Илија Петровић: Михаило Пупин и границе после Великог рата

Уводних тридесетак редова исти су као и у претходном тексту о Пупину и србским добровољцима (са малом разликом у делу који се тиче “повеликоратних заслуга”), што читаоца не би смело навести на помисао да се ради о истој причи са друкчијим насловом.

Пошто прочита понешто од онога што се о Пупину пише по новинама или сајтовима, или чује у телевизионарским ћаскањима, потписник ових редака увек се запита колико писци или причаоци свега тога уопште знају о њему – ако већ не знају ни да му је име Михаило. Највећем броју таквих “аутора” може као оправдање послужити то што само прежвакавају оно што су некада и негде, узгредно и на брзака “позајмили” од оних који “знају”, али се то никако не може односити и на госпођу Александру Нинковић Ташић, даму сјајног причалачког умећа, на сајту “Стање ствари” представљену као “предсједница Образовно-истраживачког друштва ‘Михајло Пупин’, сакупљач најобимније материјалне грађе (еј, бре, преко 15.000 ‘докумената’ – ИП) о овом великом научнику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку”.

Михаило, госпођо Александра, Михаило – није он Михајло!

А кад она тако – иако јој је пре пет-шест година, у Новом Саду, указано на то, а наредног дана послат јој и “материјалнограђевни” доказ у виду преснимљеног записа сачуваног у протоколу крштених идворскога Благовештенског храма – онда и они који је неопрезно опонашају.

Било како било, о Михаилу Пупину пише се и говори свашта, у србској јавности о њему се још увек, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак брозовских година: да није Михаила Пупина било – не би ни нас било, али ће у овом текстићу бити речи само о његовим “повеликоратним заслугама” за разграничење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) са неким њеним суседима.

У целој тој “разграничној” причи кључна је “мудрост” да су Михаило Пупин и Томас Вудроу Вилсон (1856-1924), амерички председник од 1913. до 1921. године, били школски другови; нису могли бити школски другови, пошто се Вилсон, по наводу Пупиновом, на Принстон уписао 1875. године, док Пупин тада, како то казује Енциклопедија Југославије, “најпре ради на једној фарми близу Њујорка као чувар стоке, затим у граду као ложач казана, перач кола итд. Доцније, као фабрички радник, успева да уштеди нешто новаца и да слободно време користи за учење. Тако завршава гимназију и септембра 1879 одлично полаже пријемни испит на Колумбија универзитету”.

Што се тиче Пупиновог пријатељства са Вилсоном, сви Пупинови биографи, и усмени и писмени, варирају речено другарство и пријатељство, а сајт “Петровград.орг” проширује све то “сазнањем” да је “Америка водила политику изолационализма и одбијала да се укључи у светски сукоб”, све док се “Михајло Пупин, као вођа америчких Срба” није “обратио свом другу из студентских дана и сабрату из масонске ложе, америчком председнику Вудру Вилсону” да “окрене ћурак наопако”:

Господине председниче Америке, молим вас да одобрите мобилизацију америчких грађана српског порекла, како би отишли у Европу да бране своју отаџбину и народ. Ја вас као брат молим да нам помогнете!’

Не каже “Петровград.орг” да ли је брат Вилсон помогао, али је зато запретио да ће за “неку наредну причу” оставити да покаже “шта је тек Михајло Пупин урадио за столом мировне конференције у Версају за своје Србе у Банату и државу Срба, Хрвата и Словенаца”.

Потписнику ових редака није се дало на наиђе на ту “неку наредну причу”, тако да је остало непознато шта је све Михаило (а не Михајло!) претходно утаначио са својим школским другом, блиским пријатељем, сабратом, братом Вилсоном. Сасвим сигурно – ништа јер да јесте – комисије оформљене у Конференцији мира не би се србским захтевима ни замајавале. Ни комисије, ни Делегација СХС, ни многи пописивачи, ни бројни састављачи различних меморандума… А ако није претходно, није ни у Версају јер тамо није ни видео стола мировне конференције.

А да заиста није био Вилсонов школски друг, да није са њим био пријатељ, те да се са њим није премного ни познавао, сведочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854-1929), члану Југословенског одбора, писаним 22. септембра 1916. године, у коме и не помиње председника Вилсона, реизабраног на то место као кандидат Демократске странке, већ се позива на неке своје несигурне везе (обећано му је, ако га убеди), са бившим републиканским америчким председником Теодором Рузвелтом (1858-1919):

“У конференцији са г. Теодором Рузвелтом, бившим председником Уједињених Држава, а садашњим вођом републиканске партије, обећано ми је да ће г. Рузвелт а са њиме и цела републиканска партија изјавити преко штампе да је жеља американског народа да се сви Југословени саједине у једну јединствену независну државу. Уверен сам да ће то обећање бити испуњено чим убедим Рузвелта да југословенски народ то заиста и жели”.

Пупин у Паризу

Читамо на једном месту да је Михаило Пупин “боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април – мај 1919)”, те да је “у врло тешкој ситуацији… по питању граница Југославије (која је онда била предалеко од таквог назива – ИП)… лично упутио Меморандум 19. априла 1919. председнику САД, Томасу Вудроу Вилсону… о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније”, а заљубљеници у Пупинову “дипломатију” ( потом и они који верују у све што су једном негде чули или прочитали) куну се како је то “допринело да Вилсон да изјаву, свега три дана касније, о непризнавању Лондонских уговора савезника са Италијом”.

Што ће рећи: за “југословенске” границе исцртане после Великог рата, понајзаслужнији је (ако не и једини заслужан) Михаило Пупин.

А није.

Током априла и маја 1919. године, Пупин је на позив Владе нешто раније успостављеног Краљевства СХС боравио у Паризу, с намером да његовој делегацији помогне у мировним преговорима. Неки Пупинови биографи пренебрегавајући разлику која је, по природи ствари, постојала између надлежности краљевске Владе и овлашћења њених преговарача, записаће, у песничком заносу, како је “мудри Никола Пашић схватио ситуацију и одмах позвао Пупина у Париз, јер витешка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никакве територијалне уговоре. Пупин је одмах дошао у Париз и развио огромну делатност, налазећи се у сталном контакту са Југословенима и Американцима”.

Пишу тако јер нису стигли да прочитају оно што је Павле Хаџи Павловић (1880-1952), многогодишњи најближи сарадник Михаила Пупина, најсигурнији сведок тога чина, написао непосредно по Пупиновом упокојењу:

“Кад ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији мира у Паризу, претседник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919 год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да помогне нашој делегацији у Паризу својом сарадњом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се, рече свом десетогодишњем сталном сараднику, писцу ових редова (Павлу Хаџи Павловићу – ИП), да ће и он поћи с њим у Париз и да се што пре спреми за пут првим бродом у Европу. Због мина није било често бродова. Први брод је ишао 31 марта за Ливерпул и проф. Пупин отплови са својим сарадником, а у Париз стиже преко Лондона-Фолкстона-Булоњ-сир-мер-а 10 априла 1919 год.

Претстављајући се претседнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Мих. Пупин је рекао:

– На каблографски позив претседника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на расположење у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извојевала ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Претседник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у подужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свима стварима које се тичу наших праведних захтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свима важним питањима и, пошто је научио многе ствари које му нису биле познате (курзив ИП), отишао је у хотел Кријон, где је била америчка делегација, и давао је обавештења о нашим оправданим тежњама”. Према писању Милана Јевтића, Пупиновог личног новинара из Америке, после рата уредника у “Банатском гласнику”, “Пупин се обратио свом старом пријатељу пуковнику Хаусу” (а не школском другу и блиском пријатељу Вилсону са којим се, по свој прилици, у Паризу није ни срео!), да му помогне, а овај му је одговорио: “На што год ви наговорите наше стручњаке, ми ћемо пристати”.

У аутобиографији из 1923. године, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу, посветио свега пет редака, како следи:

“Марта 1919. године југословенска делегација на париској мировној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помоћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Пашић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри”. (Пашић је овде назван премијером јер је то он био у време када је Пупин писао, и објавио, свој животопис).

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприноса дипломатском труду делегације Краљевства СХС на париској Мировној конференцији, тумачи новије србске историје са пуно сентименталности уверавају да је тај његов меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конференције у прилог југословенској држави.

Пупин, дакле, уопште не помиње тај “свој” меморандум писан за председника Вилсона или, можда, за водеће личности Мировне конференције, а ни његов секретар Павле Хаџи Павловић не казује о њему иједну реч. И не само да Михаило Пупин не помиње тај “свој” меморандум, он у својој аутобиографији не помиње ни свој “велики допринос” србској ствари на Мировној конференцији. Да га је било, он такво признање не би избегао да помене, нити би то умео избећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да се надугачко и нашироко хвали својом неизмерном физичком снагом, успесима у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад повећања мишићне масе, у великим количинама тестери дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су кубурили са грчким и латинским језиком, или математиком.

Само је записао да је Банат, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној конференцији Румуни “нису могли побити чињеницу да је становиштво Баната србско, нарочито у ономе крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг (Роберт – 1864-1928 – амерички државни секретар – ИП) познавали су ме лично (познавали су га, дакле, а нису били пријатељи, као што то Пупину подмећу његови романтичарски биографи – ИП) и када су од југословенских делегата (а не од њега! – ИП) дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости”.

Кад је у питању “додела” Баната Краљевству СХС, Пупинов допринос србској ствари могао је бити понајвише психолошке природе, али само у очима србске делегације. Јер, што се Баната тиче и његовог разграничења са Румунијом, гранична линија била је исцртана још 6. априла, тако да је Пупинов меморандум од 19. априла био закаснео и, због тога, некористан и неупотребљив. Истога тог 6. априла објављен је и “извештај број 2” у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу “разграничних” послова није било. На страну труд србских чланова делегације на Мировној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Краљевине СХС. (Делегација СХС изложила је своје предлоге Врховном савету Конференције, а француски председник Клемансо назвао је то “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”). Када се ради о осталим границама, граничним питањима и разграничењима (у Маћедонији, према Аустрији и према Италији), Пупинов допринос, ако га је уопште било, могао се свести на подршку оним аргументима којима је србска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Паризу, “пошто… му нису биле познате”.

А шта се из те непознатости испилило, биће представљено у наставку, али само због тога што би се, у нормалним околностима, кад се не би тежило епској распричаности зарад стварања Пупиновог култа, без тог наставка могло.

Скројио границе СХС, а Србији донео Банат”

Београдске Вечерње новости од 29. септембра 2014. године посветиле су Михаилу Пупину (макар тамо био погрешно уписан као Михајло) специјални додатак на осам страница. Борис Субашић који је потписао поменути додатак позивајући се на проф. др Предрага Симића, поставља питање шта би са Краљевином СХС уопште било да се у Паризу није појавио Пупин, близак пријатељ с америчким председником Вудроу Вилсоном. Па Субашић констатује да је “угледни научник убедио врх САД да подржи стварање нове државе Срба, Хрвата и Словенаца”, да су “захваљујући њему (то јест Михаилу Пупину – ИП) у састав Краљевине СХС ушле Далмација, Барања, Банат и добар део Словеније”, да “ни у једној Југославији Пупинове заслуге за стварање те земље нису истицане”, те да се “његово име ретко и спорадично појављује у историјама Србије у Првом светском рату и доцније заједничке државе”. Проширујући таква своја размишљања, Симић и Субашић “откривају” да су “политичари и режимски историчари… помињали (Пупина) само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или прећуткивали његове огромне заслуге за Србију и некадашње заједничке државе, Краљевину СХС и обе Југославије. Међутим, када се сагледају суве чињенице са Версајске мировне конференције после Првог светског рата, лако је уочити да Краљевине СХС вероватно не би било да није било Пупина, а Румунија би вероватно зграбила цео Банат”.

Без обзира на то што је један од Субашићевих циљева да својим читаоцима представи изузетну дипломатску заслугу Пупинову за стварање Краљевства СХС (будуће Краљевине СХС, па Југославије), цела његова прича мора се спотаћи бар на два пута искоришћеној реч “вероватно” у претходној реченици.

Без намере да се овде бавимо Далмацијом и Словенијом, нарочито Бледом, осврнућемо се, можда и мало опширније, само на оно што се тицало разграничења са Маџарском у Барањи и са Румунијом у Банату. Ако се понекад помене и Бачка – биће то не због Пупина (нико се још није “сетио” да му у заслугу припише и Бачку, али, по правилу да онај ко може више – може и мање, ваља му и њу натоварити јер он је, како нас уверавају многи, не само Субашић, “скројио границе СХС”, а у те границе ушла је и Бачка), већ због неизбежне чињенице да се она често помиње у пакету с осталим чега не би било да њега није било.

Треба знати да је све нерешене проблеме у односима с Угарском, нарочито оне које су се тицале нових граница, Краљевство СХС покушало да реши пре Конференције мира, споразумно са својим северним суседом. Са тим циљем, првих дана јануара 1919. године, пуковник Данило Калафатовић (1875-1946) допутовао је у Будимпешту и грофу Михаљу Карољију (1875-1954), маџарском председнику, пренео жеље председника србске владе Стојана Протића да се пре отварања Конференције мира постигне непосредни споразум о свим спорним питањима и да се тако олакшају будући мировни преговори у Паризу. Карољи је прихватио идеју о разговорима, чак и у Београду, али је, баш као да је Угарска била земља-победница, одбио било какву помисао да новом јужном суседу уступи и најмањи део територије под ранијом угарском јурисдикцијом: граничне проблеме треба да решава Конференција мира у Паризу, а његово, Карољијево, јесте да брани целовитост угарске државе.

С обзиром на тако искључив маџарски став, разложним се може сматрати што су србски територијални захтеви прослеђени представницима савезничких држава још пре доласка делегације Краљевства СХС у Париз.

Своје захтеве према Румунији (условљене стањем на терену: србска војска повукла се са линије Оршава-Лугош десетак-петнаест километара на запад, са могућношћу да се, према инструкцијама краљевске владе, ипак повуче још који километар, “до иза равнице или гребена планинског, али даље не”), делегација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Мировне конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, много пре Пупинове појаве, истога дана када је то учинила и румунска делегација. Румуни су захтевали да у основи разграничења буду савезничка обећања дата у тајном уговору пред њен улазак у рат (средином лета 1916), док су Југословени инсистирали на примени етничког принципа. Румуни су тражили цео Банат сматрајући га недељивом целином, а Југословени су били заинтересовани само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном границом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом, док су Југословени на ове две реке гледали само као на спону између становништва исте народносне масе, србске, настањене на њиховим супротним обалама.

Наравно, решење није одмах могло бити нађено (али не због Пупиновог изостанка), те је Врховни савет Конференције формирао посебну комисију и препустио јој да цео проблем изучи и предложи на који начин да се Румунија и Краљевство СХС разграниче. Стога, наредних недеља “југословенска” делегација највише се бавила техничким уобличавањем свога захтева, а добила је и једну прилику да нека допунска објашњења пружи Комисији за територије непосредно. Несумњиво, радило се брзо, тако да су крајем фебруара стручњаци водећих сила у Мировној конференцији већ имали припремљене своје нацрте за будуће разграничење, а 20. марта Пашић је известио регента Александра (1888-1934) да је у Комисији за територијална питања формулисан предлог да Србији припадну Вршац, Бела Црква и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији.

Петнаестак дана касније, 6. априла, објављен је извештај о разграничењу у коме је прихваћен став да Банат јесте предмет југословенско-румунског спора, али ће он, Банат, ипак бити подељен између Краљевства СХС, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су “с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би представљала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног привредног живота. Међутим нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (population yougo-slave), које је најтешње повезано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Банат поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Румуна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Упоредо с тим, настојало се наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до поделе саобраћајница. Најзад, комисија се залагала да се мањине, било на којој страни да остану, морају реципрочно заштитити сагласно одредбама Друштва народа”.

Предлог за разграничење Краљевства СХС са Румунијом, онакав како је дефинисан 6. априла, нашао се пред Врховним саветом Конференције о миру 1. августа 1919. године, о чему је Делегација Краљевства СХС 20. јуна званично била извештена нотом генералног секретаријата Мировне конференције. За ову прилику, Комисија је размотрила и три накнадна србска захтева, али их је све одбацила: аргументи о србској већини у Базјашу нису били убедљиви, србским власништвом у шумама Клисуре могу се касније бавити заинтересоване стране непосредно, а евентуално друкчије разграничење од Жомбоље до Модоша (Јаше Томића), зарад прилагођавања потреба постојећег хидротехничког система и саобраћаја између Вршца и Кикинде може се решавати у комисији за режим лука, водених путева и железница.

Румуни су таквом одлуком Врховног савета Конференције мира били незадовољни, те су се “наоштрили” да узму цео Банат. Влада Краљевства СХС, 22. августа, упознала је Конференцију са румунским расположењем, па је преко своје Делегације у Паризу затражила од савезничких влада да своје војне снаге поставе испред румунских, како би се евентуални румунски напад протумачио као напад на савезнике. У међувремену, Грци и Чеси понудили су војну помоћ Краљевству СХС, али је затегнутост одједном нестала: ратнички расположена румунска влада поднела је оставку, а њеној наследници није било до противљења достигнутој линији. Банатско питање престало је, тако, да се потрже, а новоуспостављени односи између двају суседа омогућили су да се крају приведе расправа о разграничењу заснованом на потребама хидротехничког система и железничког саобраћаја од Вршца до Кикинде: Краљевство СХС уступило је Румунима Жомбољу, Жам, Чорду, Стари Беб, и Пусту Керестур, као и ненасељену дунавску аду Молдаву, а за узврат добило је Модош (Јашу Томић), Пардањ (између двају светских ратова Нинчићево, данас Међу), Шурјан, Велики Гај, Криву Бару и дунавске аде Оградину и Плевишевицу. Краљевству СХС припало је још и 1.203 хектара земље дуж границе: у Мокрину 569, у Великом Гају 102, у Кларији (Радојеву) 418 и Шурјану 114. После тога, Народна скупштина СХС могла је 4. марта 1924. године изгласати закон о разграничењу са Румунијом.

На крају, из многобројних контаката које су чланови Делегације Краљевства СХС током прве половине марта 1919. године имали с америчким, француским и енглеским стручњацима, било је видљиво да се разграничној проблематици приступало веома студиозно, мада се понекад лако наслућивала и њихова спремност на уступке. Ово се нарочито односило на наговештаје да би Италија подржала неке србске захтеве на истоку, уколико би се тиме помогло да спласну србски интереси на јадранској обали.

И све то, од почетка до краја, без Михаила Пупина кога безбројни “зналци” упорно “окривљују” за нешто што “нит је јео, нити мирисао”.

По правилу да ако му ни име не знају – Пупин је Михаило, а не Михајло – не морају знати ни оно остало.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!