Илија Петровић: Краљу Николи ближи Беч од Београда

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА УЛАЗЕ У ВЕЛИКИ РАТ

Мобилизација на србској страни

Србија тек изашла из двају балканских ратова, економски и војно још неопорављена, крајем јула 1914. године поново се нашла у ратном вихору. Мобилизација њене војске објављена је Краљевим указом, исте вечери кад је одговор на ултиматум уручен аустријском посланику у Београду, генералу Владимиру Рудолфу Гизлу фон Гислингену који га је, и не видевши добро шта у њему пише, оценио неприхватљивим. У непосредној вези са тим, србска влада је, посебним манифестом од 25. јула 1914. године, поручила народу да само мобилисанима припада обавеза да ратују: “Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима који нису позвани под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове” (Адам Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, 43).

Месец дана по атентату у Сарајеву, регент Александар Карађорђевић објавио је ратни проглас у коме је стајало, између осталог, да је на “нашу Србију насрнуло велико зло”, да је Аустроугарска објавила рат Србији, да је његова влада “хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изишла у сусрет аустро-угарској Влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава”, због чега је он био “принуђен позвати све (своје) драге и храбре Србе под српску тробојку”, не би ли успели да одбране “свом снагом своје огњиште и српско племе”.

Србија је, дакле, у рат ушла јер јој телеграфска порука аустроугарског министра спољних послова Леополда Берхтолда од 28. јула да се “Аустроугарска, дакле, од овог тренутка сматра у рату са Србијом”, није остављала друкчији избор.

Због тога што је велик број обвезника био заузет скупљањем летине, или се за послом нашао изван места свог становања, неки чак и у иностранству, одзив на мобилизацију био је прва два дана слаб. “Снабдевање обвезника материјалном спремом ишло је врло тешко, јер је иста у прошлим ратовима била исцрпљена, а нова се није могла у тако кратком времену направити… Велика је оскудица била у оружју, муницији, санитетској и инжињериској опреми, нарочито за нове формације. Оно пак што се имало није било у најбољем стању, јер је у ранијим ратовима искварено или утрошено, а није се имало времена оправити или ново набавити. Па ипак, и поред свих ових тешкоћа, може се рећи да је мобилизација српске војске текла брзо и у задовољавајућем реду, што се има благодарити искуству из минулих ратова и великом патриотизму српског народа” (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1927, књига прва, 29-30).

Србска војска мобилисана је до 30. јула, а после њене концентрације изведене од 31. јула до 9. августа 1914. године, око 250.000 бораца распоређено је у оперативну војску а још 150.000 у позадину, делом у кадровске пукове, делом у обезбеђење према границама с Арбанијом и Бугарском (Војна енциклопедија 1-10, друго издање, лат., Београд 1970-1975, књига 9, 277). На мобилизацијска места стигао је и велик број оних на које србска Врховна команда у том тренутку није рачунала. Од њих је тада формирано шест прекобројних пукова означених редним бројевима од Првог до Шестог, с око 25.000 бораца (Велики рат Србије…, књига И, 84, 94-99, 246). Како се у војној литератури више пута среће Други прекобројни пук у саставу Комбиноване дивизије, пук који се разликује од Другог прекобројног пука трећег позива у Ужичкој војсци, то би значило да је прекобројних пукова било седам, с укупно око 30.000 прекобројних ратника, односно добровољаца.

Краљ Никола “потпуно солидаран”

Краљ Никола Петровић

Црној Гори, барем са мобилизацијског гледишта, требало је свега три дана да стане уз Србију. Учињено је то 28. јула, указом краља Николе “о мобилизацији цјелокупне црногорске војске” (Новица Ракочевић,Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Подгорица 1997, 34), из чега је Шербо Растодер израчунао да је “Црна Гора мобилисала цјелокупно расположиво људство за војску (47.000 војника), тако да ће касније попуњавање и проширење војних формација бити готово немогуће” (Ж. Андријашевић, Ш. Растодер, Историја Црне Горе од најстаријих времена до 2003, лат., Подгорица 2006, 285). У том је погледу, с укупно 35.000 мобилисаних, Војна енциклопедија (књига 9, 277) била нешто скромнија; можда би се и она мало “примакла” Растодеру да “влада Њ. В. краља Николе, састављена из дворских креатура и бескичмењаковића из народа, покорна служавка династије, чим је објавила рат Аустрији” није “ослободила војне обавезе и задржала у својој служби читав чиновнички апарат. А то је, у једној земљи где су чиновници представљали скоро сву народну интелигенцију, значило обезглављење народа. То је значило деобу и народне Црне Горе. Док је интелигенција у Србији била заједно с народним масама, душа српске војске, интелигенција је у Црној Гори била привезана за државна надлештва и тако беспосличарила и дремала по разним црногорским варошицама. Владин је циљ био да створи једну распојасаност у земљи и у томе је, мора јој се признати, потпуно била успела” (Стево Богдановић, Како је Црна Гора заведена за Голеш планину, Београд 2010, 12-13). Дода ли се томе и стручна спремност црногорских команданата, слика ће бити јаснија: књаз Петар, син краља Николе, “који се за две године редовног похађања берлинских кафешантана (кафана које су лезилебовићима пружале прилику да уз пиће и певачице лагодно проводе своје време – ИП) ‘усавршио’ у војничкој струци; војвода Ђуро Петровић, краљев рођак, са спремом најобичнијег црногорског сељака; сердар Јанко Вукотић, краљичин рођак, који се две године учио окретати у једној талијанској подофицирској школи; бригадир Јово Бећир, краљев племеник, са истом спремом; сердар Машан Божовић, из Стијене Пиперске, најновији црногорски сердар, који је добио сердарство за ‘заслуге’ које је учинио Црној Гори као министар војни у Вукотићевом кабинету, са истом војничком спремом” (Исто, 60).

На дан кад је објављена мобилизација, “изашло је ванредно издање ‘Гласа Црногорца’ које је поред прокламације донијело и измијењене депеше-поруке између регента Србије Александра и краља Николе. Краљ Никола је јавио регенту Србије, свом унуку, да се потпуно солидарише са ставом Србије у одбрану праведне ствари и сјајне будућности српског народа” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 34)

Са тим у вези, Михаило Гавриловић, србски посланик на Цетињу, историчар, јавио је својој влади да је “вечерас почела мобилизација – биће готова за четири дана”, што је Николи Шкеровићу било довољно да закључи како је “Црна Гора, званично, бескомпромисно, унапријед изјавила солидарност са ставом Србије” (Н. П. Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата : Односи са Србијом. – Капитулација, Београд/Подгорица 2004, 13). Наравно, тешко је претпоставити шта би му то значило “унапријед”.

Првог августа 1914. године, црногорска Народна скупштина донела је одлуку да се с Аустроугарском уђе у рат, али је краљ Никола, мада се главнина црногорске војске већ налазила на граници, објавио рат тек шест дана касније. Учинио је то мало из породичних разлога (да му се из иностранства врате неки чланови породице) а мало у ишчекивању да види хоће ли у рат ући Русија и Француска. Све то противречи тврдњама многих “да је званична Црна Гора од првог дана стала непоколебљиво на страну Србије”, тако да је Ракочевић с разлогом констатовао, “да нема мјеста овој категоричности” јер се “краљ Никола колебао”, делом и због династичких разлога.

О “династичким разлозима”, што укључује и бригу за повратак из иностранства неких чланова “куће владајуће”, писао је Мићун Павићевић:

“Насљедника Данила затекла је објава рата у његовој тазбини у Макленбургу, у Њемачкој. Није се пожурио кући, да се као будући владар Црне Горе стави на чело војске. Тек послије два мјесеца дошао је на Цетиње са женом Јутом-Милицом и одмах се јавио на лијечнички преглед. У ‘Гласу Црногорца’ објављен је љекарски билтен, да се високи болесник мора подврћи операцији на страни ради опаснога случаја обољења слијепога цријева. Одлазак је био хитан. Са фронта је повучено седамдесет војничких коња и мазги, на којима су, из његових дворова на Цетињу и Бару, пренесене до жељезнице у Митровици (Косовској – ИП) најскупоценије ствари. Српске војне и грађанске власти излазиле су од Митровице до Ђевђелије, да поздраве високога болесника, али он се на прозору није ни појављивао. Кад је стигао у Солун, болест је кренула на боље, па је одмах могао наставити пут у Атину, у госте краљу Константину и његовој жени Софији, сестри њемачког цара. Одатле је неуморно путовао по Италији, Швајцарској и Француској, да придобије Централне силе за план своје династије: засебан мир с непријатељем” (М. Павићевић, Наведено дело, 332-333).

Било је у томе отезању и вандинастичких разлога, а њих је образложио Ристо Поповић, министар финансија и “касније, члан капитулационе владе”:

“Кад је Аустро-Угарска објавила рат Србији, Црна Гора је узаврела као казан. Да се влада није одазвала народној жељи, да се нисмо повели за Србијом, хтело је доћи до унутрашњих покоља, до тога, да Црна Гора остане без Црногораца. Црногорци би у масама прелазили границу и пријављивали се у Србији као добровољци. А то је било опасно, врло опасно. Ми дакле нисмо били господари ситуације. Повели смо се за догађајима, који су нас приморали да и ми, званично, објавимо рат Аустрији” (Ст. Богдановић, Наведени рад, 11).

Краљу Николи ближи Беч од Београда

Мада у поруци коју је краљ Никола упутио регенту Александру стоји да “понос српског племена није допустио да се даље иде у попуштању”, да су “слатке жртве које се подносе за правду и независност народну”, те да су “моји Црногорци већ спремни на граници да гину у одбрани Наше независности”, мајор Густав Хубка, аустроугарски војни аташе на Цетињу, рећи ће да је “овај краљев одговор… веома опрезно стилизован, јер да у њему нема ријечи о безусловној сарадњи у борби на живот и смрт”, а да је указ о мобилизацији, ваљда због тога што је “на Цетињу владала велика потиштеност и утученост… у првом реду објављен са циљем да би се умирило великосрпско расположење једног дијела народа у земљи” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 34-35).

Није без значаја навести и податак да су и “краљ Никола и црногорска влада били одлучни противници манифестовања јавног незадовољства против Аустро-Угарске (у данима и недељама после атентата у Сарајеву, због масовног прогона србског живља по целом аустроугарском царству – ИП), желећи да тиме моћном сусједу ставе до знања да је Црна Гора живо заинтересована за очување мира и одржавање добрих односа са њим”, али ни податак, од изузетног интереса за краља Николу, да су се “у демонстрацијама на Цетињу и антиаустроугарској пропаганди нарочито истицале присталице уједињења са Србијом. Овакав став краљев био је у опреци са жељом већине народа, који је хтео да манифестује своје огорчење противу антисрпских демонстрација у Аустро-Угарској, прогона Срба у Босни и Херцеговини и ратнохушкачког писања аустроугарске штампе” (Н. Ракочевић, Исто, 27-28).

Радило се, заправо, о труду и краља Николе и црногорске владе (која је понајпре исказивала Краљеве жеље) да из новонасталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “нешто” значило је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да задржи “строгу неутралност”, очекује бар две ствари:

Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и

Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане самостална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде потпуно независна од Србије” (Н. Ракочевић, Исто, 35).

Та “потпуна независност” била је предмет врло живе активности бечке дипломатије, будући да “у Бечу ни послије објаве рата Србији нијесу губили наду да ће Црну Гору привољети да задржи неутралност и на тај начин је одвојити од Србије”. Из инструкција које је Берхтолд 31. јула упутио посланику на Цетињу Едуарду Оту “види се да је војни аташе Хубка сматрао да ће црногорска влада успјети да Народну скупштину приволи да донесе одлуку о неутралности” уколико Аустро-Угарска пружи Црној Гори не само тражене гаранције него и “довољну финансијску помоћ”.

“Довољна помоћ”, вредна 300.000 круна, уведена је у дипломатску игру не би ли “аустроугарска влада покушала да ријеши инцидент у вези с насилном евакуацијом црногорских породица из Котора”. Новац је стигао у Котор, али је ту, наводно по одлуци локалних власти, которских, задржан, да би тек “по наређењу из Беча (био) Црној Гори уручен… (како би се избегле) све мјере које би могле побудити ма какву сумњу у добро расположење Аустро-Угарске према Црној Гори” (Н. Ракочевић, Исто, 36).

О стварној намени тога новца и о његовом “путу” до крајњег корисника оставио је сведочанство пуковник Лазар Рашовић, у то време иследни судија црногорске војске:

“У данима, када се мала Србија ухватала у коштац са великим сјеверним сусједом, спремао јој се иза леђа изненадан ударац. Аустро-Угарска је припремала буну у Албанији. Али, како је директна веза између Беча и Скадра, гдје се налазио аустро-угарски конзул и други агенти, била прекинута, настале су тешкоће у извођењу овога плана. И ту је Цетиње узело улогу посредника. Аустро-угарски конзул у Скадру требао је за своје пропагандистичке сврхе новаца, а из Беча их није могао добити. Обратио се Цетињу. И ово се наравно одазвало одмах. Благајник Црногорске Банке Ђурашковић однио је аустро-угарском конзулу у Скадар 300.000 (три стотине хиљада) круна у злату. Овај новац имао је да се баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији, који ће велики дио српске војске повући на југ и на тај начин ослабити сјеверни фронт…

Индискрецијом црногорског конзула у Скадру Алексе Мартиновића ова је ствар изашла на јавност. Почело се о томе по Цетињу шушкати. Благајник банчин Ђурашковић, кад је за то чуо, одмах је потражио конзула Мартиновића, који се тада бавио на Цетињу, и напао га, задавши му неколико удараца штапом по глави. Озлојеђен овим нападом Мартиновић је, и ако пасивна природа, готов био открити цијелу ствар. Али су из двора одмах ствар забашурили. Да би увријеђеном Мартиновићу дали сатисфакцију, аташирали су га као пратиоца наследнику Данилу (најстаријем краљевом сину – ИП), који је тих дана полазио у иностранство” (Лазар Рашовић, Црна Гора у Европском рату, Сарајево 1919, 28-30).

Брижници за црногорску неутралност

Да краља Николу и црногорску владу није уопште интересовало шта ће се дешавати са Србијом, казују и разговори црногорског министра спољних послова Петра Пламенца с Едуардом Отом, и преписка коју је Ото водио са својим министром Берхтолдом око питања да ли ће Црна Гора, у складу са својим захтевима Аустроугарској, остати неутрална. Пламенац је, наиме, 30. јула рекао Оту “да питање става Црне Горе још није пречишћено у влади и да о томе треба још коначно говорити с краљем. Међутим, у своје име, Пламенац је поново рекао Оту да постоји могућност да Црна Гора задржи неутралност, али само условно: само дотле док Русија остане неутрална. ‘Ако би Русија активно судјеловала и ушла у рат, Црна Гора, у принципу, мораће апсолутно судјеловати, али ће, у пракси, настојати да избјегне ову обавезу на тај начин, што ће указати на своју ситуацију, која јој чини немогућим вођење рата” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 37).

Уистину, и краљ и влада (а влада је то била само номинално, влада је био Краљ) само су тврдили пазар јер се “опозиција већ припремила да у Скупштини изнесе предлог о безусловном учешћу Црне Горе у рату против Аустро-Угарске”, и јер се већ претходних пет дана знало шта ће се даље дешавати. “Двадесет шестог јула краљ је добио телеграм од кћерки из Русије и његовог зета великог руског кнеза Николе Николајевича (Романова). Препоручивали су му да Црна Гора одмах мобилише војску. Сјутрадан су краљ и министар спољних послова добили телеграм и од руског министра спољних послова Сазонова (Сергеја Дмитрјевича). Сазонов је поручивао да Русија не може остати равнодушна према судбини Србије, ако ову нападне Аустро-Угарска. Он је краљу Николи скренуо пажњу да општи интереси налажу већу сарадњу Црне Горе са Србијом и да то мора учинити. Сарадња са Србијом биће услов и за даље односе Русије према Црној Гори” (Л. Рашовић, Наведени рад, 37).

О понечему што се са краљем Николом и црногорском владом дешавало и годину-две раније, запис је оставио и Лазар Рашовић. “Када је свршен балкански рат и када су се браћа из двије слободне српске земље састала на ослобођеном Косову, народ у Црној Гори пливао је од радости… Чим је извршена демобилизација и народ се повратио својим домовима… изашла је наредба владе на Цетињу, да нико не може без пасоша прећи у Србију. Пограничним властима дата су најстрожа упуства у овом погледу. И заиста у кратко вријеме је сваки саобраћај са Србијом прекинут… Са званичне стране се почело увјеравати, да ‘формално’ одвајање Србије од Црне Горе диктирају обзири спољне политике. Увјеравало се, да Аустро-Угарска не би дозволила спајања Црне Горе са Србијом… али свакако наредба о пасошима, спречавање ђацима, да се школују у Србији и оснивање црногорског посланства у Београду, које је имало да штити ‘црногорске интересе’ у Србији није било диктовано овим разлозима… Опасност са стране аустријске и њемачке политике… дала је цетињским политичарима могућност да парадирају са својим идејама о уједињењу, док у ствари никад нијесу кидали традиционалне односе са Бечом. Али дошао је рат са Аустро-Угарском, који је на јаву изнио потајни рад цетињске политике… (и истину да је краљ Никола) и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичнеје доба рата није прекидао везе” (Исто, 5-8).

С једне стране, дакле, Аустроугарска, а са друге Италија врло заинтересована за црногорску неутралност у србско-аустријском сукобу, посебно због Ловћена који је “у војним и дипломатским круговима Италије сматран кључем Јадранског мора. Онај ко има Ловћен тај има превласт у Јадранском мору… Док се он налази у рукама војнички слабе Црне Горе, није опасан по интересе Италије на Јадрану. Али да га препусти Аустро-Угарској – Италија на то није била спремна. Беч је био упозорен да би напад на Ловћен изазвао непријате љство Италије према Аустро-Угарској.

Италија се чак обраћала и на Петроград: да он краља Николу приволи да задржи неутралност, а ако се у томе не успије – да се (Црна Гора) тијесно веже са Србијом”. У непосредним контактима бечке и римске дипломатије дошло се до аустроугарског обећања да она “неће предузимати војне операције на Ловћен и да је Врховна команда (аустроугарска) добила од владе наређење да Ловћен испусти из својих ратних планова. Аустро-Угарска је чак била обећала да (њена) војска неће прелазити на црногорску територију ни уколико је Црна Гора буде напала. Ова саопштења умирила су италијанску владу и она је изјавила да ће на Цетињу предузети дипломатске кораке да Црна Гора задржи неутралност” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 38).

Огорчењем” против неутралности

Од дипломатских корака ништа, пошто је црногорска Народна скупштина, у свом ванредном заседању одржаном 1. августа 1914. године, усвојила резолуцију којом, “дајући израза свом оправданом огорчењу противу аустроугарских управљача и протестујући против изненадних препада на братску нама Србију и противу нечувеног гоњења наше југословенске браће, најодлучније позива Краљевску Владу да на та насиља и наметнути нам рат одговори ратом!” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 39-40).

Ракочевићу је остало само да констатује да је одлука да се уђе у рат с Аустроугарском “била правилна”, да је донесена без двоумљења “јер је рат за Црну Гору и Србију био одбрамбени – ослободилачки”, али неће пропустити да, у напомени, наведе изјаву једног од тадашњих народних посланика (дату маја 1940) да је црногорска влада била против уласка у рат: оружје којим је црногорска војска располагала било је невредно а није било довољно муниције, одеће и хране. Влада је једино предлагала “да војска изађе на границу, али да је не прелази и не врши напад док аустроугарска војска не буде напала”. И навешће да су и Аустроугарска и Италија наредних пет дана настојале да Црну Гору приволе на неутралност, свака из својих разлога; она прва да би све своје снаге могла усмерити против Србије а друга у убеђењу да ће се Ловћен и даље налазити у слабим црногорским рукама. Ако је, после тога, краљу Николи остало само да објави рат Аустроугарској, учинио је то не да би се “солидарисао са Србијом, а поготово не на самом почетку кризе; он се солидарисао са силама Антанте, јер је у њима видио гаранцију интереса своје династије” (Исто, 46).

Солидарисање са Србијом било је за њега мислена именица, упркос томе што се “онда, национално питање у Црној Гори није постављало”, што “нико у Црној Гори није порицао да су Црногорци и Срби један исти народ” и што је, без обзира на “доста јаку државно-правну традицију” (која у Брдима, одскора припојеним Црној Гори, није стигла ни да се укорени), “термин црногорски народ онда означавао само регионално обиљежје, а не никако национално” (Исто, 44).

Да се Брђани ни у територијалном погледу нису били свикли на припадност Црној Гори (до 1905. године та се држава називала Црна Гора и Брда), сведочи и Мићун Павићевић описујући један сукоб краља Николе с Авром Цемовићем из Васојевића, сукоб који је, барем у том тренутку, окончан Авровим речима: “Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак” (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован” (М. Павићевић, На прелому – Историјски роман – Од Похаре Куча до уједињења 1918, Београд 2016, 326).

Страх од истине

Мимо тога, на крај ове причице ваља пренети двадесетак речи које на несумњив начин сведоче о нескривеном кукавичлуку србских историчара од каријере. Иако је за поглавље “Покушај Аустро-Угарске да одвоји Црну Гору од Србије”, у глави првој своје књиге, др Новица Ракочевић добрим делом користио преписку (извештаје) аустроугарских дипломата похрањену у бечком архивском фонду Оstereich Ausspolitik von der bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsauschruch 1914, он ће, “ничим изазван”, ту архивску грађу прогласити сумњивом:

“Не располажемо подацима који би потврдили тачност извештаја аустроугарских представника на Цетињу о њиховим разговорима са краљом Николом и министром спољних послова Црне Горе Петром Пламенцем” (Н. Ракочевић, Наведено дело, 42).

Ово ваљда као оправдање, или жалопојка, што о томе нису сачувани звучни снимци, или њихови транскрипти, или писане изјаве барем двојице подобних сведока из неке од цетињских месних заједница.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!