Илија Петровић: Kо су Црногорци?

Црногорци

Црногорци су србско племе које је, по речима историчара и црногорског академика Бранка Павићевића (1922-2012), насељавало “ужу област средњовјековне Зете, такозвану подловћенску Црну Гору” састављену од четири нахије: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До битака на Мартинићима и Крусима (1796), кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” означавано је искључиво становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијалне добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

Империјално ширење Црне Горе извели су династи из лозе његушких Петровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830-1851) и књажеви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860), али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих поданика стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство. Тако, на пример, Петар I уочи битке на Мартинићима позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, у очекивању битке на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ србске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у предјелу црногорском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Када 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постало “огледало србско”.

У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да “у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива”.

А краљ Никола који Ловћен назива “Олимпом српским”, о Божићу 1912, под Скадром, својим војницима-витезовима честита “српске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђедова и мојијех предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића”.

После турског освајања србских крајева северно од Саве и Дунава, у ове крајеве населио се неодређено велик број Срба, највећим делом из Рашке, Метохије и с Косова, али и из Старе Црне Горе, Брда, Херцеговине и Босне; сматра се да је до 1590. било довршено насељавање Бачке живљем из јужних и југозападних србских области. Како то пише Душан Ј. Поповић, “наш народ селио се уз властелу и уз династе: приликом ратова, својевољно и против своје воље, по директном споразуму или на основу уговора широких слојева са представницима државних власти и најзад, појединачно, без икаквих претходних споразума”.

По тој шеми, овамо су стизали и Срби из Црне Горе, мада нема непосредних података о томе. Само се у породичном предању појединих бачких породица, а и то ретко (када неко помене Турке и сеобе), може чути да су њихови преци дошли “из Црне Горе”; под тим појмом имају се у виду данашње црногорске границе.

Говори ли се о пореклу добеглих Срба током Велике сеобе (1690), користе се усамљени подаци да се међу Србима смештеним у Будиму налазио и велик број оних из Зете, док су у Сент Андреју дошли људи из непосредне околине патријарха Арсенија III Црнојевића (1672-1706, рођеног око 1640. у Бајицама, код Цетиња), добрим делом из Црне Горе.

Из податка да је архимандрит Петар Петровић (око 1748-1830), будући митрополит цетињски и србски светитељ (Свети Петар Цетињски) завладичен 1784. у Сремским Карловцима, може се закључити да географска удаљеност његове епархије черногорске, скендеријске и приморске није била толика да би се онемогућило пресељавање у прекосавске и прекодунавске крајеве. Показало се то и педесетак година касније кад се србској Буни (1848/49) у крајевима северно од Дунава прикључио и известан број црногорских добровољаца. Новине су забележиле да је 1848. године у Београд стигло 200 породица из Црне Горе “који иду у Војводину Сербску на подкрепљење јуначки борећој се браћи”.

Бивало је да су читаве породице из Црне Горе или из Брда морале бежати пред осионим владарским поступцима црногорских господара; кад је 1860. убијен књаз Данило, бројно братство Кадића из Бјелопавлића, њих више стотина, било је што побијено, што протерано, што избегло, а неки од њих, примера ради, станили су се тада у Врбасу (тамо се и данас зна за кадићко гробље).

Крајем 19. и почетком 20. века многи су црногорски ђаци долазили на школовање у Београд, Нови Сад или Сомбор, да би ту углавном остајали трајно, у некој државној или другој служби; баш као што то Матија Бећковић казује својим стихом да се сви ђаци врћу дома, само црногорски не.

Велик број србских добровољаца из Црне Горе учествовао је у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. У складу с одлуком србске краљевске владе из 1916. да ће сваки добровољац после рата добити добити нешто обрадиве земље у крају који буде одређен за насељавање, највећи део њих населио се у Бачкој или у Банату; за њима је наредних година, међуратних, по рођачким везама, стигао и известан број такозваних аутоколониста.

И после Другог светског рата, актом о колонизацији, у Војводину Србску, углавном у Бачку, пресељено је више хиљада Црногораца и Брђана; само у Змајево, на тридесетак километара северно од Новог Сада дошло је 227 породица, са приближно 1400 душа.

Овај период остаће упамћен и по једном врло значајном народносном заокрету: у складу с теоријом нове комунистичке власти да треба сузбити такозвану великосрбску хегемонију, почело је разбијање србске националне супстанце и из србског народа створене су три нове нације: Црногорци, Маћедонци и муслимани. (Још пре скоро два века, Сава Поповић Текелија – 1761-1842 – непогрешиво је уочавао каквим се све странпутицама креће србски народ и узалуд нас учио “да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”, баш онако како се то сада чини, и како се вековима уназад чинило).

Идеју о стварању нове нације – наводно условљене управо окончаним ратом и тек створеном југословенском федерацијом – теоријски је образложио Милован Ђилас (1911-1995), рођен у Старој Херцеговини, у млађим данима комунистички идеолог, текстом чији кључни део гласи:

“Национална равноправност црногорског народа, која се изражава у федералном положају Црне Горе у Југославцији, није… продукт ничије, добре воље и увиђавности, него упорне борбе црногорског народа… Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су постојали сви услови (територија, економска повезаност и др.)… Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне особитости најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осјећају, а и јесу, Срби…, али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом)… Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих ‘политичких’ разлога… нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебним, друкчији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци”.

Скоро пола века касније, тим се тезама супротставио Батрић Јовановић (1922-2011), публицист и дипломата, рођен у Доњој Морачи:

“Културна традиција Црногораца – шта је то? Зар то нијесу њихове епске народне пјесме! Зар то нијесу култови Немањића, Милоша Обилића и Карађорђа! Зар то нијесу легенде о светоме Сави! Зар то није Косовски мит! Зар то нијесу њихови божићни, ускршњи, славски и погребни обичаји… И зар није ужасна бесмислица тражити у тој културној традицији – која је идентична са културном традицијом Срба односно осталих Срба – сличност са културама кавкаских народа. А већ теорије о физичком изгледу Црногораца, о крупном тијелу (има их и таквих али и сићушних), о крупној глави (има и таквих а и оних мале главе), о широком лицу (има их и са широким лицем, али и са дугуљастим), – све је то псеудонаука”.

Било како било, националних Црногораца било је у Војводини Србској 1961 – 35.000, 1991 – 44.800, а 2002 – 35.513. По овом последњем попису, на подручју Града Новог Сада живело је укупно 5.040 Црногораца, од чега у самом месту 4.260.

Откако се Црна Гора прогласила независном државом, смањује се број националних Црногораца у Новом Саду.

И, на крају, једна мала досетка настала у научном кругу:

Поодавно, на неком међународном научном скупу у Београду стално се помињу мало Срби а мало Црногорци. Један Бугарин, не сналазећи се у томе, нагиње се ка Васи Чубриловићу (1897-1990) и пита, у поверењу:

– О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?

А Васо му одговара:

– Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Литература:

Милован Ђилас, О црногорском националном питању, “Борба” Београд 1. маја 1945;

Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Београд 1952;

Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига прва, Нови Сад 1957;

Историја Црне Горе 1-4, Титоград/Подгорица 1967-1981;

Радослав Ротковић, Црногорско исељеништво и ослободилачки ратови, Зборник радова с научног скупа “Исељеништво народа и народности Југославије”, Загреб 1980;

Батрић Јовановић, Црногорци о себи, Београд 1989.

Бранко Павићевић, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црногорски и брдски 1851-1860, Београд 1990

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!