (до даљег настањених у Земљи Србији, неки и под земљом), безброј пута узалудно покушавале да и једнима и другима, и Држави Србији и оној дружини из београдске Улице књаза Михаила 35, ставе до знања да у Земљи Србији (или под њом) постоје и они, какви-такви представници, и оне стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба.
Показује се да те чињенице не пасују ни Држави Србији ни оној дружини из Улице књаза Михаила 35, тако да су се протеклих четврт века и једна и друга врло трудиле да се не мешају у сопствене послове, те да се, стога, обе понашају као да је Република Србска Крајина била и остала страно тело на србском националном бићу.
Прва, Држава Србија која је Немачку, ону што својим ‘радним посетама’ Србској Земљи током двају светских ратова, уз геноцидну хрватску помоћ, ‘укиде’ бар три милиона Срба, ону што прва признаде хрватску независност и кроз брзопотезно учлањење у Европску унију свих својих савезника из поменутих ратова отвори пут својој накнадној победи у истим тим ратовима, прогласила србским ‘пријатељем’ и није се било упутно замерати неоусташком немачком штићенику. Напротив, требало је повлађивати и немачкој и хрватској држави, нарочито овој другој, тако да се, не би ли незапажено прошло да се Хрватска вратила франковачким, старчевићевским, будаковским и павелићевским изворима (забрана ћириличног писма, дозвола за ‘Србе на врбе’, ‘за дом спремни’, за пребијање србских ‘гостију’ по Хрватској, за римокатоличење преосталог србског живља, нарочито ‘урбаног’…), хрватима и ‘хрватима’ у Србији чине уступци уперени против србског националног бића и србске духовности.
Тако, на пример, нико се у Држави Србији не пита како се могло десити да по попису из 1931. на подручју данашње хрватске државе буде око тридесет посто Срба, те да педесет година касније број хрвата буде увећан за 106 посто, а број Срба тек за 25 посто.
Или, зашто се Држави Србији још није дало да поништи наредбу којом су 14. маја 1945. године сви Буњевци и Шокци римокатоличке вероисповести, до тада Срби, ‘унапређени’ у хрвате, као што јој се није дало ни да, као правни следник Брозове Југославије, поништи решење којим су, не би ли се достигао ‘уљудбени’ ниво Павелићеве ‘Законске одредбе о некретнинама т. зв. добровољаца’ од 14. априла 1941, србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистичком организацијом.
Или, зашто се у Држави Србији нико још није упитао откуд то да од око 58.000 добровољаца из прекоморских земаља, у ратове 1912-1918. године дође више од 23.200 са подручја данашње Хрватске (Срба преко 97,5 одсто, хрвата мање од 0,7).
Или, како то да се рачунајући ту и оне ‘остале’, пребеге и из заробљеништва, само ‘из Кореничког и Удбинског среза нашло у Великом рату око 3.000 солунских добровољаца’.
Или, иако је све било припремљено да се на Михољдан 2003. године, у Сремским Карловцима, уз благослов Његове Светости патријарха србског Господина Павла, Фрушка гора прогласи Светом Гором, нико се не пита да ли се од тога одустало не би ли се угодило римокатоличкој цркви, односно Хрватској која Срем (чији назив значи исто што и Србија) сматра ‘хрватском земљом’.
Па се, ‘унаточ свему тому’, Држава Србија хвали како ће у Петроварадину бити утрошено милион и триста-четиристо хиљада евра за откуп и уређење родне куће хрватскога бана Јосипа Јелачића, бившег Србина (чију породицу хрватски политичар Владко Мачек, у писму кнезу Павлу, доводи у сродство са Карађорђевићима), онога који је из Новог Сада, ‘у ноћи 11. јула 1849, и сутра дан 12-ог, отворио из топова ватру на тврђаву (петроварадинску – ИП), топови са тврђаве узвратили су му далеко већом мером и с пуним успехом’. Јелачић је, заправо, располагао са свега четири мала топа и тим ‘пуцкетањем’ које тврђави није могло нашкодити, само је хтео да изазове Маџаре и пружи им изговор да бомбардују Нови Сад. Маџари су пружену прилику до краја искористили, тако да је са Варадина почела снажна артиљеријска ватра; највећи део града био је уништен и спаљен (од укупно 2.812 кућа остало их је свега 808 ), а са њим и непроцењиво културно богатство србског народа, између осталог и библиотека Јована Хаџића-Милоша Светића (1799-1869), адвоката, једног од оснивача Матице српске, сочинитеља првог србског грађанског закона из 1844, с око 3.000 књига и ‘драгоцена грађа за српску историју’; за србску културу и историју србског народа био је то губитак по много чему упоредив и с уништењем Народне библиотеке у Београду, 6. априла 1941. године.
И, тако, марта 2012. могли смо прочитати да се ‘након притиска из Хрватске обнавља кућа бана Јелачића’, средином октобра 2017. ‘председник Србије Александар Вучић изјавио је да је хрватском националном већу Војводине уплаћено пола милиона евра’ за откуп поменуте куће (крајем лета 2018. додато је још сто хиљада јер је оних пола милиона било мало), октобра 2017. ‘градоначелник Новог Сада Милош Вучевић пренео је став председника Србије Александра Вучића који је потврдио да ће све радове’ на тој кућици ‘финансирати Србија’ (априла 2018, изјавио је да ће ‘покрајина платити реконструкцију тог објекта’), али шта то све вреди када портал ‘Хрватска данас’ маја 2019. године тврди да се ‘откуп и обнова’ те куће ‘убраја међу најзначајније пројекте водства хрватске мањинске заједнице у Републици Србији’.
Било како било, србској јавности стављено је на знање да је благодарећи ‘државним органима Србије… родна кућа хрватског великана у Петроварадину поново враћена хрватској заједници’, те да ће она бити ‘не само средиште окупљања месних хрвата’ којих је, према изјави новосадског Градоначелника, крајем новембра 2019. године, било око 5.500 (са све ‘дужносницима’ и осталим хрватским националним вијећницима), ‘већ и повезница српског и хрватског народа као и две државе’, Србије и Хрватске.
Подразумева се да у тој ‘повезници’ нема неколико стотина хиљада србских прогнаника и избеглица из Србске Крајине и преостале брозовске Хрватске у Земљу Србију, још мање њихових представника бар у ликовима двојице прогнаних председника, једне крајишке Скупштине и једне крајишке Владе.
Наравно, нема ту ни педесетак хиљада припадника Србске војске Крајине и крајишког Министарства унутрашњих послова, учесника у борбеним дејствима по Крајини, под командом војних старешина разних чинова којима је већ признат ратни стаж у двоструком трајању. (Потписник ових редака није заинтересован да се његових три године, пет месеци и шест ратних дана удвостручују јер је у пензију отишао са четрдесет две и по године раднога стажа). Можда због тога што се на тај начин, ако се већ ту и тамо говорка да су ‘између две, или четири ватре’ ратовали само подофицири и официри (без војске), може оправдати чињеница да Држава Србија не признаје да је постојало нешто што је наивним Србима било познато као Република Србска Крајина.
Друга, она дружина из Улице књаза Михаила 35, којој не пада на оно што се код других зове памет да у својим будаластим ‘знањима о србској прошлости ишта померају; да, на пример, сазнају да је Србима настањеним у некадашњој брозовској Хрватској, у складу са геноцидним закључцима свехрватског римокатоличког конгреса из 1900. био намењен нестанак до 2000. године; да је на десет година уочи датога рока започета ‘процедура’ за остварење хрватске геноцидне замисли; да су се осуђени Срби на време разбудили, пружили отпор и створили своју Републику Србску Крајину којој, вољом такозване међународне заједнице оличене у Уједињеним нацијама и намерне да Србе, творце светске цивилизације, збришу с историјске позорнице, али и стварном незаинтересованошћу Српске и Србије, беше суђено да падне.
Због овога последњег, они први (из Државе Србије) могу да помало и правдају неке своје погрешне политичке поступке јер њихова знања не иду даље од онога што се зна у академонској Занатској комори у београдској Улици књаза Михаила 35.
Али не могу оправдати чињеницу, нити ће им то допустити историјско памћење онога дела србскога народа који се не одриче Србства, да Држава Србија својим непризнавањем Републике Србске Крајине и њених државних органа очуваних у прогонству, оправдава све почињене хрватске злочине (обједињене појмом ‘етничко чишћење’) над Србима прогнаним и избеглим не само из Републике Србске Крајине већ и из неоусташке Хрватске, тим злочинима даје легитимитет и охрабрује Хрватску да своје односе са Србијом негује ‘пријатељством’ до последњег Србина.
Све то наводи многе србске прогнанике и избеглице расејане по беломе свету да исту ту Србију прогласе саучесником у ‘олуји’, да Београду као симболу Државе Србије припишу неоусташка обележја, те да, због тога што исти тај Београд намеће србској јавности злослутну тезу ‘да се злочин мора опростити’, они који су нашли прибежиште у Србији – тамо се уопште не осећају добродошлима.
Нарочито због тога што се прибојавају да би поруку Александра Вучића са скупа на мосту преко кога су, у Сремској Рачи, ушли у Србију да ‘само уједињени можемо све, разједињени не можемо ништа’, требало схватити као препоруку да се, уз стално подсећање да ‘речи мржње, сукоба и освете’ не би смели реметити односи са Хрватском, ‘уједине’ с онима који на злочин над Србима из Србске Крајине и усташкоброзовске Хрватске гледају као на нешто што се није ни десило.
Да нам Бог опрости грехе почињене свесно или из незнања и буде нам у помоћи, Господине Председниче Републике Србије“.
Тако, дакле, пре девет месеци, а данас друга песма, макар то била и тугованка.
Тугованка у условима кад Хрватска „убрзано ради на припреми такозване војске Косова за чланство у НАТО“, кад Зоран Милановић, хрватски председник, барем према изјави извеснога Хисена Берише из терористичке војске Косова и шиптарске „политике“, нуди гаранције Специјалном суду у Хагу да шиптарске терористе на челу са својим челником Хашимом Тачијем пусти из затвора и дозволи им да се бране са слободе, као и кад одговорност за дивљање повеће усташке групе која је по Борову Селу 2. маја, на Васкрс, користила „гњусан говор мржње против наших суграђана Срба“ („Убиј Србина“, „Ој Хрватска мати, Србе ћемо клати“), исти тај Зоран Милановић, на фејсбуку, проналази у полицији којом, наводно, управља и Милорад Пуповац, унивезитетски професор, заступник србске националне мањине у хрватском Сабору – све то довољно је Држави Србији да озбиљно размисли о природи дипломатских и других односа не само са Хрватском, већ и са њеним западним покровитељима.
Јер, дипломатија није само „формално посредовање у међусобном општењу цивилизованих држава“ не би ли се таквим „општењем“ ћутке прешло преко нечега што води „углађеном затишју“, дипломатија мора настојати да се очува истина о разлозима који су довели до неког сукоба, као и о природи и последицама тога сукоба.
А дотле, и уопште – чак и ако се то чини поштапањем на поодавну изјаву блаженопочившег патријарха србског Германа, ваљало би стално имати на уму да појединац, али и група, чак и ако располаже „владарским“ овлашћењима, може опраштати само оно што је томе појединцу или односној групи причињено, али не може опраштати злочињења другима, нарочито не она почињена са геноцидном намером и геноцидним учинком.
Све то ни уз дипломатско или „дипломатско“ правдање да оно што је опроштено не значи да ће бити заборављено.
Аутор: Илија Петровић, историчар
