Илија Петровић: Ко то Србе гура на беспуће
Потрага за излазом из кризе
Телевизије у Србији, оне које држе до себе, – да ли србске, да ли „остале“ – своје „око и уво“ већ годинама упиру на питање шта се то дешава у свету кад се Србији не да да исплива из кризе у којој се налази ко зна од када.
А кад се већ поставља такво питање, разложним треба сматрати што одговор треба да дају они који су плаћени да знају све: историчари од каријере (званични), аналитичари свега, свачега и ничега, политичари рођени да буду ил’ у опозицији ил’ на власти „и, наравно, Џеј“, у лику оних који мало испод кафанског стола, мало са друштвених мрежа (то су они који се, безмало сви, стиде свог имена), све знају боље и од политичара, и од аналитичара, и од званичних историчара.
Чак и ако се зна да се и обичан свет поштапа изреком (коју је мој друг Вук Ст. Караџић заборавио да тури међу народне пословице) да је Србија у кризи откад зна за себе, сви они, и опозиционари и властодршци, и аналитичари и историчари, „и, наравно, Џеј“, решење за излаз из кризе траже кроз оно што се дешавало јуче или прекјуче, чак и оно што се догодило некоме и негде – сутра.
„И, наравно, Џеј“ потпуно је небитан за целу ову причу, пошто се важни телевизионари њему никад и не обраћају, њега само случајно може срести неки лутајући репортер неважан за уређивачки концепт неке од телевизија, али послат на улицу еда би се у „широким народним масама“ стекао утисак како и оне о нечему одлучују.
За политичаре мање-више јер они знају оно што су научили још у основној школи, а на србске националне интересе гледају из угла свога тренутног опозиционог или властодржачког положаја.
Аналитичаре не треба узимати (пре)озбиљно јер они о свачему, ничему и свему медитују по већ добро познатим правилима које је поодавно поставио онај још познатији Мали Ђокица.
Када се ради о званичним историчарима – е, то је већ нешто треће или четврто јер они у телевизију стижу са четвртог или трећег научног нивоа, с универзитета или на(р)учене академије. Јесте да и они располажу знањем стеченим у основној школи, али су пресађујући га другима, успели да од једнога податка, макар колико он био (бе)значајан, направе „науку“ за бар четрдесет пет минута – колико траје један школски час.
Ако би неко ко се не разуме у ту „технологију“ поставио питање које ремети било коју и било какву њихову науч(е)ну поштапалицу, они ће се, поменути званични историчари, позвати на „историјски“ закон покојног академика Сима Ћирковића (1929-2009), дефинисан у тренутку кад га је један неуки слушалац (или читалац) подсетио на податак неусклађен са неком од четрдестпетминутних „научних“ прича: „Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју“.
Било би то добро, наравно, али академици, исто као и професори из базе задужене да „рађа бесмртнике“, понашају се чак и супротно оним двема добро познатим изрекама: „Пун стомак нерадо учи“ и „Човек се учи док је жив“ – они и не желе да уче, да ли због пуног стомака или што реч „званично“ више воле од речи „Човек“.
Да није тако, они би друкчије причали о невољама у којима се Србија налази, не од јуче, и не би за њу тражили излаз кроз решења неких проблема проистеклих из међународних догађања од јуче, или прекјуче, или од сутра.
Шта треба знати, за почетак
Али, да би они променили своју „плочу“, најпре би морали знати да Срби, за ту прилику названи „Словени“, нису на „Балкан“, односно Хелм, дошли у неком шестом или седмом веку, ниоткуд, онако како их је научио неки Столе рођен у пурпурној (скерлетној) дворани.
И требало би да знају за сазнања неких генетичара да је србски ген стар неких дванаест хиљадугођа, колико је, по прилици, стара и преисторијска култура Лепенског Вира, макар она била названа и протолепенска.
И не би било лоше да знају за Винчу, винчанску културу, винчанско писмо – све из послепотопског времена које се датује на 5508 година пре Христа. Ако би знали нешто од овога, знали би да Србе нису описменила Солунска Браћа и да једино србски календар данас броји 7529. годину.
Ко зна због чега, њима је остало непознато да је пре нешто више од четврт века, испод Вукана, код Великог Лаола, на потесу Беловоде, откривен рудник бакра стар око 7500 година; да тај рудник припада винчанској култури за коју се већ сматрало да науци нема више шта да пружи; да су на површини од око сто хектара пронађени предмети који доказују да је европска металургија заснована управо ту, у Србији: руда бакра (малахит и азурит) ту је копана и прерађивана, а „затечени“ су пећ за топљење бакра, камени батови за ситњење руде, калупи, кварцни песак, дрвени угаљ (ћумур, довољан да развије око 1100Ц) и шљака; да се већ сада, мада археолошка истраживања још нису окончана, може констатовати да су Беловоде „родно место“ индустријске производње метала, што, уз већ раније откривено винчанско писмо – приближно исте старине – србској цивилизацији из Подунавља даје предност у односу на друге ране цивилизације, укључујући и ону у Месопотамији.
Пошто се ради о особама у врло озбиљним годинама, онима које су јеванђеоску науку на време замениле оном коју је проповедао друг Маркс, са разумевањем треба прихватити њихово незнање да Јеванђеље по Андреју, светом Андреју Првозваном, брату светога Петра, говори и о налогу Исусовом својим апостолима коме треба проповедати његово учење. „И упита га Андреј… којим народима треба носити благу вест о Царству Небеском. А Исус му рече: Идите к народима истока, к народима запада и јужним народима, где живе синови дома Израиљева. На север паганима немојте ићи (Србима и Русима, касније названим Словенима – ИП), јер су безгрешни и не знају за пороке и гријехе дома Израиљева“ (Јеванђеље по Андреју гл. 5. ст. 1-3).
Кад им већ то није познато, разумљиво је што не знају да је хришћанство стигло међу Србе и Русе много раније него што данашњи историчари описују, будући да је „блискост старе србске вере са новим православљем само допринело да га становништво лако прихвати, али и да га наредних векова брани од сваке ‘реформе’ канона и сачува путем Васељенских сабора“. Отуд, први црквени центри били су Сирбијум (у Панонији) и Солин (у Илирику). Апостол Петар проповедао је и у Солину и у Сирбијуму, у овим крајевима боравио је и апостол Јаков, а у Србији су проповедали и апостоли Павле, Лука, Матија, Марко и Андреј Првозвани. Овај последњи проповедао је и у Тракији, Маћедонији, Новом Епиру (средишњи део данашње Арбаније, познат и као Стара Србија), Зети, Мезији (између Дрине и Црног мора, и Дунава и Шаре планине, међу трачким, дачким и илирским племенима), Подунављу, Криму, код сарматских Алана на Кавказу, у Абхазији (на североисточној обали Црног мора), Скитији (на широком подручју од Пољске и Украјине, изнад Црног и Каспијског мора, укључујући Казахстан и Азербејџан), Херсонесу и у Русији, у Новгороду и Кијеву где „пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском“.
Па ће Симеон Кончар (друга половина 19 – почетак 20. века) имајући у виду поруку папе Јована Десетог ( ? – 914-928) србским кнежевима Томиславу (ономе кога Хрвати краду за свога првог краља) у Хрватској и Михајлу у Захумљу (925. године) да су Срби „рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примили“, записати да су „Илири, Словени, Срби из уста самијех св. апостола слушали св. еванђеље“, због чега се „мора узети, да су то све били Срби“.
Срби, наравно, и то у време док је Рим прогонио хришћане, у време упамћено и по томе што је апостол Петар, кад је морао прекинути мисионарење и избећи из Рима, срео Исуса и запитао куд иде. Исус је одговорио: „Идем у Рим да будем поново распет“. Петра је то постидело, те се вратио у Рим да настави мисију; тамо је и распет, 69. године, са главом надоле. (Мада, када се погледне у речену годину, изађе му на исто – нагоре или надоле).
Требало је да прође скоро три века да би се тамо, у Риму, престало са прогоном хришћана, али се још није чуло од некога званичног историчара да су римски бискупи позивајући се на примат светога Петра међу апостолима, још током 9. века почели да се размећу својим правом на врховну црквену власт. Из тога времена потиче и писана замерка папе Силвестра II (око 950-1003) маџарском краљу Стефану I Арпаду (975-1038), што је у Угарској православни обред био изразитији од „његовог“, римског, и што се тамо налази девет ‘грчких’ и само један ‘латински’ манастир“. Коначно, те супротности довеле су 1054. године до раскола који је означио рађање римокатоличке јереси у хришћанству.
Није се још чуло, ни од историчара, ни од „осталих“ да је та година означила нов почетак систематског прогона оних хришћана који су наставили да исповедају дотадашња црквена учења, односно праву веру, ону коју и данас познајемо као православље. Није се чуло, наравно, пошто њима, „званичницима“, као да није познато да је у природи сваке јереси да ратује против оних из чијег су се крила испилили, најпре са „теоријском“ побудом да докажу сопствену правоверност, а доцније с искључивим циљем да и физички потру трагове о своме исходишту.
У нашем случају: о издаји праве вере.
Не рачунајући овде „наменске“ крсташке ратове које су Рим и Млеци водили зарад пљачке и разарања Ромејског царства, римокатоличка јерес најпре је своју оштрицу уперила против оних који су јој се налазили у непосредном суседству – против Срба, тако што је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета), србску ћирилицу назвала „ђавољим изумом“.
Па је после све пошло „ђавољијем трагом“.
Како су, у међувремену, поред верских титула (епископ Рима, намесник Исуса Христа, кнез апостола, намесник Светога Петра, врховни свештеник свеопште Цркве, патријарх Запада (ове се титуле однедавно одрекао – ИП), примус Италије, архиепископ и митрополит Римске покрајине… и слуга слугу Божјих) папе стицале и политичку власт(најпознатија је суверен државе Града Ватикана), могло се десити да Угри, или Маџари, географски најближи и ратнички најрасположенији, „по службеној дужности“, односно папском налогу, крену у крсташке ратове против Срба.
Почело је то походом угарског краља Беле III (1172-1196) против србских „јеретика“ у Босни, а Ватикан је, увек преко Угарске, наредних двестотинак година, до времена папе Григорија XII (1326-1390-1417), „крсташио“ против Срба десетак пута.
Наредни векови прошли су без „крсташења“ јер се сматрало да ће Турци, уместо њих, римокатоличких јеретика, поробити и уништити Србе и њихово православље. Како се тако нешто није десило, на смену ослабљеној турској опасности ступила је најпре социјалистичка „лева“ мисао која је, без обзира на своју изворну сродност са јеванђеоским учењима, или можда баш због тога, оставила дубоке трагове на србскоме националном бићу. Најпре, током друге половине 19. века, не упуштајући се овде у суштину „месијанских“ проповеди Карла Маркса и Фридриха Енгелса, један део ондашње још увек верујуће младе србске интелигенције школоване углавном на европском Западу, некритички је прихватио све што је из те школе потицало. Тим људима учинило се да би србски народ могао овладати „благодетима“ европске цивилизације само ако би се пред њом одрекао своје државне традиције, своје историјске свести и свега што је одражавало његово национално биће. Они су веровали да су током претходних свега неколико деценија, у времену великих политичких и друштвених промена на европском Западу, били створени сви услови да се до истих таквих промена, али бржих, жешћих и људскијих, дође и у Земљи Србији. Чак и доцније, током 20. века, док је србски народ непрекидно био суочен с агресивним покушајима својих суседа да га потчине, чак и да га биолошки потру, тумачи левих идеја бавили су се причом о „заједништву“, „братству“, „коренитом преображају буржоаског друштва“, „најширим политичким и друштвеним реформама у данашњем друштву“ и сличним беспослицама.
Та некритичност била је директна последица њихове неупознатости са духовном оријентацијом будућег социјалистичког идеолога Карла Маркса који је у својим студентским данима припадао сатанистичкој секти. „Под утицајем тих идеја написао је неколико песама и мало познату драму ‘Оуланем‘ у којој описује уништење света – ‘уништити да не остане никаквог трага’. Његова поема ‘Играч’ читана је на почетку ритуала сатанистичког реда“. Трагови сатанистичког култа могу се запазити и у његовим каснијим радовима, због чега га је италијански мислилац и политичар Ђузепе Мацини (1805-1872), описао као „деструктиван дух… срца испуњеног пре мржњом, него љубављу према човеку… Тамна страна Марксовог живота и његови породични односи вешто су прикривани, а његови текстови у прештампавању чишћени од шокантних детаља“.
Многе појединости ипак нису „очишћене“, па се зна, између осталог, и да је Марксов друг Енгелс многе редове исписао са циљем да докаже како су Руси и Јужни Словени (што се најчешће може читати као Срби) „нужно контрареволуционарни“, да је историја осудила „реакционарне“ Србе на нестанак са историјске позорнице и да Руси имају намеру да од Немаца направе „кметове православног цара“. А све то показује се да је Комунистички манифест, њихово заједничко (не)дело, био „научно“ и стварно упутство за уништење руског и србског народа, србског и руског православља.
Зна ли се и да је Маркс формулисао „закон“ по коме ред у Европи може бити остварен тек ако би се, физички, Србија могла извести на дебело море и тамо потопити, „парола“ која се могла читати и средином јула 1914. у енглеском гласилу Манчестер Гардијан (вероватно и другде) као одговор на Сарајевски атентат, онда је и порука папе Пија XI аустријском цару са самог краја јуна исте године, истоветне злочиначке природе: „У току прошлих година… више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу“.
Не случајно, на истој линији налази се и изјава америчког генерала Куртиса Скапаротија (1956), команданта европског дела Северноатлантског пакта, дата почетком марта 2018. године пред Одбором за оружане снаге америчког Сената: „Србија је највећи проблем у региону. Проблем је и цела српска нација. Потребан је већи војни и дипломатски ангажман како би се неутралисао руски утицај“. Могао је тако говорити јер му није било непознато да је почетком августа 1992. године папа Јован Павле Други позвао Западноевропску унију и Северноатлантски савез (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Срба. Римски „Еспресо“ писао је о томе у тексту под насловом „Против српских неверника“ истичући у први план да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем. (После свега што се са србским народом дешавало током претходних векова, нарочито деценија и година, скоро да је немогуће поверовати са колико се одушевљења неки србски православни архијереји и духовници труде да се приближе римском бискупу. Ајде што они препоручују себе саме, али се сви они који србски мисле морају запитати, озбиљно и у страху, са којим то правом православни епископи покушавају да своје епархиоте, или паству, уведу у ред оних који су је у већ поменутим претходним временима задуживали само злочинима).
Уосталом, на манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао:
„Можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно. О томе сам говорио на предавањима, овде (на Кембриџу – ИП) и на другим универзитетима, и стално сам наилазио на запањеност.
Зашто је убијање битно.
Први пут се појавило у јануару 1849. године у Марксовом листу Нове рајнске новине.
Енгелс је писао о ‘класној борби’ говорећи марксистичким терминима. Кад избије социјалистичка револуција, избиће и класна борба. У Европи ће постојати примитивна друштва, заостала за две фазе, јер она још нису капиталистичка. Енгелс је при томе мислио на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. Називао их је ‘расно смеће’. Требало их је истребити, јер како су две фазе у заостатку у историјској борби, било их је немогуће уздићи довољно да буду револуционарни.
Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена. Сматрао је, на пример, да Пољска нема никаквог разлога за постојање. ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају престати да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у револуционарном холокаусту’.
Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Претпостављам да је све почело с њима“.
Смисао Марксове и Енгелсове идеологије непогрешиво је следио Адолф Хитлер (1889-1945?) тврдњом да „сва дела имају смисао, па и злочин“:
„Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.
„Тешко свуда своме без својега“
Са толико „научне“ мржње колико се нашло у Марксовом и Енгелсовом теоретисању могу бити обележени само они дефектни представници германских народа за које је речено да „имају комплекс Агаре јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и да као такви могу једино бити употребљени за злочиначко сатирање оних који су ту цивилизацију засновали; за сатирање србскога народа.
Она нешто раније помињана млада србска интелигенција није успе(ва)ла то да схвати како треба, једнако као што то још увек није јасно ни ововременим званичним историчарима. И, даље, ни једни ни други нису схватили да су сви социјалисти из европских земаља били националисти, само се од србских и руских социјалиста тражило да буду интернационалисти. Један од ретких, можда и први, који је то на време схватио, био је Јаша Томић (1856-1922), новинар, књижевник и политичар, у раној фази свога политичког деловања присталица Светозара Марковића. У једном тренутку Јаша је поверовао да би социјалистичка „наука“ морала служити интересима онога народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране: немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) упозорио је њега и његове следбенике да се „у име интернационализма и општечовечанске правде“ морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом (и „окањивање“ од њега) врло уверљиво образложио: „Брзо смо се отресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа“.
Последица такве логике јесте и несумњива истина да се и данас, у Земљи Србији, речи „национализам“ и „националистички“, увек када се оне односе на Србе и тичу њиховог националног бића и њихове националне припадности, изговарају са негативним предзнаком, као псовка, такорећи. Све то наслеђено је из времена које је онај ЈахачСаЧелаКолоне, следбеник Марксов и џелат (егзекутор) ватикански, обележио изјавом да се он и његови другови, и другови њихових другова у Србији морају понашати као окупатори и да Србија нема чему да се нада (с краја 1944), те позивом хрватском вајару Ивану Мештровићу да се у Југославију може вратити без страха од Срба јер их је он, ПоменутиЈахач, „уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати“.
Учен и на том и таквом знању, могло се десити да један значајан припадник историјске науке у Срба напише за Јашу Томића да је био „социјални демагог“, а пре петнаестак година није се усудио ни да открије Јашин споменик у Новом Саду јер су га „надлежни“ подсетили да је својевремено, кад је најупутније било избегавати србске теме, истога тог Јашу прогласио антисемитом. Да не помињемо многе јадне Србе из свих друштвених слојева и свих образовних нивоа који више мрзе Србију но што воле своје родитеље или своју децу.
У потрагу за одговором на питање због чега је србски народ изложен нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно, Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пре више од сто година укључио се следећим речима:
„Ми смо своју кућу подигли насред пута“.
Не противречећи тој мисли и пропраћајући је напоменом да „Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копненом путу који повезује север и југ“, амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер (1931), с пролећа 2008. године, записао је да је „Србија и благословена и проклета, (а)… проклети су и они који су због географских или неких других околности приморани да имају посла са Србијом. Они обично падну у замку њеног положаја“.
Три-четири дана раније, британски министар за европска питања Џим Марфи (1967) рекао је да је „Србија на националном и историјском раскршћу – избор је Европа или изолација“, а Бајндер је уз ту оцену, „по свему судећи, сасвим претерану“, дописао неколико редака:
„Дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин. НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства“.
Није рекао, а могао је кад већ говори о распаду Европске уније и Северноатлантског војног савеза, да Србији, изворишту светске цивилизације, није место ни у првој ни у другом, да Србија не треба да срља у чељусти тих двеју институција које су своје злочиначке намере према Србима показале и у нашим данима (1999), већ да се окрене онима који су, из истих разлога као и Срби, на удару западнога света – православној Русији, пре свега.
Макар колико се то чинило претераним, ако се Србија спасе – представљаће то и спас светске цивилизације.
Могу ли се Срби одупрети
Данас, огромна већина назовиучених људи (званих „интелектуалци“) потеклих из србског народа а удомљених по којекаквим „научним органима“, институтима, „угледним факултетима Универзитета у Београду“ и разним другим академијама, углавном „на позицијама индиферентног неутрализма и аполитичности“, своје знање, противно интересима свога народа, мистификује и подређује дневним политичким потребама и коруптивном напредовању у наводно научној хиерархији. А многи од њих, „под плаштом објективности и непристрасности“, сматрају својим „научним“ дугом да изричу „тешке и увредљиве оптужбе на рачун српског народа“.
Само ако хоћемо, сви ми можемо сведочити о трагичним последицама читавог низа мистификација током последњих седамдесетак година, а „научно“ дело наших савремених званичних историчара несумњиво потврђује да је мистификована и цела историја србског народа, на његову штету, наравно.
Обичан свет, ограничен сопственим незнањем о свему што се збивало и за његовог живота и раније, из кљуса таквих мистификација није у стању да се сам извуче. Што се историчара тиче, они и да хоће, неспособни су за један такав искорак из сопственог „научног“ дела. Они су своје титуле и своја звања стицали пишући књиге, расправе, дисертације, „говоре и чланке“ са коначним судовима и нису спремни, или нису вољни, да се свог ранијег дела одричу. Заправо, они због тога нису у могућности ни да било који догађај из прошлости преиспитају и поново вреднују, нарочито не онај о коме су већ изрицали свој коначни „научни“ суд.
И баш због тих мистификација, мора се као сасвим разумљива прихватити тврдња да и данашњи Срби, као и многе њихове претходне генерације, трпе бројне заблуде о сопственом националном и историјском бићу. Нажалост, једна од кључних последица таквих заблуда јесте поставка да су Срби нација, а да је Србство, само по себи, национализам. Због свог односа и према ближњим и према државној организацији, по правилу да „сада нећу ни оно што ја хоћу“, Срби су, по несрећи, свега једна антинација, а Србство једна безлична маса која је многим генерацијама „просветљених“ Срба послужила као одскочна даска за скок у неку од нација са свешћу о себи. Многи су Срби током своје историје послужили као народносно ткиво за стварање или бројно јачање мање или више удаљених (суседних и неких не много географски удаљених) нација: Шкота, Енглеза (макар Велшана), Шпанаца, Француза (макар у Вандеји), северњака (у шведском имену крију се Свеви, Свеби, Серби, Срби), Немаца (само између Одре и Лабе пописано је пре седамдестак година преко дванаест хиљада лако препознатљивих србских топонима), Маџара (којих је после битке код Аугзбурга 955. године преостала тек нека хиљада), Турака (рачуна се да их је међу њима бар девет милиона, без оних чији су давни јаничарски преци већ заборављени), Арбанаса, Румуна, Грка (острво Крит постало је део Грчке пре стотинак година), Бугара, Хрвата (нарочито штокавских), Словенаца, Талијана (почев од Римљана), и иних. Без јасне свести о припадању одређеном национу, Срби су често напуштали своју веру и свој народ и прелазили у народе којима су вера и народносно биће представљали светињу. Срби без таквих светиња били су само „садни материјал“, односно проста светина која је своју будућност налазила у некој народносној групи с идентитетом; небитно са каквим, али идентитетом.
Да не помињемо разне западне, источне, северне, јужне и друге „Словене“, оне који се под тим именом први пут помињу тек после 491. године, а који су, као бивши Срби, према свом племенском или покрајинском називу, постајали „нов“ народ.
С разлогом је Сава Поповић Текелија (1761-1842), први србски докор права и задужбинар, „прва, изразита фигура модерног нашег човека“, последњих својих пет-шест година председник Матице србске, непогрешиво уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас упозоравао „да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе“; баш онако како се то сада чини и како се вековима уназад чинило.
Томе су, током претходних сто четрдесетак година, највише допринели „наши“ историчари од каријере, или званични историчари, дебело урасли у оно што се обично зове кварљивост, корупционизам. Њихово напредовање у струци (од избора за асистента, до „унапређења“ у звање редовног професора и, потом, уписа у академију – по мерилима и избору сопствених истомишљеника већ исписаних из Србства), зависи највише од тога колико се један кандидат за „историчара“ може прилагодити „знању“ или утицају менторовом, учитељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, најблаже речено, да будући „историчар“ нити уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.
А кад је већ тако, онда као разложно треба прихватити невољно признање слависте Драгана Недељковића (1925-2015), редовног члана Европске академије наука, књижевности и уметности, да „наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и често у највишем руководству наше земље“, због чега би било некорисно противречити његовом суду да су Срби „непаметан народ“ који, за разлику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.
Аутор: Илија Петровић
