Илија Петровић: Комите у Црној Гори
Велика Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка издата неку годину после Великог рата, учи нас да је „почетак четничке акције у Старој Србији 1904. године подигао веру и побудио велику наду у срцима свих националиста. Реч комита добила је онда магијску моћ, и омладина са свих страна словенског Југа почела је сањати о томе, да ступи у редове комита и да се боре за народно ослобођење… Млади гимназиста из Шапца М. Суботић извршио је самоубиство када су га известили, да због нежнога здравља не може бити комита… Београдска полиција тих година проналазила је и враћала децу-гимназисте, који су пошли у комите“.
Тако Срби, а Бугари су своју четничку акцију (комитску, звану тада комитетску) у Маћедонији започели нешто раније увлачећи се у чисто српске крајеве. У годинама блиским тим збивањима, о деловању бугарских комита и зачецима, нарастању и успесима србског четничког покрета исцрпно је писао Миомир Миленовић, новинар и уредник београдске Политике, а ми овде преносимо један део његовог текста: „Српски живаљ, руковођен тежњом за ослобођењем од турског господарства и грчких владика, почео их је (бугарске комитске чете) примати као своју једнокрвну браћу, која долазе са геслом ‘Слобода Македонији’. Са тим геслом… успели су да, не бирајући средства, развију своју организацију на северу чак до Врање и до Косова, а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осетили довољно јаки, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашавајући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији“.
Стицајем околности, Милорад Гођевац, лекар и национални радник, један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање србске четничке акције, „дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима који су живели у Београду… упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу… Од њих је сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли… оружано… За непуну годину дана Бугари су били отерани из крајева, које су деценијама већ били држали и сматрали их за своје неосвојиве тврђаве“.
Прилике у Црној Гори биле су нешто друкчије, тако да је тамошња комитска акција започета недуго по успостављању аустроугарске окупационе управе у Црној Гори, којој су куражнији појединци, у већим или мањим групама, почели да се супротстављају и одмећу у шуму. По прилици, до најбројнијег одметништва, познатог као комити, дошло је у Васојевићима, можда и због тога што су први међу њима били ђенерал Радомир Вешовић и његова браћа. Јуна 1916. године, у Васојевиће су „доведене веће војне снаге, које су предузимале свакодневне потјере. За мјесец дана, колико је трајала прва велика акција, нико од комита није ни убијен нити ухваћен, али је зато становништво било подвргнуто репресалијама, а нека лица, окривљена за пружање помоћи генералу Вешовићу, осуђена су од војног суда у Колашину на смрт“.
Ово последње, репресалије над цивилним становништвом и смртне казне, намеће врло озбиљну недоумицу о стварној вредности сваког појединачног комитовања у окупационим услловима и, сходно томе, малобројног комитског покрета у целини. У условима када једна окупациона држава располаже довољно снажним репресивним апаратом да се супротстави сваком удару на њу, поставља се питање да ли било који комита, сам за себе или са својом дружином, има право да, друге, неупућене или недовољно упућене у комитске побуде, за рачун сопствених личних или ширих амбиција и идеала излаже опасностима било које врсте. Чак и ако се каже да се комите боре за неке и нечије неодређено високе циљеве, питање је да ли те и такве циљеве на својим плећима износе комите или они који су били жртвовани за остварење тих циљева.
У основи, комити у Црној Гори „били су малобројни и пасивни, али је већ само њихово постојање забрињавало (аустријску) војну управу. Она се плашила да једнога дана може доћи до покрета широких размјера, па је путем строгих наредби упозоравала становништво на посљедице које ће га снаћи уколико буде помагало комитима“.
У једној од таквих наредби, будући да се знало да „опстанак тих чета-банди омогућује се тиме да пучанство потпомаже четама храном и конаком“, упозоравано је да свако приступање комитској чети повлачи за собом смртну казну, исто као и „ма какво утаначено пружање помоћи једној таквој чети (банди) или појединим четашима, било давање хране, конака или било набављање оружја и муниције… или сукривање код њега“.
Године 1916, „број сукоба између комита и аустроугарских снага био је незнатан, свега око двадесет“, исто као што је и број комита тада био незнатан. Почетак 1917. године био је релативно миран, са тек покојом жртвом међу комитима. Наредни месеци донели су „живље кретање комита“ у окрузима колашинском, цетињском и никшићком, мада су се комити, с обзиром на своју бројчану слабост, уздржавали од напада на аустроугарске војне и жандармеријске патроле.
Крајем лета и почетком јесени 1917. године изведено је у колашинском округу више комитских напада на аустроугарске војне транспорте, током октобра појачана је комитска активност у окрузима подгоричком, никшићком и колашинском, али је зато немајући могућност да се обрачуна са комитима, аустроугарска управа приступила интернацији комитских породица и јатака. „Међу интерниранима било је 30 жена и дјеце… старости од 4 мјесеца до 75 година“.
Већ у јануару 1918. године, „комити су вршили свакодневне нападе – на официре, жандармеријске станице, транспорте општине, поштанске и приватне аутомобиле“, а аустријски цивилни комесар могао је само констатовати да то већ почиње да личи на устанак, на који „побуњенике тјера глад“.
Како то пише историчар Новица Ракочевић, током друге половине септембра 1918. године, пред сазнањем да је Солунски фронт пробијен, аустроугарска „жандармерија у Црној Гори појачана је са још 2.800 људи“, тако да се у њој тада налазило приближно 45.000 војника и жандарма, од чега око 27.000 бораца. То, с једне стране, а на другој – неповезан међу собом ни војно, ни идејно, комитски покрет имао је ослонац у народу. „Јер, да ту подршку није имао, не би се могао одржати, нити би у октобру 1918. године на појединим подручјима Црне Горе прерастао у општенародни, иако недовољно чврсто организован устанак… Он је имао јасну линију борбе против окупатора. То значи да је имао и политичку оријентацију“, али и „јасан националноослободилачки програм: уједињење са Србијом… Треба имати у виду чињеницу да у вријеме ослобођења Црне Горе, доласка српских снага и расписивања избора за подгоричку скупштину међу комитима није било разлике у гледиштима по питању уједињења… Диференцијација међу бившим комитима… настаће касније, тако да ће један мањи број њих око деведесет, прећи у супротни табор. Приликом засиједања Подгоричке скупштине, која је изгласала уједињење са Србијом, на балкону сале у којој су одржаване сједнице налазило се неколико десетина комита под оружјем. То су већином биле истакнуте комитске четовође“.
Каснија „диференцијација“ потврђује да је Ракочевић био у праву кад је записао да је „одсуство једне чврсте политичке организације“ један од озбиљнијих узрока због којих комитски покрет није био масовнији“, али и не помиње једну сасвим неполитичку саставницу оног дела покрета замишљеног и претвореног у „самосталну привредну делатност“. О томе сведочи Андрија Радовић, у два наврата председник црногорске владе (други пут у избеглиштву, за време рата), који је средином марта 1919. године написао србском Министарству иностраних дела да, „ако је истина да је бивши краљ Никола именовао Јована Пламенца за председника своје владе, мислим да је згодан моменат за савезнике да раскину са његовом Владом. Поред разлога који се оснива на вољи народа израженој преко Велике Народне Скупштине… има и то, што је Јован Пламенац један ординаран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу, и најзад вођа бунтовника, који су кидали телеграфске и телефонске војне жице и пљачкали савезничке транспорте“.
Ако је, дакле, Јован Пламенац постао председник краљевске владе у избеглиштву, и као такав почео да окупља истомишљенике, значи да му је свргнути краљ Никола постао стварни покровитељ и заштитник расрбљеног комитског покрета у Црној Гори, и не само њему него и његовим истомишљеницима; „краљ Никола (који је) педесет пет година неограничено, највећим дијелом без икаквог противљења, владао Црном Гором… Црна Гора је живјела у сенци свога господара, који је био и њен врховни управљач, њен врховни судија, врховни командант… У земљи су га се бојали“, како то сведочи Никола Шкеровић, у време краља Николе народни посланик у црногорској Народној Скупштини.
Убрзо пошто се „Црна Гора ујединила са братском Србијом“, делу црногорских комита дало се да „обрне ћурак наопако“ и да почне са вођењем приватног рата. Њима су се супртоставиле присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, од којих су оформљене оружане омладинске чете и Народна гарда. Оружје, храну и новчану надокнаду (док учествују у оружаним акцијама против комитског покрета за повратак краља Николе) добијали су од војних и полицијских органа.
То комитско деловање, оно што се у црногорствујућем предању зове „Божићна побуна“, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи „по шумама и горама наше земље поносне“ схваћени су искључиво као слављенички одушак, пошто се претходних година, под аустроугарском влашћу, није могло замислити „ватрено“ исказивање ни личног, ни породичног (славског, рождественог), ни националног расположења. Ако се то касније, у нашем времену нарочито, представља као побуна, чак и као устанак, чини се то са циљем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупацијом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црногорске војске, „даровао“ својим оновременим поданицима, а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном потомству.
Потомству које још није схватило да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по духу – без обзира на свој стварни или умишљени положај у друштву.
Божићна побуна 1919. године, покренута зарад заштите краљевих, династичких, офици(је)рских и главарских права, негде је угушена пре но што је и почела, а само је у најближој околини цетињској, у Старој Црној Гори, трајала и коју уру дуже. У подловћенском крају, дакле, јер се „Божићним побуњеницима“ учинило да ће се ту, на правом месту, равно три године раније олако препуштеном Аустријанцима еда би се брже капитулирало, избрисати срамота самонатурена сопственом капитулацијом.
Они који су побуну организовали, а то су углавном били племенски или братственички предводници: капетани, офици(је)ри, бригади(је)ри, команди(је)ри, бар(ј)актари и понеки војвода или сердар,… све „виђени“ људи којима је ту „виђеност“ кућа ваљала, веровали су („под зарок“) да ће за собом повући све своје братственике или племенике, те да ће, по оном добро познатом „закону“ да је јаче село од сватова, побуњеничко тело бити неупоредиво бројније од оних који су се сврстали уз новоуспостављену власт.
Побуњеници су то очекивали, али нису рачунали да је њихово племенско или братственичко господство наслеђивано из нараштаја у нараштај, у неком времену, или чак у неком тренутку, због неког непромишљеног (бахатог, потцењивачког, насилничког…) поступка према онима који су били изван њиховог „господственог“ круга могло изродити не само тихо (тињајуће) незадовољство, већ и спремност на отпор. За све те племенске „великодостојнике“, они „остали“, нарочито ако су им породице биле мање бројне, без стварне снаге да се оружјем докажу у боју с Турцима или да се племенским главарима супротставе, макар и речима, били су „тањевина“. Ван сваке сумње, у томе слоју званом „тањевина“, налазило се много више часних и одмерених људи но што су то „кућићи и оџаковићи“ могли и да замисле, и они су у своме кругу имали више угледа но што су га они већ помињани „великодостојници по рођењу“ стварно имали у своме племену.
И, када су се околности потпуно измениле, када се краљ „добровољно, капитулационо иселио“ из Црне Горе и када су његове пришипетље изашле из сенке „врховне краљевске охолости“, њихови дотадашњи присилни послушници „досетили“ су се да „тирјанству стати ногом за врат / довести га к познанију права / то је људска дужност најсветија“.
Наравно да друкчије није ни могло бити: тирјанство дотадашњих племенских или братственичких „великодостојника“ морало је бити сасечено у корену. Ако је то сасецање трајало тек уру или две, био је то сигуран знак да се величина дотадашњих „великих и моћних главара“ свела на праву меру – на ништавост.
Баш тако јер пристајање наводно идеолошких побуњеника да се у оружану побуну под заштитом стране а нимало пријатељске војне и политичке силе упусте чак и против својих братственика и истоплеменика, „до истраге своје или братске“, недвосмислено указује на изузетно низак ниво њихове моралности и, нашки речено, њихове људскости.
Све што се наредних четири-пет година дешавало по беспутној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неким Брдима, а под фирмом „комитовања“, било је сведено на одметништво, разбојништво, пљачку, бандитизам, лупештво, провалништво, на хајдучију у најружнијем значењу те речи… Одметали су се појединци, одметале су се и мање групе, али све то, иако су одметници уверавали себе да то раде „комитски“, на „идеолошкој“ основи, са циљем да заштите мало династичка права његушких Петровића а мало самосталност Црне Горе, било је усмерено искључиво на обављање „привредне делатности“ у Црној Гори познате као „плијен“, односно пљачка туђе имовине, да ли небрањене, без жртава, да ли на препад, или из заседе, и по цену људских живота.
Не би ли се стекао утисак о „идејности“ тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неколико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине: поп Крсто Радуловић из среза чевског, Ристо М. Чолаковић из среза вилуског, земљоделац из Рудина, и Крсто Станишић, земљоделац из никшићког среза, на пример. Убијани су и неки официри бивше црногорске војске који су своју припадност Србству исказали подржавајући уједињење (капетан Илија Мандић)…
Говорећи о изворима тог одметништва (према писању београдске Политике од 18. септембра 1919), Иво Павићевић, повереник краљевске владе у Црној Гори, истакао је да је „један дио тих одметника заостао још из времена окупације Црне Горе, и то је већином онај што је и тада живио од пљачкања мирнога становништва, усљед чега се није смио вратити кућама“, док је други део „вјештачки створен, најмљен“, нарочито у крајевима у којима је утицај талијанских војних снага био израженији, добром делом и због тога што тамо није признавана цивилна власт. „Ти одметници, и једни и други, не представљају у ствари никога сем себе. Они су данас обични бандити, који живе од пљачке и средстава оних који их са стране спремају, снабдијевају, оружају, плаћају и убацују на територију Црне Горе“. У таквим условима, борбу против одметника водиле су цивилне власти, „док су мање војне јединице само по потреби прискакале у помоћ“. А те цивилне власти биле су црногорске, тако да је управо поменути краљевски повереник могао рећи да „на територији Црне Горе нема данас ни двадесет цивилних чиновника из Србије“, да војска „није апсолутно ни у каквом у сукобу са масом народа“, те да је и војнички састав у трима батаљонима „редовне војске са територије Црне Горе“.
Божићна побуна брзо је смирена, а од каснијих комитских, односно одметничких „подвига“ поменућемо неке:
Команда Друге армијске области пренела је Врховној команди извештај Земаљске владе за Босну и Херцеговину да је у ноћи између 9. и 10 (22. и 23) јануара 1919. године група „од око 40 црногорских пљачкаша у село Сокожице срез Болецски (Соколиште, код Билеће – ИП) хтели су да отерају стоку и том приликом убили су двојицу муслимана. Пљачкаши нису похватани“;
Командант Зетске дивизијске области брзојавно је саопштио Команди Друге армијске области (26. марта 1919) да је тога јутра у околини Бара вођена борба с око педесет одметника, да је „тајна организација узела ширих размера у околини Подгорице“, те да је у ноћи између 25. и 26. марта из цивилног затвора у Никшићу побегло осамнаест комита оптужених за убиство. „Са њима је побегао и стражар који их је чувао“;
Штаб Друге армијске области (О.Бр. 3591 од 5. маја 1919) известио је Врховну команду да „у околини Никшића и између Улциња и Бара постоје комите, одметници и незадовољници, као и агитатори краља Николе“. Назначена су имена четворице комита за које је командант Зетске дивизијске области наредио надлежним командантима места „да у споразуму са полицијским властима исте похвата или побије, и обезбеди комуникацију и околину. Повереник Краљевске Владе на Цетињу дао им је рока петнајест дана, после чега ће их сматрати за одметнике и применити законске мере“;
Седмог маја 1919. године, Војвода Степа (ОБр. 1623) јавља Врховној команди да се „осећа покрет и живља агитација. Против комита устали су многи Црмничани“. На позив Краљевског повереника, један од одметника „послао је писмен одговор да ради за уједињење, да збаце сваку династију и т.д. и препоручује да се војници не упућују противу њих“;
Понегде, одметници се сукобљавају са жандармима и војним појачањима, жртава има на обе стране, Краљевско повереништво и полицијске власти стално траже појачање, али Војвода Степа каже да им помоћ не може послати јер су му војне ефективе недовољне; одговорио је да се са расположивим снагама на „најцелисходнији начин… одржи безбедност“;
Пошто је од команданта Јадранских тупа (Пов.Ђ.Бр. 919 од 11. маја 1919) добио извештај да су претходног дана „непознати пљачкаши пресрели код села Дужи, на путу Требиње-Дубровник путнике који су ишли из ових места и опљачкали их“, да су пљачкаши, двадесетак њих, били „обучени у војничка одела са црногорским и аустриским капама“, те да су истога дана „прошли поред жељезничке станице Хум и на исту избацили неколико пушчаних метака“, Војвода Степа му је одмах одговорио наређењем да предузме „најстрожије мере да се овакве појаве апсолутно прекрате“, али да не може „затајити своје чуђење да се овакве појаве могу дешавати код толиких жандармеријских и војних посада“;
Војвода Степа, 13/26. децембра 1918. године пренео је Врховној команди извештај Команданта Тимочке дивизије да је „око 150 црногорских пљачкаша напали јуче 10. децембра т(екуће) г(одине) село Пјераче (Прераца) и Ковчево (? – ИП) и дошли до Плане на два и по километра (црногорско-херцеговачка граница). Из Билећа послато као појачање десет војника и један топ. Борба је трајала до у ноћ и од пљачкаша погинуо је један, рањено два, од којих је један остао на положају, а заробљено четири; са наше стране није било губитака. Пљачкаши нису села опљачкали већ су се разбегли. Командир артилериског вода тврди да на терену има још мртвих и рањених, Послат је теретни аутомобил да пребаци рањенике у болницу а здраве у затвор“.
Имајући у виду понешто и од тога, у предговору Кукавичјој пилади Лабуда Драгића, књизи објављеној 2016. године у београдској „Српској књижевној задрузи“, Душко Бабић, књижевник и песник, директор Филолошке гимназије у Београду, записао је и ово:
„Комитски покрет у Црној Гори био је природни наставак вековних четовања по црногорским брдима и непосредни одазив подвизима српске војске у првој години рата. Његов најдубљи покретач био је култ слободе којим су се вјековима ‘пјанила покољења’ и онај ‘рефлекс косовске крви’ који је у очима ‘носило све што се у тим брдима рађало’… Групе одметника-сепаратиста, након Рата организоване од стране италијанске владе, злоупотребљавају углед комита и окупљају се под њиховим именом, супротстављају се уједињењу и траже повратак одбеглог краља. Почело је неуспешном ‘Божићном побуном’ у околини Цетиња 1919. године, а после тога су ‘скупљени црногорски добровољци, организовани у војне јединице и вежбани у Гаети’, у Италији. Ова антинародна, антисрпска, пљачкашка организација своје чланове је регрутовала из истих оних породица из којих су потекли хероји и мученици са Вучјег дола, Скадра, Мојковца и других ‘крвавих пољана’ на којима се задобијала и бранила слобода.
У црногорском комитском покрету након Првог светског рата – жалосном одјеку комитског четовања изниклог из народа… види се слика Црне Горе, њене пометености после проглашења књаза Николе за краља и његовог покушаја да модернизује Црну Гору, по угледу на земље западног света. (Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу – ИП, према народној пословици). Историјска чињеница преласка комита на страну непријатеља и терорисања властитог народа представља фокус у коме се види укрштање минулих и будућих векова у историји Црне Горе. То су биле године када је вековни вредносни поредак почео нагло да се распада, када је све оно узвишено, што је чувало душу, име и веру, почело да се разводњава и банализује, да губи супстанцу и значење. ‘Цар јунака’ са Вучјег дола, како је народ назвао краља Николу, постао је, у тим годинама, мајстор скупљања дуката код тршћанског банкара Марпурга, излапели старац потонуо у тирански егоизам, наказна метаморфоза самог себе из ранијих година. ‘Есхилска судбина’ мученичког народа, како је говорио Црњански, преметала се у… разбојничку, заклањајући се још увек сјајем епског херојског кодекса из минулих времена. Из те несреће и тог пада никао је апсурдни покрет црногорских комита по завршетку Великог рата. Зато је баш у њему било могуће сагледати глобални раздор у бићу народа: сусрет херојске прошлости и трагикомичне садашњости, крви и воде, животворног сећања и затирућег заборава, патоса Српства и монтенегринске магле“.
Није сувишно рећи да се, у нашем времену, комитски покрет у Црној Гори „родио“ на обећању Мила Ђукановића да ће своју „господаревину“ бранити „свим средствима… и из шуме, нећемо се ваљда ту разликовати у односу на генерације наших предака“, комитских, дакако, зарад „плијена“.
Они који су пре неколико месеци прогласили себе „комитима“, само настављају „славну традицију“ оних који, како рече Иво Павићевић, „не представљају у ствари никога сем себе“, они су данас само батина „неких“ са стране приправних да их „спремају, снабдијевају, плаћају…“
Аутор: Илија Петровић, историчар
