Ilija Petrović: Kralju Nikoli bliži Beč od Beograda
SRBIJA I CRNA GORA ULAZE U VELIKI RAT
Mobilizacija na srbskoj strani
Srbija tek izašla iz dvaju balkanskih ratova, ekonomski i vojno još neoporavljena, krajem jula 1914. godine ponovo se našla u ratnom vihoru. Mobilizacija njene vojske objavljena je Kraljevim ukazom, iste večeri kad je odgovor na ultimatum uručen austrijskom poslaniku u Beogradu, generalu Vladimiru Rudolfu Gizlu fon Gislingenu koji ga je, i ne videvši dobro šta u njemu piše, ocenio neprihvatljivim. U neposrednoj vezi sa tim, srbska vlada je, posebnim manifestom od 25. jula 1914. godine, poručila narodu da samo mobilisanima pripada obaveza da ratuju: „Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost, a građanima koji nisu pozvani pod zastavu, savetujemo da ostanu kod svojih domova i mirno rade svoje poslove“ (Adam Stošić, Veliki dani Srbije 1914-1918, Beograd 1994, 43).
Mesec dana po atentatu u Sarajevu, regent Aleksandar Karađorđević objavio je ratni proglas u kome je stajalo, između ostalog, da je na „našu Srbiju nasrnulo veliko zlo“, da je Austrougarska objavila rat Srbiji, da je njegova vlada „htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austro-ugarskoj Vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država“, zbog čega je on bio „prinuđen pozvati sve (svoje) drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku“, ne bi li uspeli da odbrane „svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme“.
Srbija je, dakle, u rat ušla jer joj telegrafska poruka austrougarskog ministra spoljnih poslova Leopolda Berhtolda od 28. jula da se „Austrougarska, dakle, od ovog trenutka smatra u ratu sa Srbijom“, nije ostavljala drukčiji izbor.
Zbog toga što je velik broj obveznika bio zauzet skupljanjem letine, ili se za poslom našao izvan mesta svog stanovanja, neki čak i u inostranstvu, odziv na mobilizaciju bio je prva dva dana slab. „Snabdevanje obveznika materijalnom spremom išlo je vrlo teško, jer je ista u prošlim ratovima bila iscrpljena, a nova se nije mogla u tako kratkom vremenu napraviti… Velika je oskudica bila u oružju, municiji, sanitetskoj i inžinjeriskoj opremi, naročito za nove formacije. Ono pak što se imalo nije bilo u najboljem stanju, jer je u ranijim ratovima iskvareno ili utrošeno, a nije se imalo vremena opraviti ili novo nabaviti. Pa ipak, i pored svih ovih teškoća, može se reći da je mobilizacija srpske vojske tekla brzo i u zadovoljavajućem redu, što se ima blagodariti iskustvu iz minulih ratova i velikom patriotizmu srpskog naroda“ (Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1927, knjiga prva, 29-30).
Srbska vojska mobilisana je do 30. jula, a posle njene koncentracije izvedene od 31. jula do 9. avgusta 1914. godine, oko 250.000 boraca raspoređeno je u operativnu vojsku a još 150.000 u pozadinu, delom u kadrovske pukove, delom u obezbeđenje prema granicama s Arbanijom i Bugarskom (Vojna enciklopedija 1-10, drugo izdanje, lat., Beograd 1970-1975, knjiga 9, 277). Na mobilizacijska mesta stigao je i velik broj onih na koje srbska Vrhovna komanda u tom trenutku nije računala. Od njih je tada formirano šest prekobrojnih pukova označenih rednim brojevima od Prvog do Šestog, s oko 25.000 boraca (Veliki rat Srbije…, knjiga I, 84, 94-99, 246). Kako se u vojnoj literaturi više puta sreće Drugi prekobrojni puk u sastavu Kombinovane divizije, puk koji se razlikuje od Drugog prekobrojnog puka trećeg poziva u Užičkoj vojsci, to bi značilo da je prekobrojnih pukova bilo sedam, s ukupno oko 30.000 prekobrojnih ratnika, odnosno dobrovoljaca.
Kralj Nikola „potpuno solidaran“
Crnoj Gori, barem sa mobilizacijskog gledišta, trebalo je svega tri dana da stane uz Srbiju. Učinjeno je to 28. jula, ukazom kralja Nikole „o mobilizaciji cjelokupne crnogorske vojske“ (Novica Rakočević,Crna Gora u Prvom svjetskom ratu 1914-1918, Podgorica 1997, 34), iz čega je Šerbo Rastoder izračunao da je „Crna Gora mobilisala cjelokupno raspoloživo ljudstvo za vojsku (47.000 vojnika), tako da će kasnije popunjavanje i proširenje vojnih formacija biti gotovo nemoguće“ (Ž. Andrijašević, Š. Rastoder, Istorija Crne Gore od najstarijih vremena do 2003, lat., Podgorica 2006, 285). U tom je pogledu, s ukupno 35.000 mobilisanih, Vojna enciklopedija (knjiga 9, 277) bila nešto skromnija; možda bi se i ona malo „primakla“ Rastoderu da „vlada NJ. V. kralja Nikole, sastavljena iz dvorskih kreatura i beskičmenjakovića iz naroda, pokorna služavka dinastije, čim je objavila rat Austriji“ nije „oslobodila vojne obaveze i zadržala u svojoj službi čitav činovnički aparat. A to je, u jednoj zemlji gde su činovnici predstavljali skoro svu narodnu inteligenciju, značilo obezglavljenje naroda. To je značilo deobu i narodne Crne Gore. Dok je inteligencija u Srbiji bila zajedno s narodnim masama, duša srpske vojske, inteligencija je u Crnoj Gori bila privezana za državna nadleštva i tako besposličarila i dremala po raznim crnogorskim varošicama. Vladin je cilj bio da stvori jednu raspojasanost u zemlji i u tome je, mora joj se priznati, potpuno bila uspela“ (Stevo Bogdanović, Kako je Crna Gora zavedena za Goleš planinu, Beograd 2010, 12-13). Doda li se tome i stručna spremnost crnogorskih komandanata, slika će biti jasnija: knjaz Petar, sin kralja Nikole, „koji se za dve godine redovnog pohađanja berlinskih kafešantana (kafana koje su lezilebovićima pružale priliku da uz piće i pevačice lagodno provode svoje vreme – IP) ‘usavršio’ u vojničkoj struci; vojvoda Đuro Petrović, kraljev rođak, sa spremom najobičnijeg crnogorskog seljaka; serdar Janko Vukotić, kraljičin rođak, koji se dve godine učio okretati u jednoj talijanskoj podoficirskoj školi; brigadir Jovo Bećir, kraljev plemenik, sa istom spremom; serdar Mašan Božović, iz Stijene Piperske, najnoviji crnogorski serdar, koji je dobio serdarstvo za ‘zasluge’ koje je učinio Crnoj Gori kao ministar vojni u Vukotićevom kabinetu, sa istom vojničkom spremom“ (Isto, 60).
Na dan kad je objavljena mobilizacija, „izašlo je vanredno izdanje ‘Glasa Crnogorca’ koje je pored proklamacije donijelo i izmijenjene depeše-poruke između regenta Srbije Aleksandra i kralja Nikole. Kralj Nikola je javio regentu Srbije, svom unuku, da se potpuno solidariše sa stavom Srbije u odbranu pravedne stvari i sjajne budućnosti srpskog naroda“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 34)
Sa tim u vezi, Mihailo Gavrilović, srbski poslanik na Cetinju, istoričar, javio je svojoj vladi da je „večeras počela mobilizacija – biće gotova za četiri dana“, što je Nikoli Škeroviću bilo dovoljno da zaključi kako je „Crna Gora, zvanično, beskompromisno, unaprijed izjavila solidarnost sa stavom Srbije“ (N. P. Škerović, Crna Gora za vrijeme Prvog svjetskog rata : Odnosi sa Srbijom. – Kapitulacija, Beograd/Podgorica 2004, 13). Naravno, teško je pretpostaviti šta bi mu to značilo „unaprijed“.
Prvog avgusta 1914. godine, crnogorska Narodna skupština donela je odluku da se s Austrougarskom uđe u rat, ali je kralj Nikola, mada se glavnina crnogorske vojske već nalazila na granici, objavio rat tek šest dana kasnije. Učinio je to malo iz porodičnih razloga (da mu se iz inostranstva vrate neki članovi porodice) a malo u iščekivanju da vidi hoće li u rat ući Rusija i Francuska. Sve to protivreči tvrdnjama mnogih „da je zvanična Crna Gora od prvog dana stala nepokolebljivo na stranu Srbije“, tako da je Rakočević s razlogom konstatovao, „da nema mjesta ovoj kategoričnosti“ jer se „kralj Nikola kolebao“, delom i zbog dinastičkih razloga.
O „dinastičkim razlozima“, što uključuje i brigu za povratak iz inostranstva nekih članova „kuće vladajuće“, pisao je Mićun Pavićević:
„Nasljednika Danila zatekla je objava rata u njegovoj tazbini u Maklenburgu, u Njemačkoj. Nije se požurio kući, da se kao budući vladar Crne Gore stavi na čelo vojske. Tek poslije dva mjeseca došao je na Cetinje sa ženom Jutom-Milicom i odmah se javio na liječnički pregled. U ‘Glasu Crnogorca’ objavljen je ljekarski bilten, da se visoki bolesnik mora podvrći operaciji na strani radi opasnoga slučaja oboljenja slijepoga crijeva. Odlazak je bio hitan. Sa fronta je povučeno sedamdeset vojničkih konja i mazgi, na kojima su, iz njegovih dvorova na Cetinju i Baru, prenesene do željeznice u Mitrovici (Kosovskoj – IP) najskupocenije stvari. Srpske vojne i građanske vlasti izlazile su od Mitrovice do Đevđelije, da pozdrave visokoga bolesnika, ali on se na prozoru nije ni pojavljivao. Kad je stigao u Solun, bolest je krenula na bolje, pa je odmah mogao nastaviti put u Atinu, u goste kralju Konstantinu i njegovoj ženi Sofiji, sestri njemačkog cara. Odatle je neumorno putovao po Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj, da pridobije Centralne sile za plan svoje dinastije: zaseban mir s neprijateljem“ (M. Pavićević, Navedeno delo, 332-333).
Bilo je u tome otezanju i vandinastičkih razloga, a njih je obrazložio Risto Popović, ministar finansija i „kasnije, član kapitulacione vlade“:
„Kad je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, Crna Gora je uzavrela kao kazan. Da se vlada nije odazvala narodnoj želji, da se nismo poveli za Srbijom, htelo je doći do unutrašnjih pokolja, do toga, da Crna Gora ostane bez Crnogoraca. Crnogorci bi u masama prelazili granicu i prijavljivali se u Srbiji kao dobrovoljci. A to je bilo opasno, vrlo opasno. Mi dakle nismo bili gospodari situacije. Poveli smo se za događajima, koji su nas primorali da i mi, zvanično, objavimo rat Austriji“ (St. Bogdanović, Navedeni rad, 11).
Kralju Nikoli bliži Beč od Beograda
Mada u poruci koju je kralj Nikola uputio regentu Aleksandru stoji da „ponos srpskog plemena nije dopustio da se dalje ide u popuštanju“, da su „slatke žrtve koje se podnose za pravdu i nezavisnost narodnu“, te da su „moji Crnogorci već spremni na granici da ginu u odbrani Naše nezavisnosti“, major Gustav Hubka, austrougarski vojni ataše na Cetinju, reći će da je „ovaj kraljev odgovor… veoma oprezno stilizovan, jer da u njemu nema riječi o bezuslovnoj saradnji u borbi na život i smrt“, a da je ukaz o mobilizaciji, valjda zbog toga što je „na Cetinju vladala velika potištenost i utučenost… u prvom redu objavljen sa ciljem da bi se umirilo velikosrpsko raspoloženje jednog dijela naroda u zemlji“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 34-35).
Nije bez značaja navesti i podatak da su i „kralj Nikola i crnogorska vlada bili odlučni protivnici manifestovanja javnog nezadovoljstva protiv Austro-Ugarske (u danima i nedeljama posle atentata u Sarajevu, zbog masovnog progona srbskog življa po celom austrougarskom carstvu – IP), želeći da time moćnom susjedu stave do znanja da je Crna Gora živo zainteresovana za očuvanje mira i održavanje dobrih odnosa sa njim“, ali ni podatak, od izuzetnog interesa za kralja Nikolu, da su se „u demonstracijama na Cetinju i antiaustrougarskoj propagandi naročito isticale pristalice ujedinjenja sa Srbijom. Ovakav stav kraljev bio je u opreci sa željom većine naroda, koji je hteo da manifestuje svoje ogorčenje protivu antisrpskih demonstracija u Austro-Ugarskoj, progona Srba u Bosni i Hercegovini i ratnohuškačkog pisanja austrougarske štampe“ (N. Rakočević, Isto, 27-28).
Radilo se, zapravo, o trudu i kralja Nikole i crnogorske vlade (koja je ponajpre iskazivala Kraljeve želje) da iz novonastalih odnosa nešto izvuku za Crnu Goru. A to „nešto“ značilo je da Crna Gora, uz vladinu i kraljevu odluku da zadrži „strogu neutralnost“, očekuje bar dve stvari:
Prvo, „položaj kralja Nikole i crnogorske vlade bio bi veoma pojačan kada bi Austro-Ugarska dala izjavu da rat sa Srbijom nema osvajački karakter“, i
Drugo, da Austrougarska garantuje Crnoj Gori teritorijalno proširenje „koje bi joj omogućilo da dalje ostane samostalna u odnosu na ostale balkanske države, u prvom redu da bude potpuno nezavisna od Srbije“ (N. Rakočević, Isto, 35).
Ta „potpuna nezavisnost“ bila je predmet vrlo žive aktivnosti bečke diplomatije, budući da „u Beču ni poslije objave rata Srbiji nijesu gubili nadu da će Crnu Goru privoljeti da zadrži neutralnost i na taj način je odvojiti od Srbije“. Iz instrukcija koje je Berhtold 31. jula uputio poslaniku na Cetinju Eduardu Otu „vidi se da je vojni ataše Hubka smatrao da će crnogorska vlada uspjeti da Narodnu skupštinu privoli da donese odluku o neutralnosti“ ukoliko Austro-Ugarska pruži Crnoj Gori ne samo tražene garancije nego i „dovoljnu finansijsku pomoć“.
„Dovoljna pomoć“, vredna 300.000 kruna, uvedena je u diplomatsku igru ne bi li „austrougarska vlada pokušala da riješi incident u vezi s nasilnom evakuacijom crnogorskih porodica iz Kotora“. Novac je stigao u Kotor, ali je tu, navodno po odluci lokalnih vlasti, kotorskih, zadržan, da bi tek „po naređenju iz Beča (bio) Crnoj Gori uručen… (kako bi se izbegle) sve mjere koje bi mogle pobuditi ma kakvu sumnju u dobro raspoloženje Austro-Ugarske prema Crnoj Gori“ (N. Rakočević, Isto, 36).
O stvarnoj nameni toga novca i o njegovom „putu“ do krajnjeg korisnika ostavio je svedočanstvo pukovnik Lazar Rašović, u to vreme isledni sudija crnogorske vojske:
„U danima, kada se mala Srbija uhvatala u koštac sa velikim sjevernim susjedom, spremao joj se iza leđa iznenadan udarac. Austro-Ugarska je pripremala bunu u Albaniji. Ali, kako je direktna veza između Beča i Skadra, gdje se nalazio austro-ugarski konzul i drugi agenti, bila prekinuta, nastale su teškoće u izvođenju ovoga plana. I tu je Cetinje uzelo ulogu posrednika. Austro-ugarski konzul u Skadru trebao je za svoje propagandističke svrhe novaca, a iz Beča ih nije mogao dobiti. Obratio se Cetinju. I ovo se naravno odazvalo odmah. Blagajnik Crnogorske Banke Đurašković odnio je austro-ugarskom konzulu u Skadar 300.000 (tri stotine hiljada) kruna u zlatu. Ovaj novac imao je da se baci među vođe arnautskih plemena i da se pomoću njih digne ustanak u Albaniji, koji će veliki dio srpske vojske povući na jug i na taj način oslabiti sjeverni front…
Indiskrecijom crnogorskog konzula u Skadru Alekse Martinovića ova je stvar izašla na javnost. Počelo se o tome po Cetinju šuškati. Blagajnik bančin Đurašković, kad je za to čuo, odmah je potražio konzula Martinovića, koji se tada bavio na Cetinju, i napao ga, zadavši mu nekoliko udaraca štapom po glavi. Ozlojeđen ovim napadom Martinović je, i ako pasivna priroda, gotov bio otkriti cijelu stvar. Ali su iz dvora odmah stvar zabašurili. Da bi uvrijeđenom Martinoviću dali satisfakciju, ataširali su ga kao pratioca nasledniku Danilu (najstarijem kraljevom sinu – IP), koji je tih dana polazio u inostranstvo“ (Lazar Rašović, Crna Gora u Evropskom ratu, Sarajevo 1919, 28-30).
Brižnici za crnogorsku neutralnost
Da kralja Nikolu i crnogorsku vladu nije uopšte interesovalo šta će se dešavati sa Srbijom, kazuju i razgovori crnogorskog ministra spoljnih poslova Petra Plamenca s Eduardom Otom, i prepiska koju je Oto vodio sa svojim ministrom Berhtoldom oko pitanja da li će Crna Gora, u skladu sa svojim zahtevima Austrougarskoj, ostati neutralna. Plamenac je, naime, 30. jula rekao Otu „da pitanje stava Crne Gore još nije prečišćeno u vladi i da o tome treba još konačno govoriti s kraljem. Međutim, u svoje ime, Plamenac je ponovo rekao Otu da postoji mogućnost da Crna Gora zadrži neutralnost, ali samo uslovno: samo dotle dok Rusija ostane neutralna. ‘Ako bi Rusija aktivno sudjelovala i ušla u rat, Crna Gora, u principu, moraće apsolutno sudjelovati, ali će, u praksi, nastojati da izbjegne ovu obavezu na taj način, što će ukazati na svoju situaciju, koja joj čini nemogućim vođenje rata“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 37).
Uistinu, i kralj i vlada (a vlada je to bila samo nominalno, vlada je bio Kralj) samo su tvrdili pazar jer se „opozicija već pripremila da u Skupštini iznese predlog o bezuslovnom učešću Crne Gore u ratu protiv Austro-Ugarske“, i jer se već prethodnih pet dana znalo šta će se dalje dešavati. „Dvadeset šestog jula kralj je dobio telegram od kćerki iz Rusije i njegovog zeta velikog ruskog kneza Nikole Nikolajeviča (Romanova). Preporučivali su mu da Crna Gora odmah mobiliše vojsku. Sjutradan su kralj i ministar spoljnih poslova dobili telegram i od ruskog ministra spoljnih poslova Sazonova (Sergeja Dmitrjeviča). Sazonov je poručivao da Rusija ne može ostati ravnodušna prema sudbini Srbije, ako ovu napadne Austro-Ugarska. On je kralju Nikoli skrenuo pažnju da opšti interesi nalažu veću saradnju Crne Gore sa Srbijom i da to mora učiniti. Saradnja sa Srbijom biće uslov i za dalje odnose Rusije prema Crnoj Gori“ (L. Rašović, Navedeni rad, 37).
O ponečemu što se sa kraljem Nikolom i crnogorskom vladom dešavalo i godinu-dve ranije, zapis je ostavio i Lazar Rašović. „Kada je svršen balkanski rat i kada su se braća iz dvije slobodne srpske zemlje sastala na oslobođenom Kosovu, narod u Crnoj Gori plivao je od radosti… Čim je izvršena demobilizacija i narod se povratio svojim domovima… izašla je naredba vlade na Cetinju, da niko ne može bez pasoša preći u Srbiju. Pograničnim vlastima data su najstroža upustva u ovom pogledu. I zaista u kratko vrijeme je svaki saobraćaj sa Srbijom prekinut… Sa zvanične strane se počelo uvjeravati, da ‘formalno’ odvajanje Srbije od Crne Gore diktiraju obziri spoljne politike. Uvjeravalo se, da Austro-Ugarska ne bi dozvolila spajanja Crne Gore sa Srbijom… ali svakako naredba o pasošima, sprečavanje đacima, da se školuju u Srbiji i osnivanje crnogorskog poslanstva u Beogradu, koje je imalo da štiti ‘crnogorske interese’ u Srbiji nije bilo diktovano ovim razlozima… Opasnost sa strane austrijske i njemačke politike… dala je cetinjskim političarima mogućnost da paradiraju sa svojim idejama o ujedinjenju, dok u stvari nikad nijesu kidali tradicionalne odnose sa Bečom. Ali došao je rat sa Austro-Ugarskom, koji je na javu iznio potajni rad cetinjske politike… (i istinu da je kralj Nikola) i dalje ostao vjerni prijatelj Beča, s kojim ni u najkritičneje doba rata nije prekidao veze“ (Isto, 5-8).
S jedne strane, dakle, Austrougarska, a sa druge Italija vrlo zainteresovana za crnogorsku neutralnost u srbsko-austrijskom sukobu, posebno zbog Lovćena koji je „u vojnim i diplomatskim krugovima Italije smatran ključem Jadranskog mora. Onaj ko ima Lovćen taj ima prevlast u Jadranskom moru… Dok se on nalazi u rukama vojnički slabe Crne Gore, nije opasan po interese Italije na Jadranu. Ali da ga prepusti Austro-Ugarskoj – Italija na to nije bila spremna. Beč je bio upozoren da bi napad na Lovćen izazvao neprijate ljstvo Italije prema Austro-Ugarskoj.
Italija se čak obraćala i na Petrograd: da on kralja Nikolu privoli da zadrži neutralnost, a ako se u tome ne uspije – da se (Crna Gora) tijesno veže sa Srbijom“. U neposrednim kontaktima bečke i rimske diplomatije došlo se do austrougarskog obećanja da ona „neće preduzimati vojne operacije na Lovćen i da je Vrhovna komanda (austrougarska) dobila od vlade naređenje da Lovćen ispusti iz svojih ratnih planova. Austro-Ugarska je čak bila obećala da (njena) vojska neće prelaziti na crnogorsku teritoriju ni ukoliko je Crna Gora bude napala. Ova saopštenja umirila su italijansku vladu i ona je izjavila da će na Cetinju preduzeti diplomatske korake da Crna Gora zadrži neutralnost“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 38).
„Ogorčenjem“ protiv neutralnosti
Od diplomatskih koraka ništa, pošto je crnogorska Narodna skupština, u svom vanrednom zasedanju održanom 1. avgusta 1914. godine, usvojila rezoluciju kojom, „dajući izraza svom opravdanom ogorčenju protivu austrougarskih upravljača i protestujući protiv iznenadnih prepada na bratsku nama Srbiju i protivu nečuvenog gonjenja naše jugoslovenske braće, najodlučnije poziva Kraljevsku Vladu da na ta nasilja i nametnuti nam rat odgovori ratom!“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 39-40).
Rakočeviću je ostalo samo da konstatuje da je odluka da se uđe u rat s Austrougarskom „bila pravilna“, da je donesena bez dvoumljenja „jer je rat za Crnu Goru i Srbiju bio odbrambeni – oslobodilački“, ali neće propustiti da, u napomeni, navede izjavu jednog od tadašnjih narodnih poslanika (datu maja 1940) da je crnogorska vlada bila protiv ulaska u rat: oružje kojim je crnogorska vojska raspolagala bilo je nevredno a nije bilo dovoljno municije, odeće i hrane. Vlada je jedino predlagala „da vojska izađe na granicu, ali da je ne prelazi i ne vrši napad dok austrougarska vojska ne bude napala“. I navešće da su i Austrougarska i Italija narednih pet dana nastojale da Crnu Goru privole na neutralnost, svaka iz svojih razloga; ona prva da bi sve svoje snage mogla usmeriti protiv Srbije a druga u ubeđenju da će se Lovćen i dalje nalaziti u slabim crnogorskim rukama. Ako je, posle toga, kralju Nikoli ostalo samo da objavi rat Austrougarskoj, učinio je to ne da bi se „solidarisao sa Srbijom, a pogotovo ne na samom početku krize; on se solidarisao sa silama Antante, jer je u njima vidio garanciju interesa svoje dinastije“ (Isto, 46).
Solidarisanje sa Srbijom bilo je za njega mislena imenica, uprkos tome što se „onda, nacionalno pitanje u Crnoj Gori nije postavljalo“, što „niko u Crnoj Gori nije poricao da su Crnogorci i Srbi jedan isti narod“ i što je, bez obzira na „dosta jaku državno-pravnu tradiciju“ (koja u Brdima, odskora pripojenim Crnoj Gori, nije stigla ni da se ukoreni), „termin crnogorski narod onda označavao samo regionalno obilježje, a ne nikako nacionalno“ (Isto, 44).
Da se Brđani ni u teritorijalnom pogledu nisu bili svikli na pripadnost Crnoj Gori (do 1905. godine ta se država nazivala Crna Gora i Brda), svedoči i Mićun Pavićević opisujući jedan sukob kralja Nikole s Avrom Cemovićem iz Vasojevića, sukob koji je, barem u tom trenutku, okončan Avrovim rečima: „Nemoj, gospodaru, da se svađamo, jer ako se stanemo dijelit, viša (veća – IP) će moja država bit od tvoje, makar jedan čeperak“ (razmak između vrhova palca i kažiprsta, pedalj). Kako je, nedugo iza toga, Avro umro, u narodu se govorilo da je otrovan“ (M. Pavićević, Na prelomu – Istorijski roman – Od Pohare Kuča do ujedinjenja 1918, Beograd 2016, 326).
Strah od istine
Mimo toga, na kraj ove pričice valja preneti dvadesetak reči koje na nesumnjiv način svedoče o neskrivenom kukavičluku srbskih istoričara od karijere. Iako je za poglavlje „Pokušaj Austro-Ugarske da odvoji Crnu Goru od Srbije“, u glavi prvoj svoje knjige, dr Novica Rakočević dobrim delom koristio prepisku (izveštaje) austrougarskih diplomata pohranjenu u bečkom arhivskom fondu Ostereich Ausspolitik von der bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsauschruch 1914, on će, „ničim izazvan“, tu arhivsku građu proglasiti sumnjivom:
„Ne raspolažemo podacima koji bi potvrdili tačnost izveštaja austrougarskih predstavnika na Cetinju o njihovim razgovorima sa kraljom Nikolom i ministrom spoljnih poslova Crne Gore Petrom Plamencem“ (N. Rakočević, Navedeno delo, 42).
Ovo valjda kao opravdanje, ili žalopojka, što o tome nisu sačuvani zvučni snimci, ili njihovi transkripti, ili pisane izjave barem dvojice podobnih svedoka iz neke od cetinjskih mesnih zajednica.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
