Илија Петровић: Нема Србске Спарте
У нашем времену може се од црногорствујућих једноумаца чути да је крилатица о Црној Гори као Србској Спарти – „још једна великосрпска измишљотина“, да је то „термин којим српски ултранационалисти описују Црну Гору“, а извесни УРАмљени европејски левакислал изјављује да „Црна Гора неће постати ни српска Спарта ни велика Албанија, те да нема никаквих компромиса са националним интересима Црне Горе“.
Црногорци су заиста чудни свати: кад им је пре више од подруг века прилепљено спартанско обележје (онда се међу њима нису налазили данашњи Црногорци из србских Куча, србских Васојевића и доброг дела србске Старе Херцеговине), то су једва дочекали, било им је мало (или жао) што је владика Раде, петнаестак година раније, једино Милошевом витештву признао да надмашује „подвиге дивне Спарте“.
А ту спартанску налепницу подметнуо им је Јаша Игњатовић (1822-1889), чак и без објашњења због чега то чини баш он, србски књижевник рођен у Сент Андреји, у Маџарској.
Када то већ онда није објашњено, ево сада:
Иако су Срби успели да током Буне 1848/49. године извојују Војводство Србију, или Војводину Србску, угушењем револуције у Угарској и завршетком ратних операција започето је и гушење србског националног покрета и на територијалној и на духовној основи.
С једне стране, показало се да је Војводство Србија и Тамишки Банат био безизгледан покушај (укинуто почетком 1861), за Србе утолико више и утолико горе што су њихови национални захтеви на сопственом црквено-народном сабору доследно потискивани за рачун других и што је овде „први пут дошло до отвореног сукоба између србског православног духа и србске грађанске демократије, а ту се и „зачела идеја о постављању југословенског националног питања на нову основу“. Светозар Милетић (1826-1901), доцнији „вођ и претставник Срба у Војводини“, с идеологијом усмереном „ка ширим, општејугословенским хоризонтима и демократским, републиканским и федералистичким концепцијама“, био је незадовољан захтевом „да само Срби имају права бирати војводу и тражио је пуну уставну слободу за све националности у Војводини“, а Јован Суботић се „залагао за братство Срба и Хрвата, те за уједињење Војводине и Троједне Краљевине“, односно Хрватске.
На другој страни, сваким даном све је јасније било „да је пријатељство којим нас Маџари у невољи њиховој и нашој обасипаше – пријатељство за невољу било… Знали смо ми, да кад оркан загрми, да и курјак и јагње морају мирно једно покрај другог лежати, али кад бура престане, онда нека гледе да наблизу небуду, но опет смо држали да смо и ми и они људи, па кад сине, да ће нам једнако сијнути. Но то нам је највећа погрешка била, што заборависмо да народ и држава није исто. Маџари нису више народ, они су са државом идентични. Што су нам као народ обећали, сад нам као држава неће испунити. Док су нам једнаки у невољи били срећа и добро народа био им је први закон, а сад salus rei publicae prima lex est (спас државе највиши је закон) – а народима како било“.
Баш онако као што је писао Живојин Жујовић (1838-1870), први социјалистички идеолог у Срба: „Историјски, ми смо непријатељи један другом… Никад до данас нису Маџари пружили нама искрену, не велим братску, јер је то за њих немогуће, но ни искрену савезничку руку“. И баш као што је то писао Михаило Полит Десанчић (1833-1920) „Мађари кад преврну листине повестнице 1848, мора да им србски устанак као какав тежак сан душу пробија. Ал’ и нама тај устанак душу пробија. Сећамо се гробова наших мученика, видимо пепео наших изгорелих села и вароши, живо нам пред очи излази оно страшно стање нашег народа после буне, кад без опаклије мораде зиму провести и само још утеху у свом горком хумору налазаше: да не може бити и опаклије и Војводине“.
Војвођанским Србима је у таквим условима био потребан неко ко ће им пружити духовно и морално охрабрење. Срби из Кнежевине, не само због тога што су бројни добровољци отуд војевали за Војводство Србију, него и због неостварене србске жеље да се Војводство Србија прикључи својој прекодунавској Матици, нису били допуштени за ту сврху; свако њихово помињање могло је изазвати сумњу у лојалност угарској држави и хабзбуршкој круни. Помињање Срба из Црне Горе у којој „благородством Српство дише“, ни по чему није могло бити ни сумњиво ни опасно, барем из два разлога: Црна Гора била је мала, једва уочљива на земљописној карти, а била је и довољно далеко да би ослањање на њу могло имати и некакав стварни значај.
Стога се нешто раније поменути Јаша Игњатовић присетио Спарте, те је у Славу Црногорства написао и ових неколико стихова у прози:
„У старо доба Шпартанци су били уз своје јунаштво слободни и силни. Док су многи други народи као штир расли и плодили се, дође вријеме па им се спомен сбрише, док Шпартанци остадоше занавијек узор јунаштва и свијетло слободе. Црна Гора се са већим, страшнијим душманима борила него Шпарта, она се пет столећа бори против цијелог мусломанства – поÉ Азије, против својих отпаднутих и заблуђелих синова; и кад тисуће година прођу, безпристрасан нараштај Европе подигнуће у повјесници Црној Гори споменик поред споменика Шпарте на десној страни – са гледишта човјечанства“. (У Библији, „обазрети се надесно, значи гледати на страну заштитникову, то је његово мјесто; за Последњег суда то ће бити мјесто изабраних“; десном руком се крсти; заклиње се подизањем десне руке; у србском језику, мада је то значење скоро заборављено, десни је исто што и прави, веран, поуздан – ИП).
Па ће Јаша тој својој песми, 1862. године, на сам њен крај ставити речи:
„Црна Горо, ти си Српства украс, гроб и слава“.
Ондашњи Црногорци, многи од њих учесници у нељудском, геноцидном походу познатом као ЦРНОГОРСКА ПОХАРА КУЧА (1856), покајнички су пожурили да, на Јашину поруку, своје Србство украсе ореолом спартанским и славним, а њихови обездуховљени потомци, наши савременици, наумили су да предачком Србству ископају гроб и на тај начин себе бестрагају.
Аутор: Илија Петровић, историчар
